Velika Britanija i posebno London nesumnjivo se suočavaju sa najozbiljnijim i najdestruktivnijim urbanim nasiljem u proteklih 30 godina. Iako se uzroci nasilja mogu potražiti u nezadovoljstvu zbog ekonomskih i društvenih prilika i nepoverenju prema policiji, ne treba donositi ishitrene i uopštene zaključke, upozoravaju britanski dnevnici.

Dnevnik Gardijan (The Guardian) poredi najnovije nerede sa neredima u Brikstonu i Tokstenu 1981. godine i ukazuje na sličnosti sa ranijim događajima. U oba slučaja neredima su prethodili kraljevsko venčanje i ekonomski problemi, nemiri su izbili na gotovo istim lokacijama, u nekim slučajevima čak i u istim ulicama i karakterišu ih slične pojave, poput krađe odeće i televizora, a reakcija javnosti i političkih krugova je slična.

U nekim stvarima se, međutim, razlikuju. Jedna od njih, o kojoj je sada mnogo govori, jeste uloga tehnologije. Tokom 1981. mnogo se spekulisalo o organizatorima koji su iza kulisa vukli konce. Gotovo sve te sumnje, a to je bilo vreme pre mobilnih telefona, pokazale su se kao neosnovane.

Ovog puta, međutim, ne nedostaju naznake o ulozi društvenih meža i aplikacije za poruke Blekberi mesindžer (BBM) u koordinaciji nekih nemira, a bilo bi začuđujuće da nije tako, ocenjuje Gardijan, dnevnik levog centra. Bilo bi, međutim, opasno da se ovi neredi nazovu "BBM nemiri" i da se stvari završe na tome, piše britanski dnevnik. Nerede ne treba shvatiti kao nešto prihvatljivo, a još manje kao nešto romantično. Iskustvo je pokazalo da i nerede treba posmatrati kao ponašanje za koje se neko opredelio i za koje postoji objašnjenje, iako je takvo ponašanje neosporno pogrešno.

Postoji ključna razlika između nereda 1981. i 2011. Pre 30 godina u izveštaju je zaključeno da su neredi u Brikstonu predstavljali "eksploziju gneva i ozlojeđenosti mladih crnaca usmerenih protiv policije". Dokaz za takav zaključak je bio ubedljiv - pre 30 godina ponašanje londonske policije je izazivalo zabrinutost i bes, ponašanje policajaca je često bilo agresivno, zasnovano na rasnim stereotipima i bez jasnog stava o odgovornosti za dela.

Bilo bi nesmotreno reći da najnoviji nemiri nemaju nikakve veze sa pogrešnim postupcima policije ili lošim ljudima. Okolnosti u kojima je ubijen Mark Dugan (Duggan) u Totenhemu, zvanično reagovanje na proteste zbog njegovog ubistva i pozadina ovih događaja moraju se temeljno ispitati pre donošenja konačnog zaključka. Takođe, korišćenje oružja uvek otvara mogućnost zloupotrebe. Ali jasno je da su se desile krupne promene, uglavnom nabolje, u londonskoj policiji i crnačkoj zajednici u odnosu na pre 30 godina. Obuka, ponašanje, vođstvo, metode i odgovornost policije su unapređeni a i Totenhem je sada bolje mesto po mnogo čemu. Međutim, najnoviji neredi su sve to unazadili destruktivnim ponašanjem.

Ipak, nerede 2011. kao i one 1981, tek treba da shvatiti, ali ne i opravdati, kako bi takva situacija mogla da se prevaziđe. Neredi su posledica života koje su učesnici u njima izabrali ili na koji su primorani. Tvrditi da su uzrok nereda zlonamernost pojedinaca, zavera ili smanjenje socijalnih izdvajanja bilo bi površno objašnjenje za ovako složena pitanja, iako se njihova uloga ne može isključiti. I zavera i uskraćenost su deo složene i tmurne priče, kao što su i kult nasilja, posebno oružja, i bes zbog uskraćenosti u potrošačkom društvu, piše Gardijan.

Taj dnevnik ocenjuje da prilikom utvrđivanja uzroka ovi neredi neće moći da se obrazlože eksplozijom nezadovoljstva protiv policije ali da jesu odraz nezadovoljstva i znak višestrukog neuspeha.

Dnevnik Indipendent (The Independent), takođe, ukazuje na postupke policije koji su doprineli porastu nezadovoljstva, navodeći da je podorica ubijenog Dagana morala da čeka 36 sati da bi videla telo, kao i da predstanici policije nisu na adekvatan način odgovorili na zahteve predstavnika zajednice da objasne okolnosti u kojima je mladić izgubio život.

Postoji kontekst poverenja, piše taj list, koji je u političkom smislu takođe naklonjen levici. U tekstu se podseća da je nakon ubistva Žana Šarla de Menezesa (Jean Ćarles) u akciji policiji 2005. nakon terorističkih napada u Londonu policija dozvolila da se šire lažne informacije da je Brazilac nosio širok kaput i da je bežao od policajaca.

Povodom kritika da je policija sporo reagovala na nasilje i da je morala da učini više da bi zaštitila radnje od pljačkaša, dnevnik ukazuje i na težak zadatak sa kojim se suočava policija. Ako bi policija reagovala bez zadrške, bila bi optužena za preterano reagovanje, a ako bi se odlučila da bude uzdržanija, kao što je to učinila ovog vikenda, našla bi se na udaru kritika da nije dovoljno efikasna.

Indipendent piše da je reakcija lokalne zajednice na nerede ohrabrujuća, pošto je osuda vandala bila gotovo jednodušna.

Potreban je oprez u pokušajima da se širenje bezakonja pripiše uskraćenosti i društvenoj marginalizaciji mladih stanovnika Londona. Sumorna ekonomska pespektiva i uskraćenost mladih u centralnim gradskim sredinama je nedvosmisleno problem koji moraju rešavati lokalni i politički lideri, ali bi bilo površno povezati nezadovljstvo sa nasiljem koje je viđeno proteklih dana.

Razumljiva je potreba da se izvuku lekcije, piše list i upozorava da se ne smeju doneti pogrešni zaključci posebno pre nego što se prikupe sve činjenice.

Potrošačko društvo i socijalni problemi

Stručnjaci ocenjuju da su isključenost iz društva i nedostatak javnog reda mogli da podstaknu mlade koji žive u nemaštini da zanmera društvene norme, ocenivši da oni, pošto nemaju šta da izgube, nemaju razloga da ih poštuju. "Mnogi ljudi koji su umešani verovatno dolaze iz okruženja sa malim prihodima, visokom stopom nezaposlenosti i mnogi, ako ne većina, nemaju budućnost", rekao je kriminolog i stručnjak za mlade Džon Pits (John Pitts), prenosi Gardijan.

Nerede su pratili masovna pljačka radnji i čak prodaja ukradenih stvari, a Pits navodi da pljačkaši pronalaze načine da opravdaju svoje akcije. "Oni misle da mogu to da racionalizuju napadom na velike korporacije. Vlada osećanje da kompanije imaju mnogo para, dok ih oni imaju vrlo malo". U kombinaciji sa izostankom policijske intervencije i širenjem bezakonja dolazi do eksplozije. "Pljačkaši brzo uvide da policija ne može da kontroliše situaciju što vodi do euforije koju podstiče adrenalin - odjednom si ti taj koji ima kontrolu i niko ništa tu ne može da učini", navodi taj stručnjak.

On je dodao da je generacija koja je vaspitavana u okolnostima prenaglašenih potrošačkih vrednosti i bombardovana reklama izmakla kontroli. "Dok nas je nekada definisalo ono što činimo, sada nas određuje ono što kupujemo. Poslovanje velikih radnji se zasniva na iskušavanju (potrošača) i onda ođednom ti ljudi otkriju da mogu samo da uđu u radnju i imaju sve", navodi Pits.

Sociolog na Univerzitetu u Lidsu Pol Begli (Paul Bagguley) rekao je da je pljačka uobičajena pojava kada je reč o neredima a da na njene razmere mogu da utiče više faktora. Prema njegovim rečima, rast nezaposlenosti je važan ne samo kao katalizator nemira, već zbog činjenice da u takvoj situaciji ima mnogo besposlenih ljudi na ulicama dok robe za krađu ima u izobilju.

Pljačka je takođe manje rizična nego učešće u neredima. "Pljačkanje može da obuhvati širi sloj stanovništva - decu, žene, starije ljude - jer ne uključuje fizičko nasilje. Neredi oslobađaju ljude svih kočnica, pružaju im osećaj slobode da rade ono što obično ne bi", kaže Begli.

Izvor: EurActiv.rs

Povezani sadržaj