 Dometi i granice ruskog uticaja u Jugoistočnoj Evropi |
| Objavljeno : 06.11.2017. |  |
 |
 |
Tweet |
|
||
 Ruski uticaj na Balkanu je realan i lako uočljiv i Evropa i Amerika kao garanti bezbednosti u regionu su pod pritiskom. Uprkos nadama u popuštanje neprijateljstva ili čak "veliku pogodbu" sa Rusijom, nema kraja takmičenju u regionu u kojem su neki lideri spremni na sve zarad političkih ili ekonomskih interesa.
Autor: Dimitar Bečev istraživač u Centru za slovenske, evroazijske i istočnoevropske studije na Univerzitetu Severne Karoline i saradnik u Atlantskom savetu
I pre, i od izbijanja ukrajinske krize, Rusija je uticala na region na mnogo načina.
I dok vojna moć Rusije ima dalekosežne posledice na bezbednost NATO i njenih članica iz crnomorskog regiona, ruske energetske kompanije Gasprom, Gaspromnjeft i Lukoil i dalje imaju veliku ulogu na lokalnim energetskim tržištima, iako se zakonodavstvom EU, bloku kojem region stremi, podstiču konkurencija i diverzifkovanje snabdevanja energijom.
Rusija ne popušta uticaj na Balkanu i pritiska Evropu i Ameriku kao garante bezbednosti u regionu. I, uprkos nadama u popuštanje neprijateljstva ili čak "veliku pogodbu" sa Rusijom, nema kraja takmičenju u regionu.
Zato je značajno proceniti izazov Rusije i prepoznati njene domete i ograničenja.
Ono što se dešava nije povratak na Hladni rat. U Jugoistočnoj Evropi nema blokova ili saveza koji su usmereni jedni protiv drugih i, pored toga, Rusija nema trajne saveznike ili koherentnu ideologiju da je izvozi i održava.
Takođe Rusija nije u poziciji da napravi "deo" ekonomske integracije, npr. širenjem Evroazijske ekonomske unije (EEU) na Balkan prihvatanjem u članstvo Srbije, Republike Srpske, Makedonije ili nekog drugog.
Čak i najbolji prijatelji Moskve u regionu gravitiraju EU na planu ekonomije i nastavljaju da održavaju dobre veze sa NATO i SAD.
Rusija sa svoje strane ne pokušava nužno da uspostavi svoju hegemoniju već samo da poremeti situaciju jer bi sve drugo bilo preskupo i izvesno nedovoljno vredno za Kremlj gledano prema "povraćaju na investiciju".
S druge strane, iako ima nekih sličnosti, ruski scenario u regionu nije kao u 19. i početkom 20. veka, kada je Rusija imala mnogo veći uticaj na Balkanu. Za razliku od tog vremena, Rusija je danas "samo" značajan ekonomski faktor i ruske energetske firme i različite finansijske investicije mnogo su efikasnije oružje.
Na Balkanu cilj Rusije je podrivanje postojećih institucija i pravila koja je uspostavio Zapad. Važno je napomenuti da Rusija u tome nije sama, već ima svoje saveznike i pratioce. Oni sarađuju sa Rusijom zbog vlastitih političkih i ekonomskih interesa a značajno je reći da su neki od ruskih partnera u ne tako dalekoj prošlosti smatrani prozapadno orijentisanim. Neki od primera su Milorad Dodik u Republici Srpskoj ili Redžep Tajip Erdogan u Turskoj i Nikola Gruevski u Makedoniji.
Drugi idu u suprotnom pravcu i napuštaju Rusiju kako bi se u potpunosti uskladili sa Zapadom, kao što je slučaj sa Milom Djukanovićem i Crnom Gorom.
Ruski "otisak" u JIE, koji je dramatično proširen 2000-tih, nedavno je postao još vidljiviji zbog konfrotacije u odnosima Moskve i Zapada.
Rusija je spremna da izazove Ameriku i njene saveznike i želi da umesto onoga ko je na međunarodnoj agendi bude onaj ko postavlja agendu.
Najsnažniji pritisak Rusije je u "bliskom inostranstvu", odnosno zemljama Istočnog partnerstva, kako ih zove Brisel, ali i u postokomunističkim zemljama južne i centralne Evrope uključujući bivšu Jugoslaviju, i naravno Tursku.
Mada su zapadne sankcije i zanatan pad cena nafte ozbiljno pogodili Moskvu, ona zna kako da iskoristi uticaj, slabosti i prilike na evropskoj periferiji.
Širom Evrope lideri, vlade i biznis više su nego voljni da prihvate podršku Rusije radi postizanja svakovrsnih ciljeva, npr. da uravnoteže situaciju zbog pretnji spolja, da se zaštite i traže ustupke od Zapada, da ućutkaju domaće rivale ili kritičare.
Takvo ponašanje nije odlika samo JIE, gde ulogu imaju i istorijske veze sa Rusijom. Bez sumnje, tome su vične i mnoge druge zemlje, uključujući Mađarsku, Češku, Italiju, Austriju i Nemačku. Koje god da je vreme u pitanju, uvek će biti igrača spremnih da posluju sa Rusijom.
Rusija verovatno nije u poziciji da potkopa EU i Kremlj nema koherentan model koji može da se izvozi u post-sovjetski prostor. Takvi modeli nisu ni "upravljana demokatija" ili "suverena demokratija" iz Putinova prva dva mandata, ni slavljenje konzervativnih vrednosti i vere u poslednje vreme, niti uzdizanje Rusije kao jedinstvenog protivnika globalnog liberalizma.
Od Beograda do Ankare, od Sofije do Budimpešte, disfunkcionalne demokratije i nazadovanje ka autoritarnoj politici nisu rezultati Moskve već domaćih problema. Pored toga, Rusija nema ekonomske resurse da finansira ideološke "krstaške ratove" a ni volju da podstiče prijateljske režime.
Da je to tačno, pokazuje Balkan. EU je, iako u problemima, suočena sa egzistencijalnom krizom, i dalje privlačna za region zbog svog tržišta, velikih finansijskih transfera i, u manjoj meri, moći njenog narativa.
Stoga, ono što ostaje jeste rivalstvo između oportuniste koji ima jasne ciljeve ali ne i sredstva da ih ostvari i dezorijentisanog Zapada koji ima sredstva ali ne razmišlja kako da ih koristi.
Kada je o Zapadu reč, isto važi i za EU, gde članice teško da govore istim jezikom o Rusiji, i za SAD, gde je pak i dalje teško naći pravu ravnotežu između uzdržavanja i angažovanja.
U međuvremenu zemlje JIE ploviće u mutnim vodama novog takmičenja. Većinom će ići ka Zapadu ali i držati sve opcije otvorenim.
Tekst je objavljen 23. oktobra u magazinu Američki interes (The American Interest) koji se bavi pitanjima spoljne politike, međunarodnih odnosa, odbrane, globalne ekonomije. Reč je o izvodu iz knjige Bečeva "Suparnička sila: Rusija na Jugoistoku Evrope".
Izvor: EURACTIV.rs
|
|||||||
Pošaljite komentar
|
||