Energetski potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji je značajan i procene govore o preko 4 miliona tona ekvivalenta nafte (ten) godišnje, što odgovara, prema procenama stručnjaka, gotovo polovini godišnje potrebe zemlje za energijom. Taj potencijal je veliki posebno u poređenju sa nekim evropskim zemljama poput Malte koja oskudeva u obnovljivim izvorima energije. U nekim vrstama obnovljivih izvora, međutim, Srbija po potencijalu zaostaje za nekim članicama EU, poput Danske i Španije u oblasti vetra. Najvećim potencijalom u Srbiji se smatra biomasa. Potencijal biomase se procenjuje na oko 2,7 miliona tona ekvivalenta nafte ili 63% ukupnog potencijala. Takođe, 0,6 miliona ten je u neiskorišćenom hidropotencijalu (14%), 0,2 miliona ten u geotermalnim izvorima (4,5%), 0,2 miliona ten u energiji vetra (4,5%) i 0,6 miliona ten u sunčevom zračenju (14%).
Mali deo tog potencijala je, međutim, iskorišćen. U Srbiji najveći deo energije potiče od uglja koji se pored nafte i prirodnog gasa najviše koristi. Ugalj je dominantna sirovina u proizvodnji električne energije, a u grejanju se najviše koristi gas i drvo, ali se domaćinstva sve više okreću struji i drugim energentima za grejanje zbog više cene gasa koja će od 1. februara 2013. biti viša za 10% za domaćinstva. U Srbiji su od obnovljivih izvora u većoj meri iskorišćeni jedino hidropotencijal i biomasa. U proizvodnji i potrošnji energije iz obnovljivih izvora računaju se i prema propisima EU velike hidroelektrane, ali se one u oblasti zaštite životne sredine ne smatraju ekološkim postrojenjima zbog štetnih efekata izgradnje brana po životnu sredinu. U tom kontekstu, bez velikih hidrocentrala udeo električne energije iz obnovljivih izvora je vrlo mali.
Dok je potencijal relativno lako izračunati prikupljanjem podataka o površini pod šumama, količini biljne mase ili potencijalu vodotokova Srbije, izazov predstavlja utvrđivanje stepena korišćenja obnovljivih izvora energije zbog biomase, kao izvora energije koji se koristi ne samo u privredi već i u domaćinstvima. U tom smislu, izazov predstavlja postojanje "crnog tržišta" biomase, nelegalna seča, ali i korišćenja privatnih šuma za lične potrebe, što sve mora biti obuhvaćeno da bi se dobili relevatni podaci o upotrebi energije iz obnovljivih izvora. Prema istraživanju koje je sproveo grčki Centar za obnovljive izvore energije i uštedu (CRES) a kojim su obuhvaćeni i ti aspekti, u Srbiji se energija iz takvih izvora dosta koristi. Utvrđivanje udela obnovljivih izvora energije u potrošnji je ključno za određivanje ciljeva koje će zemlje članice Energetske zajednice jugoistočne Evrope, uključujući Srbiju, morati da u skladu sa direktivom EU ostvare do 2020.
ZAKONSKI OKVIR I RAZVOJ TRŽIŠTA – Podsticaji i prepreke
U Srbiji se čine prvi koraci u razvijanju tržišta održivih izvora energije. Prvobitno su Zakonom o energetici iz 2004. godine predviđene mere za stvaranje uslova za stimulisanje korišćenja obnovljivih izvora energije. Takođe, Strategijom razvoja energetike Srbije do 2015. za jedan od prioriteta u srpskoj energetici je postavljeno i veće korišćenje obnovljivih izvora energije, a to je i prioritet Strategije za održivi razvoj u kontekstu unapređenja zaštite životne sredine i racionalnog korišćenja prirodnih resursa. Posebno važan korak je bilo usvajnje uredbi krajem 2009. godine kojima su uvedene podsticajne mere za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora energije – uredbe o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora i uredbe kojom se uvode garantovane otkupne cene (fid-in tarife) za tako proizvedenu struju i garantovani period otkupa od 12 godina. Vlada je u to vreme usvojila i izmene i dopune uredbe o Programu sprovođenja Strategije razvoja energetike u cilju ostvarivanja jednog od njenih prioriteta – većeg korišćenja obnovljivih izvora energije. U uredbi su navedeni podaci o potencijalu, ciljevima, međunarodnima obavezama i drugi podaci koji su ključni za razvoj te oblasti.
Međutim, na putu većeg korišćenja energije iz obnovljivih izvora više je prepreka - procedure za investiranje su duge i složene, propisi nedovoljni, a standardi tek delimično definisani. Posebnu prepreku predstavlja cena električne energije koja nije ekonomska, odnosno energija iz obnovljivih izvora ne bi bila konkurentna zbog niske regulisane cene struje. Otvoreno je i pitanje koliko bi distributivna mreža mogla da podrži priključivanje kapaciteta iz obnovljivih izvora energije bez ulaganja i kako bi se to odrazilo na cenu struje. Kada se govori o obnovljivim izvorima energije, uvek se postavlja i pitanje stabilnosti snabdevanja iz takvih izvora energije, koji, kao što je slučaj sa vetrom i suncem, ne mogu obezbediti ravnomerno snabdevanje tokom cele godine. Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora energije je skuplja od proizvodnje energije iz fosilnih goriva i zbog toga se uvode mere podsticaja za investiranje u postrojenja.
U Srbiji ima i malo objekata za eksploataciju obnovljivih izvora energije, osim hidroelektrana, ali i na tom planu ima pomaka, pošto je najavljena izgradnja više novih objekata. Gotovo da ne postoje deklarisani proizvođači opreme, pošto doskora nisu postojali tehnički standardi za opremu i proizvođače. Institut za standardizaciju je 2010. godine usvojio neke tehničke standarde za određene vrste obnovljivih izvora energije. Za razliku od ranijih godina u Srbiji sada ima servisera, ali je reč uglavnom o onima koji prodaju uvezenu opremu jer nema veće domaće proizvodnje. U Srbiji se proizvode kotlovi za biomasu - u toj oblasti ima nekoliko proizvođača, ali bi ih moglo biti i više. Nemački Simens u fabrici u Subotici proizvodi generatore za vetroelektrane a ta proizvodnja je namenjena izvozu. Simens, takođe, investira 24 miliona evra u početak proizvodnje novog tipa generatora sa beskontaktnim pogonom za vetrenjače.
Fid-in tarife
Ključni korak za početak razvoja tržišta obnovljivih izvora energije bilo je utvrđivanje fid-in tarifa, odnosno garantovane otkupne cene za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora energije 12 godina od početka proizvodnje. Uvođenje ovih mera predstavljalo je podsticaj za investitore koji su nakon toga pokazali veće interesovanje za ulaganja u toj oblasti. Ta uredba istekla je 31. decembra 2012. a Vlada Srbije ju je produžila za dva meseca.
Ministarstvo energetike iznelo je 10. decembra 2012. predlog nove uredbe po kojoj bi se zadržao period trajanja podsticaja od 12 godina, uveli podsticaji za proizvodnju struje iz solarnih kolektora na zgradama, ali bi se smanjile otkupne cene struje proizvedene iz energije vetra i Sunca. Deo investitora koji planira da uloži u izgradnju vetroparkova u Srbiji negodovao je zbog smanjenja "fid-in tarifa" i ocenio da će to odložiti ili potpuno zaustaviti ulaganje u vetroparkove.
Vlada Srbije usvojila je 24. januara 2013. novu uredbu o podsticajnim cenama za otkup struje iz obnovljivih izvora energije, kao i Uredbu o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije.
Novina je da će se iznosi podsticaja, takozvanih fid-in tarifa jednom godišnje usklađivati s iznosom inflacije u evro zoni. U novoj uredbi je zadržan period trajanja podsticaja od 12 godina.
Novom uredbom je smanjena cena za otkup struje iz elektrana na vetar sa 9,5 na 9,2 i povećana kvota za otkup sa 450 na 500 megavata. Precizirano je da će se do kraja 2015. godine subvencionisati otkup struje iz vetroelektrana ukupne snage do 300 megavata, a da će se taj iznos povećati za dodatnh 200 megavata vetroelektrana koje budu izgrađene do 2020. godine.
Novom uredbom su uvedene i fid-in tarife za sve vrste biogasova, kao i otkup struje proizvedene iz solarnih kolektora postavljenih na zgradama da bi se građani podstakli da više koriste taj izvor energije.
Struja iz solaranih elektrana otkupljivaće se po cenama od 16,25 na zemlji do 20,66 evrocenti na objektu, u zavisnosti od snage elektrane, umesto dosadašnja 23 evrocenta. Energija iz solarnih kolektora na objektima za, na primer, objekte instalisane snage do 30 kilovata, otkupljiva će se po ceni od 20,66 evrocenti za kilovat sat.
Prema prethodnoj Uredbi, najveća garantovana cena je bila za struju dobijenu u solarnim elektranama i iznosila je 23 evrocenta po kilovat-satu. Za struju proizvedenu u malim hidroelektranam garantovana cena po kilovat-satu je bila od 7,8 do 9,7 evrocenti, od 11,4 do 13,6 evrocenti za struju iz biomase, za struju iz biogasa garantovana cena je bila od 12 do 16 evrocenti, a za struju iz vetroelektrana cena je bila 9,5 evrocenti. Za struju dobijenu korišćenjem kanalizacionog i deponijskog gasa cena je bila 6,7 evrocenti po kilovat-satu, struja iz geotermalne energije otkupljivala se po 7,5 evrocenti, iz elektrane sa kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije od 7,6 do 10,4 evrocenta, a iz elektrane koje koriste otpad od 8,5 do 9,2 evrocenta.
Cena struje u Srbiji iznosi oko 6,6 evro centi po kilovat času sa porezom na dodatu vrednost. Sa liberalizacijom tržišta električne energije u Srbija i određivanjem cena prema tržišnim paramentrima fid-in tartife trebalo bi da izgube značaj jer će se cene sve više izjednačavati.
Kao i u Srbiji, u većini evropskih zemalja se primenjuju fid-in tarife, kao podsticajna mera. Druge mere podsticaja u različitim zemljama su umanjene ili oslobađanje poreza i učešće u ulaganjima pre svega u tehnologije. Podsticanje proizvodnje toplotne energije uglavnom se sastoji od ulaganja u početnoj fazi i oslobađanja od poreza u kasnijim fazama. Kriterijumi za selekciju obnovljivih izvora energije i tehnologija su energetski potencijal, mogućnosti privrede i stepen razvoja tehnologija i tržišta na međunarodnom planu.
Jedan od prvih koraka u razvoju oblasti obnovljivih izvora energije u Srbiji bilo je i utvrđivanje svih neophodnih koraka i postojećih procedura za investitore kako bi im se na jednom mestu pružile informacije o tome šta im je potrebno od dozvola i saglasnosti. U tom cilju prikupljeni su podaci iz svih nadležnih ministarstava i predstavljeni u četiri brošure – za male hidroelektrane, vetroelektrane, biomasu i hidotermalnu energiju. Pokazalo se, međutim, da su procedure duge i komplikovane, a sledeća faza bi trebalo da bude pojednostavljivanje tih procedura. Neke olakšice za izgradnju objekata za obnovljive izvore energije omogućene su izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, kao što je mogućnost gradnje na poljoprivrednom zemljištu.
Finansiranje putem naknade
Posebna naknada za subvencionisanu struju iz obnovljivih izvora energije u iznosu od 4,4 pare po kilovat satu naplaćuje se od računa za mart 2013. Procenjuje se da će prosečan račun za struju u Srbiji od oko 400 kilovatsati biti veći za oko 16 dinara.
Novac od naknade ići će na poseban račun sa koga će se plaćati struja iz obnovljvih izvora enregije otkupljena od povlašćenih proizvođača po subvencionisanim cenama, takozvanim fid-in (feed-in) tarifama. U Ministarstvu energetike očekuju da se u 2013. prikupi do 10 miliona evra od te naknadne.
Svake godine će biti određivan iznos naknade koji će se povećavati sa rastom proizodnje struje iz obnovljivih izvora energije i očekuje se da će 2020. godine biti potrebno oko 220 miliona evra, odnosno da će se po računu za struju u proseku plaćati 400 dinara.
Struja po povlašćenim cenama se za sada otkupljuje iz 37 objekata ukupne snage oko 50 megavata.
Novi zakon kao podsticaj investicijama
Energetska politika Srbije, pa i oblast obnovljivih izvora energije, ponovo je definisana novim Zakonom o energetici, usvojenim u julu 2011. Usvajanje tog zakona je jedan od koraka koje je Srbija morala da preduzme da bi ispunila uslove za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Novim zakonom podstiču se investicije u obnovljive izvore energije, kroz pojednostavljivanje procedura za ulaganje i uvođenje povlašćenih proizvođača energije iz biomase, vode, vetra, solarne i geotermalne energije.
Uvodi se i privremeni status povlašćenog proizvođača struje iz energije vetra i sunca u trajanju od tri godine uz mogućnost produženja od godinu dana. Uslovi za sticanje tog privremenog statusa su energetska i građevinska dozvola i bankarske garancije u iznosu od 2% vrednosti projekta. Cilj ovog zakonskog rešenja je da se omogući investitorima da lakše obezbede sredstva za izgradnju objekata.
Javni snabdevač strujom u Srbiji imaće obavezu da u okviru podsticajnih mera otkupi struju od povlašćenih proizvođača i preuzme balansnu odgovornost na osnovu ugovora o otkupu struje. Cene otkupa određuje Vlada Srbije. Balansna odgovornost je obaveza učesnika na tržištu, da uravnoteže proizvodnju, potrošnju i ugovorenu prodaju i kupovinu struje.
Prema novom zakonu, novac za otkup struje od povlašćenog proizvođača obezbeđivaće krajnji kupci plaćanjem posebne naknade za podsticaj, koja se posebno iskazuje i plaća uz račun za struju.
Novi zakon o energetici uvodi garancije porekla za električnu i toplotnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora energije, koje će proizvođačima omogućiti da izvoze "zelenu energiju". Garancije će se izdavati po jedinicama za jediničnu količnu od jedan megavat čas (MWh) i trajaće godinu dana.
Predviđeno je da se energetske dozvole izdaju sa rokom važenja od tri godine umesto sadašnje dve godine. Energetske licence važiće 10 godina, osim za proizvođače struje i toplotne energije kojima će licence važiti 30 godina, navodi se u Predlogu zakona o energetici.
Neki potencijalni investitori, pre svega u oblasti energije vetra, zamerali su to što se ključna pitanja u vezi sa obnovljivim izvorima energije, poput fid-in tarifa, regulišu uredbama a ne zakonom. Vlasti su, međutim, navodile da se pitanja poput fid-in tarifa u svetu ne regulišu zakonom već podzakonskim aktima. Svrha toga jeste da se podsticajne mere, poput garantovnaih cena i rokova, mogu usklađivati sa postojećim prilikama i okolnostima na energetskom tržštu. Novi zakon, međutim, preuzima jedan deo iz prethodnih uredbi, odnosno uvodi status privremenog povlašćenog proizvođača, čime se potencijalnim investitorima garantuje da će, ako u roku završe objekat, dobiti status povlašćenog proizvođaca. Status privremenog povlašćenog proizvođača i mogućnost zaključenja ugovora za EPS-om o otkupu struje trebalo bi da se dobija nakon dobijanja građevinske dozvole. To treba da im omogući da obezbede sredstva od banaka koje za kreditiranje tako skupih projekata postavljaju vrlo stroge uslove. Do sada, potencijalni investitor nije imao garanciju da će, ako ima dozvolu, na kraju imati i status povlašćenog proizvođača. Time se delimično izašlo u susret potencijalnim investitorima u energiju vetra koji su tražili da im se odmah omogući pravo na podsticajne mere kako bi obezbedili finansiranje. Za investitore je status povlašćenog proizvođača prioritetno pitanje jer se time garantuje otkup proizvodene energije po određenim cenama i u određenom periodu, i tako osigurava otplata uloženih investicija.
Novim zakonom su predviđene i mere podsticaja za proizvodnju toplotne energije iz obnovljivih izvora energije, pošto prema direktivama EU i ona ulazi u energetski bilans. Predviđeno je da se se podsticajne mere za proizvodnju toplotne energije prebace na lokalni nivo, odnosno da o njima odlučuju lokalne samouprave. Cilj Srbije je da iskoristi biomasu koja nije toliko skupa, ali da je efikasnije koristi, i da proizvodi toplotnu energiju koja će ući u energetski bilans.
U Srbiji će uskoro početi i izrada nove strategije razvoja energetike od 2015. do 2025. godine, sa projekcijama 2050. Sadašnja strategija nije u tolikoj meri obuhvatila projekcije koliko će se zemlja približiti EU, koje će obaveze iz toga proizaći, a u međuvremenu je došlo i do promena na energetskom tržištu i poremećaja koji nisu mogli da se predvide. Novi dokument treba da obuhvati sve te nove uticaje, a jedan od osam delova buduće strategije će se odnositi isključivo na obnovljive izvore energije.
ENERGETSKA ZAJEDNICA I USKLAÐIVANJE SA EU
Ratifikacijom Ugovora o osnivanju energetske zajednice 2006, Srbija je prihvatila obavezu da primeni evropske direktive u oblasti obnovljivih izvora energije. Najnovijom direktivom EU o obnovljivoj energiji iz 2009. postavljeni su obavezujući ciljevi za članice EU kako bi se obezbedilo da do 2020. godine obnovljiva energija čini 20% ukupne potrošnje energije u Evropskoj uniji. To ne znači da će sve članice morati da ostvare taj udeo već se on obračunava na osnovu podataka o učešću u 2005. uz koeficijent uvećanja od 5%, ali se pritom uzima u obzir i bruto domaći proizvod (BDP), što znači da će ekonomski najjače zemlje imati i zahtevnije ciljeve. Članice EU su nakon usvajanja obaveze morale da u roku od godinu dana donesu plan za ostvarenje utvrđenog cilja. Postavljeni su i međuciljevi, a prvi takav cilj je bio određen za ovu godinu. Prilikom procene ostvarenja cilja Evropska komisija se pokazala kao vrlo striktna i nepopustljiva i protiv svih koji nisu ostvarili cilj pokrenula je postupak.
Ciljevi za zemlje Energetske zajednice će se utvrđivati na osnovu podataka iz 2008. godine.
Utvrđivanje po istoj metodi cilja učešća obnovljivih izvora energije u potrošnji za 2020. i njegovo ostvarivanje predstavlja poseban izazov za Srbiju, jer je, prema prvobitnom izveštaju grčkog Centra za obnovljive izvore energije i uštedu (CRES), udeo obnovljivih izvora energije u Srbiji iznosio čak 25%. Prema ranijim statističkim podacima srpskih institucija, taj udeo je bio 14%, ali ta istraživanja nisu obuhvatala sve aspekte potrošnje biomase zbog čega su ti bili podaci nepotpuni. Nacrt završnog izveštaja CRES-a koji je na jesen 2011. dostavljen nadležnim vlastima u Srbiji je, međutim, bio više u skladu sa procenama srpskih vlasti o udelu obnovljivih izvora energije, odnosno nešto niži u odnosu na prvobitni izveštaj.
Radna grupa Energetske zajednice jugoistočne Evrope prihvatila je 6. decembra 2011. da udeo energije iz obnovljivih izvora iznosi 21,2% u ukupnoj potrošnji energije u Srbiji, odnosno da to bude osnovica za utvrđivanje obaveze Srbije za povećanje učešća obnovljivih izvora energije u potrošnji do 2020. Na osnovu toga, Srbija je preuzela obavezu da do 2020. godine poveća udeo energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji sa sadašnjih 21,2 na 27%.
Prethodno je Srbija pregovarala o cilju nastojeći da ga umanji. Ono što je predstavljalo izazov za Srbiju jeste da bi sa visokom polaznom osnovom, uvećanjem od 5% i na osnovu BDP-a na kraju taj cilj mogao biti visok: procene su bile da bi cilj mogao da bude i 29%. Za Srbiju bi to značilo da mora da značajno poveća proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, što zahteva ulaganja. Izazov predstavlja i podsticanje krčenja šuma ili sadašnjega načina korišćenja biomase koji je vrlo neefikasan jer se koriste uređaji poput "smederevaca" ili kaljevih peći koji imaju izuzetno mali stepen efikasnosti. Stav srpskih vlasti je bio i da bi Srbija imala i kraći rok i veći godišnji procenat uvećanja udela u potrošnji od članica EU jer su one sa sprovođenjem svojih programa krenule 2008. godine, što znači da imaju period od više od 11 godina za primenu i godišnju stopu uvećanja od 0,5%. U slučaju da je 2012. počela sa ostvarivanjem postavljenog cilja Srbija ne bi imala više od osam godina da ostvari taj cilj zbog čega bi godišnja stopa uvećanja bila veća. Srbija je tražila i da za nju godišnja stopa uvećanja bude 0,5%, odnosno da ukupni koeficijent uvećanja iznosi 4%.
Srpske vlasti su zato pregovarale da polazna osnova i koeficijent uvećanja bude manji, kao i da se prilikom utvrđivanja cilja uzme u obzir i pitanje energetske efikasnosti. Pregovori o tome su vođeni u okviru Energetske zajednice, prvo na nivou radnih grupa a zatim je odluka potvrđena na ministarskom sastanku. U slučaju da se ne postigne dogovor o nekim pitanjima, može se doneti i politička odluka o tome, ako je u interesu neke zemlje da zbog drugih ciljeva poput ulaska u EU, pristane na postavljene ciljeve.
Direktiva EU takođe predviđa da do 2020. godine korišćenje obnovljive energije u transportu iznosi najmanje 10% ukupne potrošnje goriva u Evropskoj uniji. Kako je najavljeno, Srbija će u okviru Energetske zajednice zahtevati da se ta obaveza smanji sa 10 na 6,5% zbog kraćeg vremenskog perioda za ostvarivanje cilja u odnosu na članice EU.
Nova direktiva EU predviđa mere za saradnju sa potpisnicima Ugovora o energetskoj zajednici, pošto primene direktivu, ali su i pre toga predviđeni neki podsticaji. Direktiva omogućava i saradnju članica EU u zajedničkim projektima sa trećim zemljama a pruža im mogućnost da uključe uvezenu obnovljivu energiju u dostizanje nacionalnih obavezujućih ciljeva.
Kako do cilja?
Prema Nacionalnom akcionom planu za obnovljive izvore energije u Srbiji da bi se do 2020. ostvario cilj od 27% udela obnovljivih izvora energije potrebno izgraditi 1.092 megavata novih kapaciteta za proizvodnju strje. Za to će biti potrebno ulaganje od dve milijarde evra u narednih sedam godina.
Akcioni plan, koji je predstavljen u februaru 2013, predviđa da do 2020. u pogonu budu objekti snage 500 megavata za proizvodnju struje iz vetra, 438 megavata mini hidroelektrana, 100 megavata elektrana na biomasu, 30 megavata na biogas, po 10 megavata na deponijski gas i sunčevu energiju, tri megavata za elektrane na otpad i jedan megavat na geotermalnu energiju.
Prema planu, učešće obnovljivih izvora u sektoru električne energije trebalo bi da se poveća sa sadašnjih 29% na 37% do 2020. godine, u energiji za grejanje i hlađenje sa 26 na 30%, i u sektoru saobraćaja kroz upotrebu biogoriva sa sadašnjih nula na 10%.
Prema zvaničnim podacima iznetim u novembru 2012, do sada je u Srbiji izdato 128 energetskih saglasnosti za objekte do jednom megavata snage i 81 energetska dozvola za elektrane iznad jednog megavata.
U prva tri meseca 2013. podneto je 200 zahteva za energetske dozvole i saglasnost u oblasti obnovljivih izvora, koliko i za prethodne tri godine.
U cilju usklađivanja sa ciljevima EU do 2020. u oblasti obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti EPS je u maju 2011. objavio strateški dokument, Belu knjigu, koji sadrži pregled obaveza i planiranih aktivnosti. Procenjuje se da će za realizaciju tih planova biti potrebno oko četiri milijarde evra. U oblasti obnovljivih izvora energije EPS planira izgradnju i revitalizaciju 35 malih hidroelektrana i u tom cilju je sa Ministarstvom poljoprivrede potpisao Protokol o saradnji u realizaciji projekata energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije. EPS planira i ulaganje u vetroparkove i solarne elektrane.
EPS namerava i da bolje iskoristi hidropotencijal. U tom cilju je planirana izgradnja novih centrala, a najznačajniji projekat je izgradnja pet hidroelektana na Velikoj Moravi ukupne snage 150 megavata. Partner je nemačka kompanija RVE Inodži (RWE Innogy). Belom knjigom EPS-a predviđena i gradnja reverzibilne hidroeletrane Ðerdap 3 i projekat elektrana na gornjem delu Drine, koje EPS takođe namerava da radi sa kompanijom RWE. Da bi se povećala energetska efikasnost elektrana i smanjila emisija ugljen-dioksida EPS planira da zatvori više starih elektrana ukupne snage 1.100 megavata do 2020. godine i nadomesti ih novim efikasnijim postrojenjima na ugalj.
Biomasa
Najznačajniji obnovljivi izvor energije u Srbiji je biomasa čiji se energetski potencijal procenjuje na oko 2,7 miliona ten i koji bi prema nekim procenama mogao da zadovolji 30% energetskih potreba Srbije. Čine ga ostaci u šumarstvu i drvnoj industriji (oko milion ten), i ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća (1,7 miliona toe). Energetski potencijal biomase u stočarstvu koji je pogodan za proizvodnju biogasa je procenjen na 42 000 ten. Na jugu Srbije najzastupljenija je šumska, odnosno drvna biomasa, a na severu poljoprivredna biomasa poput slame, kukuruzovine, granja, koštica, ljuski i životinjskog izmeta. Biomasa se deli na čvrstu (drvni ostaci), tečnu (biodizel i bioetanol) i gasovitu (biogas).
Biomasa se sada najviše koristi za zagrevanje domaćinstava na daljinsko grejanje, ali i za proizvodnju električne energije. Koristi se za proizvodnju biogoriva za saobraćaj, kao i za proizvodnju hemikalija i bioplastičnih materijala. Prema nekim procenama, samo korišćenjem drvnih ostataka u Srbiji bi moglo da se obezbedi dovoljno energije za potrebe 800.000 domaćinstava.
Vlada Srbije je 2010. godine usvojila Akcioni plan za biomasu kojim su obuhvaćene procedure za investicije, utvrđeni problemi i predložena rešenja i rokovi, kao i nadležne ustanove koje treba da rade na tome. Međutim, za bilo kakvo delovanje i preduzimanje koraka na tom planu bilo je ključno utvrđivanje stvarne potrošnje biomase i utvrđivanje obaveze o udelu obnovljivih izvora energije prema propisima EU.
I u Evropi i u Srbiji ključni problem kod biomase je da se osigura dugoročno snabdevanje tom sirovinom. Za investitore je ključno da kada ulaze u velike investicije osiguraju snabdevanje biomasom na više godina, kako se ne bi desilo da jedne godine raspolažu sirovinom a druge ne. To je ujedno i jedan od uslova koje traže banke da bi finansirale takve projekte. U Srbiji za to postoje izvesna zakonska ograničenja, poput obaveze da se na tenderima realizuje prodaja biomase zbog čega ne mogu da se sklapaju dugoročni ugovori o snabdevanju a investitori rizikuju da ostanu bez sirovine ako ne pobede na tenderu.
Najavljena je izgradnja prvog postrojenja na biomasu u Srbiji, u Padinskoj Skeli, instalisane snage 800 kilovata električne i 5 megavata toplotne snage. Izgradnja tog postrojenja će koštati 5 miliona evra, a od toga 3 miliona je kao donaciju obezbedila Švajcarska organizacija za međunarodni razvoj.
Biogas
Eksploatacija biogasa je pogodna za prehrambenu industriju i velika poljoprivredna ili stočarska imanja, posebno ako se ima u vidu da će uskoro imati zakonsku obavezu da reše pitanje otpada, poput stajskog đubriva i organskog otpada. Biogas je isplativ, a ono što ostane nakon prerade tečnog stajnjaka je najkvalitetnije veštačko đubrivo. Tri projekta za biogas postrojenja pokrenule su u Srbiji upravo poljoprivredne firme - u Blacu mlekara Lazar, uz pomoć USAID, Global sid (Global Seed) na stočarskoj farmi kompanije Velvetfrarm u Čurugu i kompanija Mirotin u Vrbasu.
Biogorivo
U Srbiji postoje uslovi za proizvodnju biogoriva - bioetanola i biodizela. Proizvodnja bioetanola u Srbiji se bazira na melasi i žitaricama, s tim da bi posebno mogla da se orijentiše na proizvodnju od žitarica s obzirom na razvijenu poljoprivredu i da se proizvode dovoljne količine koje pokrivaju domaće potrebe. Za proizvodnju 100.000 tona bioetanola potrebno je oko 330.000 tona žitarica, što je oko trećina tržišnih viškova ili 2% do 4% ukupne proizvodnje žitarica. U Srbiji se kao sirovina za proizvodnju biodizela mogu koristiti uljarice - suncokret, soja i uljana repica, i otpadna jestiva ulja. Ukupne površine pod uljaricama se procenjuju na 668.800 hektara, od čega bi uljarice za dobijanje biodizela mogle gajiti na 350.000 hektara. Procenjuje se da bi godišnje moglo da se sakupi oko 10.000 tona otpadnih jestivih ulja pogodnih za proizvodnju biodizela, kao i da bi u Srbiji moglo da se proizvede od 141.750 do 250.600 tona biodizela godišnje. To je, prema oceni stručnjaka, jedini proizvod biomase koji bi Srbija mogla da izvozi.
U Srbiji, međutim, nije razvijeno tržište biodizela. Ima nekoliko malih proizvođača koji poizvode biodizel uglavnom za svoje potrebe. U tom smislu nova direktiva EU koja propisuje da 2020. svaka zemlja mora imati minimum 10% učešća biogoriva u potrošnji, biće izazov za Srbiju, ali istovremeno ni situacija u EU po tom pitanju nije sasvim jasna. Novom direktivom uveden je i kriterijum održivosti pošto je dosadašnja praksa pokazala da su članice EU, da bi ispunile ranije postavljeni cilj da 2010. udeo biogoriva iznosi 5%, uvozile takvo gorivo iz Brazila, SAD i Indonezije. Masovna proizvodnja biogoriva, posebno u Brazilu i Indoneziji, uticala je na smanjenje površina pod šumom. Zbog toga, ubuduće u EU će samo biogoriva koja budu u skladu sa kriterijumima održivosti biti uračunata u ostvarivanju postavljenog cilja. To znači da će Srbija morati da razvije šemu sertifikacije za biogoriva jer će se samo biogoriva sa sertifikatom računati prilikom utvrđivanja stepena ostvarenosti postavljenog cilja. Druga otežavajuća okolnosti je to što prema novoj direktivi posle 2017. na tržištu neće moći da se nađu biogoriva čiji je uticaj na smanjenje emisije gasova ispod 60%. Biodizel iz uljane repice koji se u Srbiji proizvodi spada u tu kategoriju što znači da posle 2017. tako proizveden biodizel neće biti uziman u obzir pri proceni da li je ostvaren cilj. Zbog toga nije ni bilo većih podsticaja proizvodnje u Srbiji dok se i situacija u EU u potpunosti ne razjasni.
U Srbiji kompanija Viktorija oil u Šidu poseduje postrojenje za preradu i biodizela, a tehnologija joj omogućuje da u zavisnosti od tržišnih prilika proizvodi i rafinisana ulja ili biodizel. Pošto veće potražnje za biodizelom na tržištu nema, proizvodnja je uglavnom orijentisana na rafinisana ulja.
Hidropotencijal i male hidroelektrane
Ukupan potencijal hidroenergije u Srbiji procenjuje se na 17.000 gigvat-sati od čega je iskorišćeno oko 10.000 gigavat-sati. Preostali hidroenergetski potencijal se procenjuje na oko 7.000 gigavat-sati i to u slivu Morave, Drine i Lima, i Dunava. Ta područja su pogodna za izgradnju objekata snage veće od 10 megavata i godišnju proizvodnju oko 5.200 gigavat-sati.
Potencijal malih vodotokova, na kojima se mogu graditi male hidroelektrane, iznosi oko 0,4 miliona ten - ili 3% od ukupnog potencijala obnovljivih izvora u Srbiji. Male hidroelektrane su energetski objekti snage do 10 megavata i spadaju u kategoriju povlašćenih proizvođača energije. Prema najavama, planirano je da se narednom uredbom o podsticajnim merama uredi da status povlašćenog proizvođača imaju mini hidroelektrane snage do 30 megavata.
Kada bi se iskoristio ukupan energetski potencijal malih hidroelektrana, moglo bi da se proizvede oko 4,7% od ukupne proizvodnje elektricne energije Srbiji (34.400 gigavat-sati u 2006. godini) i oko 15% godišnje proizvodnje elektricne energije u hidroelektranama koja iznosi oko 10.000 gigavat-sati.
Energetski potencijal vodotokova i lokacije za izgradnju malih hidroelektrana su definisane prema Katastru malih hidroelektrana u Srbiji iz 1987. godine, kojim je utvrđeno ukupno 856 lokacija i Katastru malih hidroelektrana u Vojvodini iz 1989. godine kojim je utvrđeno ukupno 13 lokacija. Van lokacija iz ovih katastara male hidroelektrane mogu se graditi uz saglasnost nadležnih ministarstva. Te katastre je, međutim, neophodno revidirati jer više ne odražavaju realno stanje, ali su za to potrebna značajan sredstva. Prilikom njihove izrade, takođe, nisu obuhvaćeni ekološki i socijalni aspekti. Revizija katastra bi donela nove, ažurirane podatke o lokacijama i dobila bi se jasnija slika ali su dozvole za sve lokacije već dodeljene pa i za one koje nisu obuhvaćene katastrima.
Gotovo trećina godišnje proizvodnje EPS-a, što zavisi od hidroloških prilika, dolazi iz hidroelektrana. To je od 10 do 12 milijardi kilovat-sati struje godišnje. Procene su da postoji potencijal za proizvodnju još sedam milijardi kilovat-sati, a od toga 1,8 milijardi kilovat-sati moglo bi da se proizvodi iz malih hidroelektrana. Da bi iskoristio taj potencijal EPS planira revitalizaciju 17 starih i izgradnju 18 novih malih hidroelektrana ukupne snage 80 megavata, uz ulaganja od oko 80 miliona evra.
Ministarstvo energetike Srbije objavilo je 19. februara 2013. javni poziv za dodelu saglasnosti i energetskih dozvola za izgradnju mini hidroelektrana na 317 lokacija u Srbiji. Tender je zaključen 5. aprila a stiglo je 1.380 prijava investitora ne računajući prijave koje su poslate poštom.
Tih 317 mini-hidroelektarana trebalo bi da bude izgrađeno do 2015. odnosno 2016. godine. Ako se iskoristi potencijal na svih 317 mesta, biće izgrađene mini hidroelektrane ukupne snage 110 megavata (MW) koje bi trebalo da proizvode 400 gigavat (GW) sati električne energije godišnje.
U roku od osam dana po objavljivanju liste potencijalnih investitora, koja se očekuje polovinom maja, biće potpisan trojni memorandum o razumevanju investitora, Ministarstva energetike i lokalne samouprave za svaku pojedinačnu lokaciju.
Tim memorandumom biće određen okvirni rok od šest meseci u kojem investitor treba da pokrene postupak i obezbedi neophodna pravna akta za dobijanje energetske dozvole za hidroelektrane snage veće od jednog megavata, odnosno saglasnosti za objekte manje snage.
Plan Ministarstva je da se broj potrebnih dozvola za izgradnju hidroelektrana smanji sa 27 na pet da se ne bi dešavalo da investitori čekaju po dve godine za prikupljanje potrebne dokumentacije.
Energija vetra
Energetski potencijal vetra u Srbiji procenjuje se na instalisanu snagu od oko 1.300 megavata. Istočni delovi Srbije, neke planinske oblasti poput Zlatibora i Kopaonika i Panonska nizija pogodna su područja za izgradnju vetroelektrana. Broj povoljnih lokacija je ograničen a najveći potencijal je u Banatu za koji su najviše zainteresovani i potencijalni investitori. Izgradnja farme vetrenjača nije jeftina, ali je energija vetra trenutno najekonomičniji obnovljivi izvor energije koji se koristi. Međutim, kod elektrana na vetar priozvodnja je nestabilna i nepredvidiva zbog čega je potrebno obezbediti rezervne kapacitete kako bi elektroenergetski sistem funkcionisao. Pormenljiva snaga elektrana na vetar tokom pogona iziskuje napore i troškove pri balansiranju elektrosistema. Za priključivanje vetroelektrana većeg kapaciteta potrebno je širenje i rekonstrukcija prenosnog sistema.
Tehnologije za proizvodnju električne energije od vetra obuhvataju male vetrenjače za domaćinstva, hibridne sisteme koji kombinuju energiju vetra i solarne ili hidrosisteme, ali i baterije, male sisteme sa priključkom na distributivnu mrežu i vetroelektrane, odnosno veliki broj vetroturbina koji funkcioniše kao elektrana.
Srbija je jedna od tri evropske zemlje koja nema nijedan vetrogenerator u eleketroenergetskom sistemu. Planove da ulaže u izgradnju vetroelektrana najavio je EPS. Planirana je izgradnja vetroparka kod Kostolca, početne snage 30 megavata.
Nameru da ulaže u toj oblasti objavilo je Srpsko udruženje za energiju vetra - Sevea (SEWEA) koju čine kompanije Energovind (Energowind), Energogrin MK fintel vind (Energogreen/MK Fintel Wind), Vetropark Inđija/Kelag i Kontinental vind partners (Continental Wind Partners). Kompanije okupljene u Sevea su 2011. najavile investicije u vrednosti od oko milijardu i po evra, a prvi vetroparkovi u Srbiji mogli bi da budu izgradnjeni za dve godine. Prema tim najavama, prve vetrenjače ukupne snage oko 400 megavata bi bile izgrađene u Indiji, Kovinu, Plandištu i Vršcu i u njih bi bilo uloženo oko 700 miliona evra.
To udruženje je, međutim, tražilo veće garancije od vlasti za ulaganja. Oni su zamerali to što se ključna pitanja, poput fid-in tarifa, uređuju uredbama a ne zakonom. Takođe, tražili su da im država pruži garancije da će moći da ostvare pravo na korišćene fid-in tarifa za otkup struje u trenutku kada se obezbeđuje finansiranje projekta, a ne po izgradnji vetroparka. Razlog za to su vrlo strogi uslovi koje diktiraju banke za tako velike projekte koji vrede više stotina miliona evra. Da bi se zaštitile, banke traže da se po dobijanju građevinske dozvole potpiše predugovor da će EPS otkupiti po određenoj ceni proizvedenu energiju. Prema sadašnjim propisima ugovor sa EPS-om potpisuje se tek kada se završi postrojenje i počne proizvodnja.
Vlasti smatraju da će se uvođenjem statusa privremenog povlašćenog proizvođača rešiti to pitanje, jer bi se, ako bi se investitoru odmah dao povlašćeni status, moglo destiti da se blokira potencijalno tržište energije vetra u slučaju da investitor nikada ne završi projekat, posebno kada se ima u vidu činjenica da postoji kvota od 450 megavata za ukupan kapacitet vetroelektrana iz kojih će se otkupljivati struja po fid-in tarifama.
Potencijalni investitori u energiju vetra su nudili bankarske garancije za neodustajanje od posla u iznosu 15.000 evra po megavatu, kao način da se razdvoje ozbiljnih od neozbiljnih investitora. Slična situacija sa mnogo dozvola a bez obaveza da će postrojenja biti i izgrađena je bila i u Poljskoj a rešena je na taj način - polaganjem depozita za svaki megavat, kao garancijom da će postorjenje biti izgrađeno.
Sevea je tražila i da se garantovani period za otkup energije produži sa sadašnjih 12 na 20 godina, a vlasti upozoravaju da bi to dovelo do značajnog rasta cene struje u Srbiji, što bi opteretilo građane i EPS koji ima obavezu da otkupljuje struju. Vlasti smatraju i da je period od 12 godina dovoljan za vraćanje svih investicija u obnovljive izvore.
Sporno pitanje je i integracija vetroelektrana u prenosni sistem Srbije. Sevea se zalaže da se sadašnje ograničenja kapaciteta energije vetra poveća sa 450 na 1.000 megavata i smatra da je to realna vrednost koju može da prihvati elektromreža Srbije. EPS, međutim, navodi da bi integrisanje vetroelektrana preko 450 megavata u elektromrežu prouzrokovalo povećanje troškova, a problem bi se pojavio u vreme velikog priliva vode u hidroelektrane jer bi morale da se zaustavljajuu termoelektrane ili da se preliva voda na protočnim hidrocentralama. EPS odbacuje i tvrdnje potencijalnih investitora da su obnovljivi izvori energije rešenje za stalna poskupljenja struje jer će obezbediti stabilnije snabdevanja i niže cene od uvoznih, navodeći da bi uz dodatne troškove za prenos kroz mrežu kilovat-sat iz vetra dostigao cenu od 13,06 evrocenti.
Studija o integraciji vetroelektrana u prenosni sistem Srbije koja je predstavljena u aprilu 2011. pokazala je da elektroenergetski sistem Srbije može da podnese priključenje vetroelektrana snage 900 megavata bez isključivanja termoelektrana i uz maksimalno angažovanje hidroelektrane Bajina Bašta. Prema toj studiji, kada bi se uložio 21 milion evra, elektromreža Srbije bi mogla da prihvati priključenje vetroelektrana snage 2.000 megavata bez velikih proširenja kapaciteta. Studija EPS-a pokazala je da sistem može da podnese priključenje vetroelektrana snage 450 megavata, što je i korišćeno pri određivanju maksimalne snage vetroelektrana iz kojih će se struja otkupljivati po fid-in tarifama.
Predsednik Saveta i Agencije za energetiku Ljubo Maćić smatra da, kada bi se izgradilo 500 megavata u elektranama na vetar i ta električna energija plasirala potrošačima u Srbiji po sadašnjoj fid-in tarifi, cena električne energije za sve potrošače povećala za preko 6%, ne računajući ostale troškove.
U Srbiji je, prema podacima Elektroenergetskog koordinacionog centra, koji je pripremio studiju za potrebe Elektromreže Srbije, prijavljeno 16 projekata za izgradnju vetroparkova ukupne snage 2.600 megavata, a do sada je izdato pet dozvola za vetroparkove snage 1.135 megavata.
Solarna energija
Solarna energija danas čini samo 0,03% ukupne svetske prozivodnji energije, a pošto na nju utiču vremenski uslovi procenjuje se da u bliskoj budućnosti može imati ulogu samo rezervnog kapaciteta u energetskom okruženju. Najveći potencijal za korišćenje solarne energije je na jugu Srbije, a gradovi sa najvećim potencijalom su Niš, Kuršumlija i Vranje. Prosečan intenzitet sunčevog zračenja na teritoriji Srbije je od 1,1 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan (kWh/m2/dan) na severu do 1,7 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom januara, a od 5,9 do 6,6 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom jula. Na godišnjem nivou, prosečna godišnja vrednost energije zračenja za teritoriju Srbije iznosi od 1.200 kilovat-sati po kvadratnom metru (kWh/m2/god) u severozapadnoj Srbiji do 1.550 kilovat-sati po kvadratnom metru u jugoistočnoj Srbiji, dok u centralnom delu iznosi oko 1.400 kilovat-sati po kvadratnom metru.
Zavisno od kapaciteta prijemnika toplote, prosečna vrednost raspoložive korisne energije Srbiji bi bila 700 kilovat-sati po kvadratnom metru godišnje. Energija koju sunce tokom godine emituje na jedan kvadratni metar krova kuće u Srbiji je jednaka energiji koja se dobije sagorevanjem 130 litara nafte. Kada bi svako peto domaćinstvo ugradilo solarni prijemnik površine 4 kvadratna metra godišnje u Srbiji na taj način bi se proizvelo oko 1.750 gigavat-sati toplotne energije.
Srbija ima dobre uslove za korišćenje solarne energije, ali joj zbog cene najviše odgovaraju solarni toplotni energetski sistemi za zagrevanje vode, kakvim je preplavljena Grčka. Postavljanje takvog sistema sa panelima, koje bi koštalo od 1.500 do 2.000 evra, omogućilo bi uštede domaćinstvima, posebno onih koji se ne greju na struju i kojima je bojler je najveći potrošač. Međutim, pošto cena električne energije nije ekonomska stanovništvo nije motivisano da ugrađuje solarne panele.
Fotonaponska solarna tehnologija nije toliko privlačna za primenu u Srbiji pre svega zbog ekonomskih razloga jer je tako proizvodena energija najskuplja. Fid-in tarifa za solarnu energiju u Srbiji iznosi 23 evrocenta. Fotonaponska solarna tehnologija dožvivela je veliku primenu u Nemačkoj, ali su fid-in tarife u početku iznosile čak 50 evrocenti za kilovat-sat. Najveća solarna fotonaponska elektrana na svetu je Sarnija u Kanadi čija je instalisana snaga 80 megavata, a godišnja proizvodnja električne nergije 120.000 megavat sati.
U Srbiji je najavljena izgradnja prve solarne elektrane na Zlatiboru a u tom cilju EPS je sa Dunav osiguranjem i opštinom Čajetina u martu 2011. potpisao sporazum. Kamen temeljac je položen 27. juna 2011. Prva elektrana na solarnu energiju u Srbiji imaće snagu pet megavata, a vrednost ukupne investicije je oko 15 miliona evra.
Srbija bi u narednih nekoliko godina trebalo da dobije solarni park snage 1.000 megavata čija će proizvodnja biti namenjena izvozu. Memorandum o izgradnji solarnog parka potpisali su 8. maja 2012. u Beogradu predstavnici Vlade Srbije i luksemburške kompanije Sekurum ekviti partners Jurop (Securum Equity Partners Europe). Prema najavama, izgradnja bi mogla da počne 2013. godine, a trajaće tri do pet godina. Park će biti izgrađen na jugu Srbije i u njegovu izgradnju biće uloženo oko dve milijarde evra.
Za sada najveća solarna elektrana u Srbiji, u kuršumlijskom selu Merdaru, krajem januara 2013. puštena je u rad. Izgradnja solarne elektrane "Matarova" počela je pre godinu dana, postavljeno je 8.500 panoa na površini od četiri hektara, uz samu administrativnu liniju Srbije i Kosova. Elektrana sada proizvodi od 500 do 900 kilovatsati električne energije, a maksimum svoje snage postići će od aprila do kraja
oktobra, kada se očekuje da njen kapacitet bude dva megavata.
Planirano je da se ta solarna elektrana pripoji sistemu Elektroprivrede Srbije (EPS). U međuvremenu je rekonstruisan dalekovod u dužini od 12 kilometara. Izgradnja elektrane je koštala oko četiri miliona evra, a finansirale su je italijanska kompanija Gaskom i Multienerdži iz Srbije.
Geotermalni izvori
Srbija sa 238 izvora i bunara ima najviše takozvanih geotermalnih pojava u odnosu na broj stanovnika, podatak je Geološko-rudarskog fakulteta u Beogradu. U Srbiji postoje prirodni i veštački izvori termalne vode na teritoriji više od 60 opština. Ovaj energetski potencijal zbog niske temperature vode nije dovoljan za proizvodnju električne energije ali bi mogao da se iskoristi za proizvodnju toplotne energije u različitim oblastima. Ovakva energija niske temperature mogla bi se koristiti za grejanje staklenika, prostorija, bazena i druge namene, ali lokalne samouprave, investitori i korisnici nemaju dovoljno isksutva u korišćenju ovog izvora.
Za proizvodnju struje iz geotermalnih izvora temperature moraju biti 100 stepeni Celzijusa, dok je temperatura vode geotermalnih izvora u Srbiji najčešće u opsegu do 40 stepeni Celzijusa. Samo na teritoriji 6 opština je temperatura vode preko 60 stepeni - u Vranju, Šapcu, Kuršumliji, Raškoj, Medveđi i Apatinu. Protoci vode iz postojećih izvora i bušotina najčešće iznose do 20 litara u sekundi, na nekoliko lokaliteta protok vode prelazi 50 litara u sekundi (Bogatić, Kuršumlija, Pribojska Banja, Niška Banja) a samo u Banji Koviljači protok vode prelazi 100 litara u sekundi.
Ukupna toplotna snaga koja bi se mogla ostvariti korišćenjem izvora termalne vode u Srbiji iznosi oko 216 MWt, što je jednako količini od oko 180.000 tona ekvivalentne nafte.
Da bi se utvrdio potencijal geotermalnih izvora energije i uslovi za njihovo korišćenje u Srbiji je 2011. godine pokrenut IPA projekat, čiji je cilj da se napravi pregled svih dokumenata i studija iz te oblasti, sažmu podaci, napravi inventar i nova studija sa pregledom podataka. Cilj je i da se odrede najprofitabilnije lokalicije i utvrdi koliko bi eksploatacija bila isplativa.
EurActiv Srbija
Obnovljivi izvori energije - energetska budućnost 
