Dobri rezultati koje je vodeća stranka ekstremne desnice u Francuskoj, Nacionalni front (FN), ostvarila u prvom krugu lokalnih izbora ponovo su pokrenuli pitanje porasta popularnosti ekstremne desnice u Evropi i strategija stranaka te političke orijentacije. Njihove ideologije su slične ali predstavljaju odgovor na različite socijalne i ekonomske prilike u pojedinim zemljama.

Nacionalni front koji sada predvodi Marin Le Pen (Marine), kćerka dugogodišnjeg lidera stranke Žan-Marija Le Pena (Jean-Marie), osvojio je 15,6% glasova u prvom krugu kantonalnih izbora 20. marta na kojima se svakih šest godina biraju članovi saveta departmana u Francuskoj.

To je više nego što je FN osvojio na izborima za Evropski parlament 2009. godine (6,3%), ali manje od 17% koliko bi, prema istraživanju instituta BVA objavljenom početkom marta, ta stranka osvojila na predsedničkim izborima 2012. godine.

Rezultati koje je FN ostvario u Francuskoj ponovo pokreće pitanje uspona ekstremne desnice u Evropi što nije nepoznata pojava ni u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj ili Mađarskoj.

Iako stranke ekstremne desnice dele slične ideologije, one predstavljaju odgovor na različite prilike u zemljama.

"Ne postoji jedinstveno objašnjenje za uspon eksremne desnice na evropskom planu", rekao je Žan-Iv Kami (Jean-Yves Camus), istraživač u francuskom Institutu za međunarodne i strateške odnose (Iris) i stručnjak za ekstremnu desnicu.

U Francuskoj, Nacionalni front se ideološki oslanja na kritiku multikulturalnosti i imigracije. "Stranka okupljaja osobe koje su bile žrtve socijalnog raslojavanja proteklih godine i polazište mu je u slepom protivljenju desnici i levici", rekao je Kami.

U Belgiji flamanska stranka ekstremne desnice, Vlams Belang, svoju politiku zasniva na sličnoj ideologiji. Društvene prilike u flamanskom delu Belgije se, međutim, u mnogo čemu razlikuju od onih u Francuskoj. "Flandrija nam je pokazala da ekstremističke stranke mogu da dobiju glasove i kada su ekonomske prilike dobre", ocenio je Kami.

Pogrešno je gledati na ektremnu desnicu u Evropi kao na jednu "porodicu".

U centralnoj i zapadnoj Evropi stranke se oslanjaju na pitanja identiteta i to uglavnom težnju većinskog naroda da dominira manjinskim zajednicama u zemlji. Taj koncept često prate i teritorijalni zahtevi.

To je slučaj u Rumuniji, u kojoj je vođa stranke Velika Rumunija (Romania Mare) Vadim Tudor izašao još jači nakon izbora za Evropski parlament 2009. sa osvojenih 8,65% glasova. Tudor je poznat i po sojim izjavama protiv Roma i Mađara i želji da stvori "Veliku Rumuniju".

Razlike se objašnjavaju i time da ekstremističke stranke nisu sklone udruživanju, kaže francuski stručnjak Kami.

Marin Le Pen je prilikom posete Lampeduzi, u Italiji, 15. marta iznela slične ideje koje ima italijanska Severna liga Marija Borgezija (Mario Borghezio). Kami, međutim, ukazuje da novi vođa FN polako odbacuje međunarodne kontakte koje je stvorio njen otac.

Koalicije manjih, izolovanih pokreta ekstremne desnice u Evropi ne utiču na podršku birača na nacionalnom nivou, a to je područje na kome Mari Le Pen želi pobedu.

Trka na duge staze

Od početka 1980-tih godina stranke ekstremne desice deluju u opoziciji. Reč je o "trci na duge staze", rekao je Kami.

Poraz austrijskih socijal-demokrata na parlamentarnim izborima 2010. godine to ilustruje. neuspeh socijal-demokrata iskoristila je partija ektremne desnice FPO Hajnc-Kristijana Štrahea (Heinz-Ćristian Straće) koja je pridobila birače posle izbora da bi na opštinskim izborima u Beču 2010. osvojila 27% glasova, što je 10 procentnih poena više nego 2008.

U Francuskoj rezultati Nacionalnog fronta isto pokazuju postepen napredak u povećanju podrške. Prilikom prvog učešća na predsedničkim izborima 1974. godine, Žan-Mari Le Pen je osvojio manje od 1% glasova. Na predsedničkim izborima 1988. osvojio je 3%, a 1995. godine 15,1% glasova.

Najveći uspeh ta stranka je zabeležila 2002. godine kada je osvojila u prvom krugu predsedničkih izbora 16,8% glasova i time se plasirala u drugi krug izbora.

U Nemačkoj vodeća stranka ekstremne desnice, Nacional-demokratska partija Nemačke (NDP), učetvorostručila je rezultate između 2006 i 2008. godine, pokazuje istraživanju Evropske komisije o rasizmu i netoleranciji.

Ta stranka sada ima predstavnike u dva regionalna parlamenta. U Nemačkoj se ove godne održavaju izbori za parlamente u sedam saveznih država. Na nedavno održanim izborima u Zaks-Anhaltu (Saxe Anhaltu) NDP nije uspela da pređe cenzus od 5% uprkos istraživanjima javnog mnjenja.

Kako piše AFP, uoči izbora u toj nemačkoj saveznoj pokrajini svuda su se mogli videti crveno-crno-beli plakati NDP, a nekadašnji dugogodišnji član socijal-demokrata Hans Pešel (Poschel) bio je kandidat NPD za parlament Zaks-Anhalta.

Politikolog Gero Nojgebauer (Neugebauer) ocenio je da Pešel predstavlja čestu pojavu na istoku Nemačke. "Ljudi se osećaju zaboravljeno, građanima drugog reda. Glasanje za NPD često je gest protesta", rekao je Nojgebauer.

U Holandiji na parlamentanrim izborima 9. juna 2010. Partija slobode Gerta Vildersa (Geert Wilders), oštrog protivnika islama i imigranata, osvojila je 24 poslanička mesta i postala treća stranka po veličini u parlamentu. Ta stranka je na regionalnim izborima 2. marta osvojila 12% glasova i na osnovu toga bi trebalo da ima 10 od 75 poslanika u Senatu.

U Mađarskoj je na parlamentarnim u aprilu 2010. partija Jobik osvojila čak 16,68% glasova, a u Švedskoj u septembru 2010. Švedške demokrate (SD) koji se protive prihvatanju migranata, prvi put su ušli u parlament sa 5,7% glasova.

U Italiji Severna liga osvojila je 10,2% glasova na izborima za Evropski parlament 2009. a na regionalnim izborima u martu 2010. učestvovala je u koaliciji sa strankom premijera Silvija Berluskonija (Berlusconi).

Izvor: EurActiv.fr i AFP

Povezani sadržaj