Moglo bi se očekivati da je za zemlju najteži zadatak da pristupi EU. Međutim, ispunjavanje zahteva EU nakon pristupanja predstavlja u najmanju ruku isti izazov kao priključivanje. Takođe, nove članice nastoje da ostanu privržene transatlantskim vezama istovremeno podržavajući jaču Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ESDP), a da pritom ne dupliraju aktivnosti sa NATO-om.

Autor: Gergana Pasi, bivša bugarska ministarka za evropske poslove

Nove članice bi više volele da se Zajednička poljoprivredna politika bitnije ne menja, da se očuvaju kohezioni ciljevi i instrumenti, snažniju saradnju u energetskoj politici, potpuno ostvarivanje četiri "slobode" unutrašnjeg tržišta (slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala), solidarnost u pogledu kontrole spoljne granice, pojednostavljenje budžetskih propisa u pogledu prihoda i izvesno usmeravanje u pogledu rashoda bez promene sadašnjeg ograničenja. Nove članice su zainteresovane za veće snabdevanje energijom iz različitih izvora i bolje koordinisanu energetsku politiku na nivou EU.

Novim članicama koje su uglavnom male ili srednje veličine i siromašnije nije lako da utiču na donošenje odluka u EU. Za nove članice je pravi izazov da utiču na događaje u EU i na njih se u većini gleda kao na one koje usvajaju a ne donose odluke.

U nekim retkim slučajevima te zemlje utiču na to šta će biti na dnevnom redu u EU (poput Mađarske i prava manjina ili Poljske i Istočnog partnerstva) a retko kada i blokiraju odluke (Slovenija tokom pregovora o pristupanju sa Hrvatskom ili Češka i Lisabonski sporazum).

Nove članice EU, ipak, postepeno uče kako da utiču na oblikovanje odluka. One zastupaju svoje interese da bi uticale na ishod pregovora kada strahuju da će izgubiti neka prava i beneficije (CAP, koheziona politika) ili kada misle da su preopterećene zahtevima EU poput kontrole granice, usklađivanja u poljoprivredi, birokratskim propisima u vezi sa kohezionom politikom ili smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte u okolnostima kada je domaća industrija zavisna od fosilnih goriva.

Analiza interesa jedne od najnovijih članica EU oko kojih se lobira može pružiti detaljniju sliku o tome. Bugarska, kao nova i mala članica EU, ima ograničene moći kada je reč o nametanju interesa i uticaju na odluke EU.

U takvoj situaciji Bugarska logično nastoji da upotrebi snagu EU da bi ostvarila rezultate u ključnim oblastima. Te oblasti obuhvataju energetiku i klimatske potrebe, budućnost evropskog budžeta sa težištem na CAP i struturnu/kohezionu politiku, Politiku istočnog susedstva i proširenja, unutrašnje tržište i institucionalna pitanja.

U nekim od ovih oblasti zemlja je vrlo aktivna, najviše u energetici i klimatskim promenama, i u nekim slučajevima zauzima stav drugačiji od stava koji preovlađuje u EU.

Na drugim poljima, kao što su institucionalna pitanja, delovanje zemlje je više ograničeno. Bugarska, suočena sa mnogim pitanjima, pokušava da nađe partnere kako bi bila deo koalicije koja će moći da zastupa zajedničke interese partnera.

Da bi koalicija bila uspešna mora se obezbediti učešće velikih partnera; na osnovu dosadašnjeg iskustva, od pristupanja zemlje EU, čini se da je Nemačka "omiljeni" veliki partner. Na delu je i specifično partnerstvo sa Rumunijom zbog mnogobrojnih zajedničkih interesa - sličnog geografskog položaja, perspektive pristupanja šengenskom prostoru, kao i nekih pitanja koja se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove.

Kada je reč o isključivo političkm pitanjima, bugarske vlasti, kao i vlasti drugih članica EU, uglavnom se oslanjaju na svoje zvaničnike u predstavljanju i odbrani nacionalnih interesa. Vrlo važno sredstvo svake vlade je stalno predstavništvo u Briselu koje ima nekoliko ključnih funkcija:

• Prikupljanje informacija o razvoju politika u EU i napredovanju predloga i pomaganje bugarskim ministirma i zvaničnicima da utiču u oblikovanju politike;
• Tesna saradnja sa velikim brojem osoba, organizacija i tela koje zastupaju bugarske interese (bugarske kompanije i nevladine organizacije, poslanici, bugarski članovi Komiteta regiona i Ekonomskog i socijalnog komiteta);
• Praktična podrška bugraskim ministrima i zvaničnicima tokom posete Briselu;
• Razvijanje i jačanje regionalnih mreža u saradnji sa Komitetom regiona i kroz kontakte sa drugim regionima koji su predstavljeni u Briselu;
• Promovisanje Bugarske u Briselu i davanje doprinosa u raspravi o nekoj politici kroz konferencije, događaje, kulturne aktivnosti i prijeme.

Prema Lisabonskom ugovoru, procedura zajedničkog donošenja odluka je proširena i Evropski parlament sada može da stavi veto na zakon usvojen u Savetu EU u nekim oblastima poput energetske politike i poljoprivrede. Kao mala zemlja sa samo 10 glasova Bugarska retko kada utiče na dnevni red i mora da se pridruzi većoj koaliciji da bi bila na pobedničkoj strani.

Savet je međuvladina institucija i u njemu dominiraju nacionalni interesi; pobedničke koalicije pojavljuju se pošto se postigne konsenzus. Manje zemlje obično moraju da prave veće kompromise ili će biti lako nadglasane.

Evropski parlament je postao poslednje uporište, pošto se poslanici obično ne bore isključivo za svoje nacionalne interese. U poređenju sa Savetom, u kome svaka delegacija dobija striktne naloge iz svojih glavnih gradova, pregovori i razgovori u Evropskom parlamentu su opušteniji a ishod je mnogo manje predvidljiv.

Nove članice (još) nisu toliko povezane kao starije članice EU i (i dalje) su relativno nove u igri lobiranja. Zato ne iznenađuje da je kod njih praksa lobiranja manje razvijena. Ali nove članice brzo uče.

Izvor: EurActiv.com

Foto: www.gerganapassy.eu

Linkovi

Mediji

EurActiv.com: EU lobbying from a new EU member state perspective

Povezani sadržaj