Analiza agencije za strateška istraživanja STRATFOR

Bošnjački i Hrvatski lideri bi mogli da iskoriste RS kao primer za rešavanje problema Federacije. Taj primer je decentralizacija. Savezna vlada bi i dalje postojala i imala neka ovlašćenja, ali bi se politička i ekonomska moć nalazila u entitetima, kao što je RS. Hrvati takođe glasno zahtevaju svoj entitet i mogli bi da idu rame uz rame sa Dodikovim Srbima na saveznom nivou da taj cilj postignu.

Opšti izbori u Bosni i Hercegovini (BiH) 3. oktobra doneli su tri značajne promene na nivou Predsedništva BiH. Bošnjački član tročlanog predsedništva Haris Silajdžić izgubio je bitku za reizbor od Bakira Izetbegovića, sina bosanskog ratnog lidera Alije Izetbegovića. Većina zapadnih medija pozivalo je na promene i pozdravilo promenu "čvrstorukaša" jednim "umerenim" političarem. Ali ti epiteti su pogrešni, jer prikrivaju kompleksnije kretanje Bosne i Hercegovine, a to je udaljavanje od federalne vizije i prihvatanje decentralizovane strukture.

BiH je uspostavljena na političkom sporazumu čija namera nije bila da kreira funkcionalnu državu, već da okonča brutalni trogodišnji etnički rat (1992-1995). Sporazum potpisan u Dejtonu 1995. godine ustanovio je sistem u okviru kojeg su tri etničke grupe raspoređene u dva entiteta koji čine jednu državu - BiH. Prvi entitet je centralizovan i visoko homogenizovan. Reč je o srpskom entitetu koji se zove Republika Srpska (RS). Drugi entitet je Federacija BiH, koju često nazivaju samo "Federacija", a u njoj su integrisani Bošnjaci, odnosno muslimani, i Hrvati. Multietnički karakter entiteta nastavlja da unosi zbrku u političku koherentnost. Savezna vlada u Sarajevu je zadužena da nadgleda kako dva entiteta funkcionišu.

Posle 15 godina, obe federalne vlade žele da nametnu svoj autoritet. Bosanski i hrvatski lideri okreću se modelu koji je uspostavio dosadašnji premijer Republike Srpske Milorad Dodik, koji crpi svoju političku i ekonomsku moć iz svog beskompromisnog autoriteta u RS. To baca drugačije svetlo na pohvale zbog izbora "umerenog" Izetbegovića, umesto "čvrstorukaša" Siljadžića.

Silajdžić nije bio toliki čvrstorukaš koliko čvrsti zastupnik federalizma koji se zalaže za jaku i jedinstvenu centralnu vladu u kojoj bi, prirodno, dominirali Bošnjaci. Kao takav, bio je stalno u sukobu sa Dodikom, koji je Silajdžićeve namere da ojača moć savezne vlade doživeo kao pretnju Republici Srpskoj. Izetbegović nije toliko strog u zahtevima da se učvrsti federalizam, ali nije ni umeren. Prema Stratforovim izvorima iz Bosne i Evropske unije, Izetbegović vodi nacionalističko i mnogo više islamski orijentisano krilo u Stranci demokratse akcije (SDA). Aktuelni lider SDA Sulejman Tihić zato pokušava da udalji Izetbegovića od liderstva u partiji, gde leži stvarna moć. Ovi izvori su takođe rekli da se Izetbegović zamerio Sjedinjenim Američkim Državama proteklih godina, zbog namere da prodaje oružje terorističkim grupama u Iraku. Izetbegović je spasao svoju karijeru jer navodno nije bio svestan ko su bili kupci, ali i zbog dobrih odnosa koje je njegov otac imao sa SAD.

Izbor Izetbegovića mogao bi da bude signal da je vizija federalne BiH završena odlaskom Silajdžića. Hrvatski i bosanski lideri polako uviđaju da je Dodikov oblik beskompromisnog nacionalizma održiv primer koji se može slediti.

Mnogi bosanski i hrvatski politički lideri se u stvari potajno dive Dodiku koji se suprotstavio brojnim zapadnim ambasadorima i Visokom predstavniku UN, de fakto međunarodnim administratorima BiH. Uprkos upozorenjima SAD-a i evropskih zvaničnika da će Dodikova nacionalistička retorika voditi njegovoj smeni, Dodik je samo povećao svoju moć i postao bogatiji zahvaljujući poslovima koje njegova porodica kontroliše u RS, a počeo je čak da vodi sopstvenu spoljnu polituku prema Srbiji i Rusiji. Dok se susedna Federacija BiH bori sa međuetničkim nesuglasicama i ekonomijom koja je u recesiji, Dodikova RS mu daje čistu i bespogovornu moć, kako u političkom tako i u monetarnom smislu. Ukratko, Dodik je najmoćniji političar u BiH, a da ne zauzima nikakvu saveznu funkciju.

Bošnjački i Hrvatski lideri bi mogli da iskoriste RS kao primer za rešavanje problema Federacije. Taj primer je decentralizacija. Savezna vlada bi i dalje postojala i imala neka ovlašćenja, ali bi se politička i ekonomska moć nalazila u entitetima, kao što je RS. Hrvati takođe glasno zahtevaju svoj entitet i mogli bi da idu rame uz rame sa Dodikovim Srbima na saveznom nivou da taj cilj postignu.

Bošnjačka SDA ima pragmatičniji pristup prema eventualnom ustavnom ustrojstvu za BiH – za razliku od beskompromisnog Silajdzića – i pokušava da konsoliduje svoja ovlašćenja nad bošnjačkim područjem političkog delovanja. Neki od funkcionera SDA su potajno nagovestili da je dogovor sa Dodikom moguć. Postoji nekoliko pravaca za saradnju – čak i mogućnost razmene delova teritorija, u okviru koje bi se Dodik odrekao određenih delova Istočne Bosne gde je opao broj žitelja srpskog porekla u odnosu na Bošnjake, u zamenu za priznanje potpune dominacije Dodika u RS. Dok je  Silajdžić video Dodikovu RS kao politički entitet izgrađen na genocidu i etničkom čišćenju Bošnjaka, drugi Bošnjaci i Hrvati spremni su na kompromis da bi stvorili svoje verzije Dodikovog jakog političkog feuda. Bosna bi u tom smislu bila manje koherentna kao ujedinjena država, ali bi bila stabilna.

Još postoje dve velike prepreke ka decentralizaciji BiH. Prva je što je za Bošnjake, posebno za Silajdžića, jaka savezna vlada dugo bila pitanje nacionalne bezbednosti. Bošnjaci uzimaju u obzir to da susedne Srbija i Hrvatska omogućuju bosanskim Srbima i Hrvatima pristup pasošima, a samim tim alternativnom zavičaju. Bosna i Hercegovina, prema njihovom shvatanju, treba da ima jaku saveznu vladu koja će to isto obezbediti Bošnjacima. Stanovište je da bi Bošnjaci ponovo mogli da budu žrtvovani ponovo kao što su buili tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka, ako ne postoji snažan entitet koji će da ih štiti. Svaki pokušaj odvajanja hrvatskog entiteta od Federacije, po modelu RS, mogao bi da bude praćen komfliktom, posebno ako Bošnjaci ne budu videli da je rekonfiguracija zemlje odgovorila njihovim potrebama da budu bezbedni. Iz tih razloga su bilo kakvi razgovori o rekonfiguraciji entiteta Bosne i Hercegovine potencijalno minsko polje.

Druga i još veća prepreka decentralizaciji BiH jeste Zapad. Zapadne sile, posebno Evropska unija, žele da BiH postane održiva država sa saveznom vladom. Ovo je posebno bilo naglašavano tokom pregovora o mogućem proširenju EU. Ali još važnije, za mnoge diplomate i političare iz EU i SAD koji su gradili karijeru devedesetih, BiH je bilo prvo međunarodno pitanje sa kojim se trebalo suočiti. Ideja savezne, ujedinjene i održive Bosne i Hercegovine je viđena kao normativni cilj. Za ove diplomate i donosioce političkih odluka, dozvoliti Hrvatima i Bošnjacima da koriste Dodikovu RS kao model za BiH bilo bi viđeno kao podržavanje nacionalista i u krajnjem smislu neuspeh zapadne politike u regionu. Za bošnjačke i hrvatske političare, međutim, to bi mogao da bude suviše privlačan model da ga ne bi sledili u budućnosti.

Ova analiza je objavljena uz odobrenje američke agencije STRATFOR

Linkovi

Organizacije

Stratfor: Bosnia-Herzegovina's Elections and Dodik as a Role Model

Povezani sadržaj