Francusko-nemačko pomirenje omogućilo je izgradnju Evrope, a saradnja i odnosi dve zemlje i danas imaju pokretačku ulogu u EU. Pomirenje dve zemlje je bio proces koji je trajao, a stvaranje zajednice evropskih zemalja je bilo moguće zahvaljujući pragmatičnom pristupu u rešavanju naizgled nerešivih problema i zajedničkim vrednostima koje su delili lideri dve zemlje.

O nemačko-francuskim odnosima i saradnji govorili su 24. februara ambasadori Francuske i Nemačke Fransoa-Gzavije Denio (Francois-Xavier Deniau) i Volfram Mas (Wolfram Maas) na predavanju u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, povodom godišnjice potpisivanja Jelisejskog sporazuma.

Nakon Drugog svetskog rata, Francuska i Nemačka su uspele da prevaziđu rivalstvo i svoje težnje da budu dominantne u Evropi zbog čega su tri puta ratovale u novijoj istoriji. Francuske političke vođe su se nakon Drugog svetskog rata usredsredile na cilj da Nemačka više ne bude opasnost, dok je Nemačka želela da se uključi u zajednicu evropskih zemalja.

Usledili su koraci ka izgradnji poverenja i saradnji koji su doveli do potpisivanja Jelisejskog ugovora, sporazuma o nemačko-francuskom prijateljstvu. Sporazum su 22. januara 1963. godine potpisali francuski predsednik Šarl de Gol (Charles de Gaulle) i kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer. Tome je prethodila De Golova poseta Nemačkoj 1962. godine koja je, kako je rekao nemački ambasador, bila jednako upečatljiva i emotivna za Nemce kao i poseta američkog predsednika DŽona Kenedija (John F. Kennedy) 1963. godine.

Za pomirenje i uspostavljanje saradnje bilo je potrebno mnogo vremena jer su generacije bile obeležene ratovima, ali su dve zemlje u posleratnom periodu imale uspešne lidere koji su delili zajedničke vrednosti, istakao je Denio. Francuski ambasador smatra i da je potrebno izbeći mit o francusko-nemačkom prijateljstvu. "Sve što je postignuto nije bogom danom već je proizvod stalne političke volje", istakao je on.

Jačanje odnosa i saradnje dve zemlje bilo je ključno za stvaranje današnje EU. Tesna saradnja dve zemlje je vodila uspostavljanju Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ugovor o tome su 18. aprila 1951. godine u Parizu Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg čime su postavljeni temelji današnje Evropske unije, pošto su strateški evropski resursi stavljeni pod kontrolu nadnacionale organizacije. To je učinjeno ne samo na osnovu ekonomske već i političke logike, rekao je francuski ambasador.

Zajednica evropskih zemalja se razvijala i prolazila kroz različite etape u kojima su utvrđivani njeno ustrojstvo, standardi i kriterijumi, a jedan od ključnih procesa je proširenje zajednice. Proširenje je nosilo mnoge nove izazove i političke, ekonomske i socijalne pritiske na zajednicu i same zemlje koje su, između ostalog, morale da se suočavaju sa konkurencijom unutar zajednice.

Mas je kao poseban izazov u proširenju naveo pad Berlinskog zida 1989. godine i ujedinjenje Nemačke i godinama kasnije prijem članica bivšeg Istočnog bloka u EU. Neke zemlje, poput Francuske i Velike Britanije, strahovale su zbog ujedinjenja Nemačke, ali je francuski predsednik Fransoa Miteran (Francois Mitterand) smatrao da Nemačku treba što više integrisati u Evropu, s čime se složio nemački kancelar Helmut Kol (Kohl).

Stvaranje EU omogućio je pragmatičan pristup u rešavanju spornih pitanja, što je pokazalo da se i naizgled nerešiva pitanja mogu rešiti, poput pitanja Sarske oblasti koja je nakon Drugog svetskog rata bila protektorat pod kontrolom Francuske da bi se tek 1957. godine ponovo ujedinila sa Nemačkom.

Nemačka i Francuska i danas sarađuju u rešavanju ključnih pitanja za EU, poput ekonomske krize, i često daju inicijativu u EU, a uspeh njihovih inicijativa je upravo u tome što se, kako je rekao Denio, u mnogo čemu razlikuju. Dok Francusku odlikuje centralizovan, predsednički sistem, Nemačka ima federalni, decentralizovani sistem. Francusku ekonomsku politiku odlikuju solidarnost i centralna uprava a Nemačku disciplina i budžetska decentralizacija.

Francuski ambasador je rekao da Francuska čak najlakše sarađuje sa Velikom Britanijom pošto imaju slične institucije, dok je ta saradnja, iz njegovog iskustva tokom službe u Briselu, teža s Nemačkom zbog različitih administrativnih sistema.

Saradnja je ipak moguća zahvaljujući podsticajima sa vrha, jer su lideri dve zemlje opredeljeni za nju. Kao jedan od uspeha nemačko-francuske saradnje Denio je naveo "spasavanje suštine" Lisabonskog ugovora nakon odbacivanja na referendumu u Irskoj 2008. godine.

EU očekuje i reforma poljoprivredne politike do 2013. godine, a Nemačka i Francuska su 2009. formirale radne grupu kako bi pronašle odgovore na to i rezultati rada te grupe su bili korisni i za Evropsku komisiju u pripremi odgovarajućih predloga. Zakonski predlozi u oblasti poljoprivrede bi trebalo da budu predstavljeni tokom 2011. godine.

Francuska i Nemačka su nedavno predstavile i Pakt o konkurentnosti, plan za jačanje konkurentnosi EU koji bi podrazumevao smanjivanje razlika u ekonomskoj politici zemalja članica radi uspešnijeg privlačenja investitora. Neke članice i institucije EU su kritikovale Pariz i Berlin da predlažu reforme na međuvladinom nivou, mimo evropskih institucija.

Francuski ambasador je istakao da je u EU borba za kompromis stalna, kao i da Pariz i Berlin uzimaju u obzir potrebe i strahovanja drugih zemalja i da njihovi predlozi mogu biti osnova za šire rešenje.

"Danas u multipolarnom svetu u Evropskoj uniji postoji potreba za francusko-nemačkom pokretačkom ulogom. Da je nema, trebalo bi je izmisliti", istakao je Denio.

Izvor: EurActiv.rs

Povezani sadržaj