Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije

U Evropskoj uniji ne postoji konsensus o tome da li Kosovo jeste država, ali postoji čvrst konsensus o tome da ceo region treba da bude uključen u proces evropskih integracija i proces regionalne saradnje, a EU treba da bude uključena u praćenje reformi u celom regionu i da ne odustane od uticaja koji joj praćenje reformi donosi. Kosovo nije definisano kao formalni uslov, ali je za svaku raspravu o Srbiji u Savetu ministara važno da postoji politička klima u kojoj se odluke o napretku Srbije doživljavaju kao nešto što je nesporno i ne deli članice EU. Ukoliko Srbija bude vodila računa samo o onome o čemu u EU nema konsensusa, a ne i o onome o čemu ima, teško će se donositi odluke u vezi sa napretkom naše zemlje ka EU, rekla je u intervjuu za EurActiv Srbija direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević.

Razgovarala: Mirjana Pantić

Savet ministara EU najavio je da će na sastanku u oktobru zatražiti od Komisije mišljenje o kandidaturi Srbije za članstvo u EU. Koliko je izvesno da će se to i dogoditi?

Sama činjenica da je postignut dogovor da se o tome u oktobru razgovara, pokazatelj je poboljšane klime unutar Saveta ministara, koja će, nadam se što pre, dovesti do pomaka u procesu integracije Srbije. Situacija liči na onu prošlogodišnju kada je “odrmzavanje” Prelaznog sporazuma postalo izglednije, da bi se krajem godine i dogodilo. To nam je pokazalo da uloženi napor, pre ili kasnije, dobije potvrdu kroz napredovanje u procesu.

Kada naš zahtev za članstvo bude prosleđen Komisiji, koliko će potrajati izrada mišljenja i kada bismo mogli da očekujemo status kandidata?

Kada Komisiji stigne naš zahtev, ona će nam proslediti Upitnik, koji bi trebalo da joj pomogne da oceni ostvareni nivo reformi i administrativne kapacitete sa stanovišta predstojećih pregovora o članstvu. Mi smo se za ovaj korak već pripremali, koristeći upitnike poslate Crnoj Gori i Albaniji, tako da verujem da ćemo i brzinom, ali i kvalitetom, doprineti pozitivnoj oceni. Svakako, biće dodatnih pitanja, ekspertskih misija koje će ispitivati stanje u određenim oblastima. Rezultat toga biće mišljenje Komisije - avis, koje će Savetu odgovoriti da li je Srbija “zrela” za status kandidata i početak pregovora. Taj proces sigurno neće biti kraći od šest do devet meseci, a konačan ishod umnogome zavisi i od našeg doprinosa.

Da li je hapšenje optuženog pred Tribunalom u Hagu Ratka Mladića uslov za odobrenje kandidature za članstvo?

Česta su pitanja dokle možemo da stignemo ukoliko preostala dvojica optuženih za teške ratne zločine ne budu uhapšeni i izručeni Hagu. Meni se čini da je mnogo bolje razmišljati kako da se oni što pre nađu u Hagu i da se na taj način postavljamo, nego da se rukovodimo time dokle možemo stići bez da ih uhapsimo. Kada je u pitanju sticanje statusa kandidata, situacija je drugačija nego što je bila kada smo očekivali odluku Saveta ministara EU o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma. Ta odluka bila je uslovljena saglasnošću unutar Saveta u pogledu toga da Srbija u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom. Time je jasno određeno šta je uslov. Sticanje statusa kandidata nije definisano na sličan način. Ono što je važno je da unutar EU postoji saglasnost da je Srbija privržena ispunjavanju kriterijuma za članstvo, da se vidi napredak u ispunjavanju tih kriterijuma, kao i da postoji uverenje da način na koji Srbija rešava otvorena politička pitanja nedvosmisleno vodi zemlju u pravcu EU.

Da li Holandija može ponovo da nas blokira?

Svaka zemlja može to da uradi ukoliko ne smatra da se situacija u Srbiji može opisati na maločas definisan način. Pitanje prosleđivanja zahteva za članstvo od strane Saveta ministara prema Komisiji EU ranije se smatralo tehničkim i o njemu se, stoga, moglo većinski odlučivati. Sada se ono doživljava kao političko pitanje, što znači da je potrebna saglasnost svih da bi zahtev Srbije za članstvo bio prosleđen Evropskoj komisiji. Ne treba, ipak, zaboraviti da je reč ne o sticanju statusa kandidata, već o tome da Savet ministara zatraži od Komisije mišljenje o tome da li je Srbija “zrela” da taj status stekne. Proces pripreme mišljenja značio bi, kroz veću uključenost Komisije, dodatni podsticaj za reforme u Srbiji, što verujem da je nešto što bi sve zemlje članice želele da vide.

Čini se da Brisel sve ređe pominje hapšenje Ratka Mladića i njegovo izručenje Haškom tribunalu. Da li je stav EU po tom pitanju olabavljen?

Ne mislim da je olabavljen stav EU prema neophodnosti hapšenja, ali mislim da je postignuta saglasnost među zemljama članicama o tome da je mera napretka u ispunjavanju obaveza izveštaj haškog tužioca Serža Bramerca. Takva saglasnost znači da nema velikih i polarizujućih rasprava o ovom pitanju, ali ne i da se od neophodnosti hapšenja odustalo. Nekoliko pozitivnih izveštaja tužioca Bramerca je bilo potrebno da bi se izgradilo poverenje, narušeno u prethodnom periodu, da je hapšenje i izručivanje begunaca nešto što Beograd prihvata kao obavezu, i to ne samo u kontekstu evropskih integracija, već i u kontekstu suočavanja sa prošlošću.

Da li je odnos Srbije prema Kosovu, na čijem definisanju EU insistira, stavilo hapšenje haških optuženika u drugi plan?

Ona vrsta saglasnosti koja unutar EU postoji kada je u pitanju hapšenje i izručivanje haških optuženika i izveštaj Bramerca kao mera uspeha u tom poslu, ne postoji kada je u pitanju Kosovo. Samim tim ima više debate, čuju se različita mišljenja, pa izgleda, zato što manje pričate o onome o čemu ste saglasni, a više o tome kako da se dogovorite o onome u čemu se razlikujete, da vam je važniji odnos Srbije prema Kosovu. Mislim da je za EU važno i jedno i drugo, ali u pogledu Kosova postoje razlike između zemalja koje su priznale Kosovo i onih koje nisu, što se odražava i na način funkcionisanja EU.

Na koji način?

U Evropskoj uniji ne postoji konsensus o tome da li Kosovo jeste država, ali postoji čvrst konsensus o tome da ceo region treba da bude uključen u proces evropskih integracija i proces regionalne saradnje, a EU treba da bude uključena u praćenje reformi u celom regionu i da ne odustane od uticaja koji joj to praćenje reformi donosi. Činjenica da ima konsensusa u pogledu jednog, a nema konsenzusa u pogledu drugog, "bojiće" politiku EU prema načinu na koji se konkretno mogu činiti koraci u procesu evropskih integracija. Sa druge strane, kada je u pitanju Srbija, Kosovo nije definisano kao formalni uslov, ali je za svaku raspravu o Srbiji u Savetu ministara važno da postoji politička klima u kojoj se odluke o napretku Srbije doživljavaju kao nešto što je nesporno i ne deli članice EU. A potreba da ceo region učestvuje u evropskim integracijama i regionalnoj saradnji je unutar EU nesporna. Ukoliko Srbija bude vodila računa samo o onome o čemu u EU nema konsensusa, a ne i o onome o čemu ima, teško će se donositi odluke u vezi sa napretkom naše zemlje ka EU. Bolje je, kao što nam je to pokazalo usvajanje zajedničke rezolucije u Generalnoj skupštini UN, biti katalizator postizanja jedinstva unutar EU, nego stalni kamen spoticanja među članicama.

Dakle, pred Srbiju neće biti formalno postavljen uslov da prizna Kosovo kao državu?

Kriterijumi za članstvo su jasno definisani. U okviru političkog kriterijuma oni podrazumevaju vladavinu prava, funkcionisanje insititucija koje garantuju poštovanje ljudskih i manjinskih prava, kao i regionalnu saradnju i poštovanje potpisanih mirovnih sporazuma. Od onih koji su za Srbiju važni to su Erdutski, Dejtonski i Kumanovski sporazum. Međutim, važno je i da postoji uverenje da se sporna pitanja rešavaju na način koji ceo region približava EU, i da su u to uverene sve članice EU, pošto će svaka od njih morati da da svoj glas za napredak Srbije.

Ipak, mi ćemo jednog dana morati da sednemo sa EU i razgovaramo o Kosovu.

Naš je interes da se kroz proces evropskih integracija ovo pitanje reši, jer nije završeno, i da se time dobije više vremena i mogućnosti za rešavanje drugih pitanja koja su važna za život građana. Poenta procesa evropskih integracija i jeste da se kroz taj proces prevazilaze problemi. U članstvu EU su zemlje koje su nekada bile ljuti neprijatelji, poput Nemačke i Francuske, ili zemlje koje su problem rešile tokom članstva, poput Velike Britanije i Irske, a vidimo da ima među članicama i dalje ima nerešenih pitanja. Baš zato smatram da je razgovor i, uopšte, proces integracija način za rešavanje problema, a bolja polazna osnova za takav razgovor je konstruktivan odnos prema članicama EU nego sukob sa njima.

Da li građani sada više identifikuju priznanje Kosova kao uslov za članstvo u EU ili hapšenje Mladića?

Različite su stvari u pitanju. Kod hapšenja Mladića mislim da je reć o nečemu što je prihvaćeno kao obaveza i više nije sporno.  Verujem da i dalje ima onih koji u ovome vide obavezu koju moramo izvršiti prema međunarodnoj zajednici, ali mislim da ih je sve više koji smatraju da je to nešto što Srbija ima prema sebi i svojoj budućnosti, da se suoči sa onim što se događalo tokom devedesetih. Svejedno, mislim da se to više ne dovodi u pitanje na način kako smo to imali prilike da vidimo u ranijem periodu. Sama činjenica da nije više sporno, znači i da je manje prisutno u javnoj debati. Kada je u pitanju Kosovo, građani čuju različite stavove, postoji i polarizacija, i, samim tim, pitanje je prisutnije u javnoj raspravi.

Evropska komisija u jesen završava Izveštaj o napretku Srbije u procesu evropske integracije. Ima li već sada nagoveštaja ko će u tom Izveštaju biti pohvaljen, a ko kritikovan?

Izveštaj će biti predstavljen u prvoj polovini novembra, što znači da izveštajni period još teče. Do kraja septembra sve ono što Srbija učini ulazi u Izveštaj. Mislim da je važno to vreme iskoristiti na najbolji način, da Izveštaj bude što bolji. I pre nego što se pogledate u ogledalo znate da li vam je kosa kratka ili dugačka, tako da u Izveštaju možemo očekivati da pročitamo sve ono sa čim smo se suočavali tokom godine. Prošlogodišnji izveštaj je bio izuzetno dobar, kako zbog uloženih napora, tako i zbog činjenice da je osnova za poređenje bila 2008. godina, koja je bila u velikoj meri "pojedena" političkim događajima i nije ostavljala mnogo prostora za rad na integracijama. Novi izveštaj će se sagledavati u kontekstu prošlogodišnjeg, što znači da ćemo se porediti sa standardom koji smo prošle godine dosta visoko postavili. Mislim da ćemo teško dostići toliko dobar izveštaj kakav je bio prošlogodišnji, ali sam sigurna da ćemo imati dosta "pluseva" - u regionalnoj saradnji, primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i u zakonodavnom procesu. Na negativnoj strani, Izveštaj će svakako ukazati na činjenicu da smo spori u formiranju zakonom predviđenih regulatornih tela, poput Komisije za zaštitu prava ponuđača ili Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, štopredstavlja primenu ranije usvojenih zakona o javnim nabavkama i zaštiti konkurencije. Komisija će podsetiti i na pitanje vlasništva poslanika nad mandatima, finansiranja političkih partija i povraćaja imovine, što su bile primedbe i u prethodnim izveštajima o napretku.

Mi smo u prošloj godini usvojili veliki broj zakona. Primena zakona je, međutim, nešto što zahteva dosta rada, političke volje i novca, al i nešto što je konačni test privrženosti evropskoj integraciji i nešto što će EU sa posebnom pažnjom posmatrati. Integracija u EU je proces, ne jedan događaj i ne treba očekivati da jedna godina uredi stanje u srpskom društvu. Ono što Evropska komisija gleda jeste koliko je na tom putu urađeno, koliko dodato na onu građevinu od prethodne godine.

Prošlogodišnji izveštaj je bio pozitivan i činilo se da je tada bilo i više entuzijazma za proces evropske integracije. Sada izgleda da je taj proces u zastoju. Ko je za to odgovoran?

Naša istraživanja pokazuju da bi građani želeli da proces integracije bude brži, a krivicu za sporost raspodelju između Brisela i Srbije. Na strani Srbije pominju sposobnost ili nesposobnost izvršne vlasti, neispunjavanje obaveza prema Haškom tribunalu, ali primetno raste procenat građana koji smatra da su reforme teške. Na strani Brisela, građani kao prepreku vide političko uslovljavanje.

Ono što se meni čini jeste da se mnogo više nego ranije u Srbiji govori o usporavanju tog procesa i da nekako dolazimo u situaciju da smo se umorili od evropskih integracija, a da one faktički nisu počele. Od 2000. godine puno smo slušali o neophodnosti kretanja ka EU, o tome kako EU nema alternativu, čuli smo različite datume ulaska... Prošle godine napravili smo velike korake početkom primene Prelaznog trgovinskog sporazuma i viznom liberalizacijom. Građani su očekivali da će se ta dinamika nastaviti i u sledećem periodu. Međutim, ovaj period je obeležen kako izazovima koje ekonomska kriza postavlja pred EU i Srbiju, tako i političkim izazovima. Otuda priča da je EU umorna od proširenja, da će se taj proces zaustaviti. Tačno je da se proširenje odvija u težim okolnostima nego što su bile okolnosti kada su u članstvo ulazile zemlje centralne i istočne Evrope. Tačno je i da je kroz dosadašnje širenje EU stekla iskustva koja ne bi želela da ponovi, a to je uvoz problema koji podrazumevaju ili korupciju, ili lošu statistiku ili nerešene probleme sa susedima. Ali to neće zaustaviti proces, jer su i zemlje regiona i zemlje EU u njega ušle ne samo iz idealizma nego i iz uverenja da je u obostranom interesu. Najbolji način da proces ubrzamo jeste da uverimo EU da radimo na ispunjavanju uslova, i da rezultati rada mogu da prođu strogu kontrolu.

Više me brine da kod nas evropska integracija postaje mantra kakva je nekad bila "druže Tito mi ti se kunemo" – ponavlja se često, a ne znači mnogo. Lako možemo doći do toga da se građani od te mantre umore pre nego što shvate šta zaista znači. Ne znači ona članstvo u EU. Ona znači upravo ono o čemu smo ranije govorili – uspostavljanje sistema u javnim nabavkama, sistema državne pomoći, efikasnijeg sudstva, bolju borbu protiv korupcije, bezbednost na putevima, bezbednost hrane, bolje školstvo – jedno provetravanje i uređivanje čitavog društva.

U kojoj meri je Srbija spremna za članstvo u EU? Koje godine bi mogla da postane članica?

Na ovo pitanje nikad ne odgovaram dajući godinu.Mislim da je važno da uspostavimo tempo reformi koji je konstatan i da se zaista vidi privrženost primeni zakona, uspostavljanju regulatornih tela, promeni načina funkcionisanja vlasti u skladu sa onim što doneti zakoni predviđaju i promeni uređenja srpskog društva. To zavisi od mogo faktora. Jedne godine zemlja se može kretati brže, druge godine sporije... To sporije kretanje može biti rezultat unutrašnjih političkih ili ekonomskih izazova ili pak onih sa kojima se suočava EU. Važno je imati na umu da smo mi ušli u proces evropskih integracija jer je on najbolja garancija da će se društvo Srbije urediti i kretati u onom pravcu u kom građani Srbije žele da ga vide. Znači, ta promena koju oni očekuju desiće se na putu ka EU, a članstvo će je samo potvrditi. Blizu smo desetogodišnjice petog oktobra, a želja građana da Srbija ide u pravcu EU je bila je najbolje artikulisana želja posle demokratskih promena. Pretpostavljam da su očekivaili i da ćemo se kretati brže. Međutim, politički izazovi bili su teški – pitanje odnosa sa Crnom Gorom u onome što je bila zajednička država, suočavanje sa prošlošću i saradnja sa Tribunalom u Hagu i pitanje Kosova.  Zato su evropske integracije postale nešto što se povezuje sa visokim političkim pitanjima. Mnogo manje postoji svest građana o tome da su to ponekad dosadna, ali svakodnevna pitanja za koja treba strpljiv, stručan i istrajan rad. To je usvajanje i primena zakona koji predstavljaju suštinu evropske integracije.

Povezani sadržaj