Najnoviji podaci o ozbiljnoj ugroženosti slobode medija u svetu izazivaju zabrinutost i podstiču različite debate. Hoće li dovesti i do boljeg zakonskog regulisanja ove oblasti u Evropskoj uniji, kako bi se popravili nezavidni rezultati u nekim njenim državama članicama, kao i u zemljama koje bi želele da postanu članice? EU i dalje kao grupa prednjači u svetu po poštovanju slobode medija, ali tri njene članice - Italija, Bugarska i Rumunija – trenutno imaju samo "delimično slobodne medije", po procenama američke organizacije Fridom haus (Freedom House).

Piše: Jovan Teokarević

Mediji su najslobodniji u Finskoj, Norveškoj, Švedskoj i Belgiji, koje su na čelu spiska od skoro sedamdeset zemalja sa dobrim rezultatima. Mnoge vodeće evropske države su, na veliko iznenađenje, jednako kotirane kao i neke vanevropske bez dužih tradicija u demokratiji i poštovanju ljudskih prava. Tako Nemačka, na primer, deli 17. mesto sa Maršalskim ostrvima, Velika Britanija 26. sa Barbadosom, a Francuska 40. sa Belizeom i Surinamom. Ovakvo rangiranje govori jednako o uspesima i napretku vanevropskih zemalja u poštovanju slobode medija, kao i o zabrinjavajućem padu rejtinga evropskih zemalja u ovoj oblasti.

EU aspiranti imaju delimično slobodne medije

Ni aspiranti za članstvo u Evropskoj uniji ne mogu da se pohvale dobrim rezultatima: nijedan od njih nema, naime, slobodne medije. Kolonu EU kandidata i potencijalnih kandidata koje imaju poluslobodne medije ove godine predvodi Srbija na 72. od ukupno 196 mesta, a Turska je, sa 112. pozicijom, poslednja u ovoj kategoriji. Zajedno sa Južnoafričkom republikom, naša zemlja je, takođe, ispred pomenute tri članice EU. Važnije od toga što nam Italijani, Bugari i Rumuni gledaju u leđa bilo bi, naravno, da živimo u državi sa slobodnim, a ne poluslobodnim medijima, što bi bilo najnormalnije očekivati posle više od decenije od uvođenja demokratije.

Pomenuti loši rezultati samo su, na žalost, deo opšte sumorne slike koja danas u vezi sa slobodom medija postoji u celom svetu. Tek svaki šesti stanovnik planete živi, naime, u medijskoj slobodi. Ako se računica izvede prema broju država a ne prema ukupnom broju stanovnika, onda ispada da otprilike jedna trećina ima slobodne, druga poluslobodne, a poslednja trećina od skoro dve stotine država – neslobodne medije.

U okviru ovakvog trenda koji traje već celu deceniju, najgora situacija je na Bliskom istoku, a osetna pogoršanja poslednjih godina zabeležena su i u Latinskoj Americi i Africi. Veliko razočaranje predstavljaju postkomunističke države koje su u međuvremenu postale članice Evropske unije. Većina njih ima danas manje medijske slobode nego pre deset godina, a Bugarska, Rumunija, Češka i Mađarska – mnogo manje.

Sve ovo ubedljivo svedoči da je gotovo svuda u svetu, uključujući stare i ugledne demokratije, došlo do ozbiljnog narušavanja jednog od osnovnih ljudskih prava - na slobodno izražavanje i na dostupnost informacija. Ono je garantovano ne samo unutrašnjim pravom i dokumentima koja se odnose na čitav svet, već i onima koje je donela sama Evropska unija. U članu 11. Povelje o osnovnim pravima EU se tako, na primer, kaže da pravo na izražavanje "uključuje i slobodu mišljenja, kao i dobijanja i širenja informacija i ideja bez uplitanja javnih vlasti i bez obzira na granice". Očigledno se poslednjih godina dešava suprotno, a "uplitanje" vlasti i vlasnika medija bi se mnogo tačnije moglo opisati kao direktni pritisci i mešanje u medijsko uređivanje i izveštavanje.

To, s druge strane, neposredno utiče na nivo i kvalitet demokratije, posebno u onim zemljama, kao što je naša, u kojima se ta nežna biljka nije dovoljno ukorenila i konsolidovala. Mediji se tradicionalno smatraju "kičmom" demokratije, jer građane snabdevaju političkim informacijama, na osnovu kojih se ovi opredeljuju za određenu političku opciju. Oni takođe identifikuju probleme u društvu i pružaju mogućnost da se o tim problemima raspravlja. Najzad, mediji su takođe i nezamenjivi kontrolori, jer otkrivaju greške i zloupotrebe onih na vlasti.

Umesto da budu stabilan temelj demokratije, mediji, na žalost, sve više postaju poslušno oruđe vlasti i vlasnika, a članice Evropske unije, naročito one skorašnje, nisu izuzetak u tome. Iako je primera mnogo, novi i naglašeno restriktivni mađarski zakon o medijima s kraja 2010. godine možda će, zbog mnogobrojnih kritika bez presedana kojima je dočekan, predstavljati svojevrsnu prekretnicu u suočavanju Unije sa ovim problemom. Do sada, naime, osim načelnih opredeljenja za slobodu izražavanja i pluralizam medija, poštovanje ljudskih prava i demokratiju, iznetih u osnovnim dokumentima, EU nije posvećivala veću pažnju ovoj temi. Sudeći prema velikom broju kritika takvog pristupa i predloga za promene, iznetih poslednjih godina i meseci, izgleda da dolazi drugačije vreme i da će i zakonodavstvo Unije i njena politika morati mnogo detaljnije da se uhvate u koštac sa ovom novom pretnjom demokratiji, koja ne dolazi spolja, već iznutra.

Simptomi te nove bolesti uočljivi su širom EU i Evrope, ali su, koncentrisani i izloženi bez mnogo maski, bili jasnije prepoznati u pomenutom mađarskom zakonu. Na mnoge načine, a posebno preko izbora i ovlašćenja vodećih ljudi u navodno regulatornim telima za medije, ovaj zakon omogućava neprikriveni pritisak partija na vlasti. U Mađarskoj ali i u drugim zemljama, novim zakonima se takođe pooštravaju uslovi za osnivanje medija, traži se posebna akreditacija za novinare, medijskim poslenicima preti se sve većim kaznama koje se i vrlo efikasno sprovode, nezavisnim novinarima i urednicima su, kao u Srbiji recimo, ugroženi čak i životi zbog stalnih pretnji.

Teško stanje medija i novinara, koje postaje još teže zbog zastrašujućih posledica tekuće ekonomske krize, dobro je opisano u dva pisma upućena predsedniku Srbije početkom aprila 2011. Predsednik Evropske federacije novinara u svom pismu ističe sledeće: "Sloboda štampe i bezbednost novinara takođe predstavljaju razloge za našu zabrinutost: u Beogradu i Loznici, istraživački novinari žive pod 24-časovnom policijskom zaštitom, i to nisu jedina mesta u kojima je njihova bezbednost ugrožena. Nezavisni listovi trpe ekonomski i politički pritisak, ponekad čak i u vidu nepravednog sudskog pritiska i sudskih odluka". Tri novinarska udruženja iz Srbije na sličan način zaključuju da je "sloboda štampe u Srbiji danas ozbiljno ugrožena. Stanje u medijima je gore nego što je ikad bilo od petog oktobra, a država ne čini gotovo ništa da pomogne medijskoj industriji da preživi krizu".

Veća i neposrednija uloga EU

Šta Evropska unija može da učini povodom toga? Mogu li se mediji i novinari osloniti na EU u zaštiti svojih navodno neotuđivih prava? Kao i obično, veća pažnja Unije i njen veći uticaj na ponašanje domaćih vlasti moguć je u predvorju EU nego kasnije, kada država postane članica. Drugim rečima, taj očigledno nesavršeni sistem Unije u stanju je da bolje primenjuje politiku uslovljavanja sve dok zemlja pokušava da promenama svojih zakona i politike postane deo "evropske porodice".

Glavni instrument koji se koristi u ovu svrhu su kriterijumi za pristupanje Uniji (tzv. kopenhaški, iz 1993). Iako se medijske slobode ne pominju eksplicitno, politički deo ovih kriterijuma govori o nužnosti da država ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i ljudska prava. Ispunjenost kriterijuma se proverava na više načina tokom dugih godina pridruživanja i pristupanja članstvu. Svake godine, recimo, Evropska komisija objavljuje izveštaje o napretku aspiranata na članstvo, a procenu medijskih sloboda daje u okviru dela koji se bavi političkim kriterijumima. Prošle jeseni o Srbiji je u ovoj oblasti napisano, pored ostalog, da je "opšti ustavni i pravni okvir za zaštitu slobode izražavanja uspostavljen i uglavnom se poštuje. Međutim, nastavili su se incidenti u kojima je bilo i pretnju smrću, napada i govora mržnje, posebno upućenih novinarima".

Na sličan način se medijske slobode, u okviru političkih kriterijuma, ocenjuju i svaki put kada se sprovodi "skrining" zakonskih rešenja i praktične politike. Poslednji put odgovori na pitanja iz ove oblasti zahtevani su u Upitniku EU pre nekoliko meseci. Kada država, posle još jednog detaljnog skrininga, konačno počne pregovore o pristupanju Evropskoj uniji (za šta je, naravno, prvo potrebno da se postane zvanični kandidat, što Srbija očekuje do kraja 2011), o usklađenosti svojih propisa i politike će sa EU pregovarati u okviru desetog od više od trideset postojećih poglavlja. To deseto, pod nazivom "Informaciono društvo i mediji", više se, međutim, bavi propisima o elektronskoj komunikaciji i audio-vizuelnim servisima nego političkom stranom priče o medijskim slobodama.

Ulaskom u EU, mogućnosti za uticaje na tu državu se značajno smanjuju, jer nema više ranije politike uslovljavanja. Upravo tu, a povodom mađarskog zakona, stvari izgleda upravo počinju da se menjaju. Reč je o predlozima koji dolaze ne samo od strane medija i novinarskih organizacija, već i od članova Evropskog parlamenta i drugih, da bi EU mnogo neposrednije trebalo da kontroliše ostvarivanje proklamovanih medijskih sloboda. Na sličan način Unija trenutno uspostavlja nova pravila kroz koja će neposrednije kontrolisati ekonomsko stanje svojih članica, kako ne bi došlo do dubokih ekonomskih kriza kao u Grčkoj.

Da bi se izbeglo klizanje nadole u demokratiji zbog gušenja slobode medija u državama članicama, dosad je predloženo nekoliko novina. Jedna se odnosi na obavezu stalnog praćenja stanja u oblasti medijskih sloboda, što ne bi zaobišlo nijednu članicu niti aspiranta na članstvo. Za ostvarenje te uloge predlaže se Evropska komisija, a posao bi, umesto nje, po nedavnom predlogu bivšeg belgijskog premijera Ferhofštata, trebalo poveriti Evropskoj agenciji za osnovne slobode. I poslanička grupa Liberala i demokrata za Evropu (koju predvodi ovaj političar) ali i drugi poslanici Evropskog parlamenta su izgleda mnogo odlučniji od evropskih birokrata i nacionalnih vlada da se suprotstave nezadovoljavajućem stanju u evropskim medijima. Zato su počeli da usvajaju rezolucije o kritičnim slučajevima. Posle rezolucije o ugroženosti medijskih sloboda u Italiji pre dve godine, početkom marta 2011. izglasali su i sličnu rezoluciju o mađarskom medijskom zakonu.

I poslanici i mnogi drugi zahtevaju, takođe, da pitanje medijskih sloboda daleko neposrednije postane deo obaveznog "akija" (pravnog nasleđa EU), koji bi nove članice morale da usvoje pre prijema. Zajednička akcija sa drugim sličnim međunarodnim organizacijama je, takođe, važan pomak u ovoj oblasti. EU se inače u ovome dosad oslanjala na Savet Evrope i OEBS, koji se dugo bave medijima, promovisali su standarde za ovu sferu i imaju posebne službe koje se bave nadgledanjem medijskih sloboda. Izgleda da će zajedničke akcije postati mnogo češće i ozbiljnije, ako je suditi na osnovu poslednjih nekoliko meseci i godina. I pre toga članice i građani Evropske unije su se, kao deo Saveta Evrope, mogli da obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko bi im bila ugrožena sloboda izražavanja. Ovaj sud je u više slučajeva doneo odluke od dalekosežnog značaja, od kojih je najpoznatija ona koja od javnih ličnosti zahteva veću toleranciju od običnih građana prema kritikama kojima su izloženi u medijima.

Ohrabrujuće deluje još jedan tip zajedničke akcije ove tri evropske nadnacionalne organizacije. Reč je o formulisanju indikatora preko kojih se može precizno ustanoviti stanje medija u svakoj zemlji. Prvo je Parlamentarna skupština Saveta Evrope 2008. godine donela Rezoluciju o indikatorima za medije u demokratiji, a onda je, godinu dana kasnije, Evropska komisija ponudila set indikatora na osnovu kojih se može utvrditi da li i u kolikoj meri u određenoj zemlji postoji pluralizam medija, odnosno kolika je njihova koncentracija. Na ovaj način, evropske institucije biće u stanju da se, na osnovu sopstvene metodologije, bave procenom medijske situacije, kao što već godinama rade nezavisne međunarodne nevladine organizacije kao što su Fridom haus, Reporteri bez granica ili IREX.

Efikasnija i odlučnija borba protiv pretvaranja medija od sredstva slobode u poslušne sluge biće moguća ukoliko, naravno, bude političke volje, odnosno dovoljno efikasnog pritiska javnosti. Zato treba stalno podsećati na reči Tomasa Džefersona, jednog od autora Ustava SAD-a. On je krajem 18. veka rekao da, ukoliko bi trebalo birati između slobodne štampe i slobodnog parlamenta, trebalo bi se opredeliti za slobodnu štampu, jer ona možda može da stvori slobodni parlament, dok je suprotno malo verovatno.

Autor je profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka i
direktor Beogradskog centra za evropske integracije

Povezani sadržaj