Srbija – prvi koraci
U okviru priprema za konferenciju u Parizu, Srbija je prvi put prihvatila ciljeve za smanjenje gasova sa efektom staklene bašte i najavila korake u cilju donošenja zakona važnih za smanjenje emisija gasova i borbu protiv klimatskih promena.
Srbija je članica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime od 2001. godine, a prethodnom okviru za smanjenje emisija, Protokolu iz Kjota, pristupila je 2008. godine. Međutim, kao zemlja u razvoju nije imala precizne obaveze za smanjenje emisije ugljen-dioksida, već je imala obavezu da izveštava o emisijama i merama koje preduzima. Niske emisije u Srbiji tokom 1990-tih bile su pre posledica toga što je srpska industrija stala nego napora da se smanje emisije.
Srbija ne spada u velike zagađivače, odnosno emitere gasova sa efektom staklene bašte. Prema informacijama stručnjaka iz 2011, Srbija u ukupnoj emisiji gasova staklene bašte učestvuje sa oko 0,17%. Prema podacima Svetske banke Srbija je 2011. imala emisije od 49.185 kilotona. U svetu je, prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, te godine emitovano 34,83 miliona kilotona.
Prema podacima Svetske banke, Srbija je 2011. imala emisije od 6,8 metričkih tona po stanovniku, što je za 0,5 tona više nego prethodne godine. To je na sličnom nivou kao Bugarska i Kina (po 6,7), dosta više nego Hrvatska (4,8). Poređenja radi, industrijski razvijena Nemačka ima emisije od 8,9 tona, Francuska koja veliki deo struje proizvodi iz nuklearne energije 5,2 tone, Poljska 8,3, a Slovačka 6,4.
Najveći deo emisija dolazi iz energetike. Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, u Srbiji se od potrošnje energije emituje 6 metričkih tona ugljen dioksida po stanovniku, što je više od proseka u svetu koji iznosi 4,6, ali manje nego u EU gde je prosek 7,7 tona.
Prema podacima izveštaja Srbije Okvirnoj konvenciji UN, emisije gasova sa efektom staklene bašte 2013. godine su iznosile 62,5 miliona tona ekvivalenata ugljen-dioksida, od čega je kroz šumske resurse apsorbovano 15,7 miliona.
Od gasova je najzastupljeniji ugljen-dioksid sa 78,9% emisija, a slede metan sa 13,9%, azot-suboksid (N2O) sa 7%.
Od toga je u energetici bilo 79,4%, odnosno 49,7 miliona tona, 10,6% iz poljoprivrede i korišćenja drugog zemljišta, 5,1% iz upravljanja otpadom a 4,8% iz industrije.
Obaveza za smanjenje emisija: premijera za Srbiju
Srbija je 11. juna 2015. predstavila nacionalne ciljeve za smanjenje emisija ugljen-dioksida - da do 2030. za 9,8% smanji emisije u odnosu na referentnu 1990. godinu. EU ima najambiciozniji cilj, koji je već gotovo ostvarila, smanjenjem od 20% do 2020. godine, a u odnosu na referentnu 1990. godinu, pre svega korišćenjem obnovljivih izvora energije. Cilj EU do 2030. jeste smanjenje od najmanje 40%, mada će se ciljevi znatno razlikovati od zemlje do zemlje.
Postavljanje cilja u Srbiji je u načelu pozdravljeno kao prvi takav korak koji je učinila, odnosno obavezala na smanjenje emisija gasova. Međutim, plan Srbije je kritikovan kao nedovoljno jasan, a ekološke organizacije su ukazale da tako postavljen cilj zapravo predstavlja povećanje u odnosu na sadašnji nivo. Najveće pitanje je da li je Kosovo uključeno u proračune 1990. godine.
U izveštaju Srbije prema Okvirnoj konvenciji UN navodi se da je Srbija 2013. imala smanjenje emisija od 25,1% u odnosu na 1990. godinu i 24,4% u energetici. To, kako navode u Centru za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), nije realno, već je rezultat toga što je u proračunavanje 1990. godine bile uključene emisije sa Kosova, dok u proceni za 2013. nisu bile. U CEKOR-u kažu da je nemoguće da je došlo do tolikog smanjenja s obzirom da su 1990. elektrane bile nove, a ističu i da je između 2008. i 2012. Elektroprivreda Srbije obarao rekorde u proizvodnji struje.
U tom kontekstu kritikuje se i cilj Srbije za smanjenje do 2020. godine. Naime, ukoliko se ispostavi kao tačno da je u proračunu za 1990. godinu uključeno i Kosovo, a za 2013. i planovima za 2020. ne, to bi Srbiji praktično otvorilo mogućnost realnog povećanja emisija.
Nakon objavljivanja ciljeva iz MInistarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije nije mogao da se dobije odgovor na pitanje o tome na šta se podaci odnose. Rečeno je samo da su navedeni podaci iz dostupnih statističkih baza, dok su projekcije rađene na osnovu važećih propisa i planova i strategija.
U naknadnom komentaru navedeno je da pitanje uključivanja podataka sa Kosova praktično “ne postoji za Okvirnu konvenciju UN o prormeni klime” budući da “UN kao i Ustav Republike Srbije imaju jasan stav o AP Kosovo i Metohija”. Navodi se da su za detalje nadležni autori statističkih i drugih podataka, poput statističkih godišnjaka i energetskih bilansa. Na ovo pitanje dakle još nema jasnog odgovora.
Podaci o emisijama za Kosovo za 1990. nisu dostupni u međunarodnim izvorima poput Svetske banke i Programa UN za razvoj (UNDP). Prema podacima UNDP, u 2009. emisije su bile 10,5 miliona metričkih tona, od čega 8,6 iz energetike.
U planu je da se 2017. uradi presek stanja i po potrebi sprovede revizija ciljeva koji uđu u dogovor iz Pariza.
Srbija će morati i da se u nekom trenutku uključi u u evropski sistem trgovine emisijama gasova sa efektom staklene bašte (ETS). U septembru 2015. trebalo bi da počnu javne konsultacije za izradu zakona o sistemu monitoringa, izveštavanja i verifikacije emisije gasova sa efektom staklene bašte. Donošenje tog zakona, odnosno uvođenje sistema praćenja i izveštavanja, neophodno je da bi se Srbija pripremila za uključivanje ETS.
Prema informacijama iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, Srbija će najkasnije 2017. godine početi da primenjuje neke aspekte sistema ETS - monitoring, izveštavanje i verifikacija, dok će uključivanje u trgovinu biti predmet dogovora sa Evropskom komisijom tokom pristupnih pregovora.
Srbija još nema Strategiju borbe protiv klimatskih promena a, prema najavama iz Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, njena izrada zajedno sa akcionim planom bi trebalo da počne u septembru 2015, dok bi taj dokument i prateći akcioni plan trebalo da budu gotovi 2017. Tim dokumentom bi trebalo da budu obuhvaćeni ciljevi smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, aktivnosti na tome i njihova dinamika do 2020., 2030. i 2050. godine.
Srbija ima Nacionalni savet za klimatske promene koji je Vlada Srbije osnovala u novembru 2014. kako bi pratio primenu politika u toj oblasti, kao i sprovođenje međunarodnih obaveza. Savet koji čine predstavnici relevantnih ministarstava i predstavnici naučnih institucija, predlaže mere za ublažavanje klimatskih promena, odnosno smanjenje emisije gasova staklene bašte i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.
Savet daje predloge za ostvarivanje ciljeva borbe protiv klimatskih promena, posebno u procesu pregovora Srbije sa EU u oblasti klimatskih promena.
Visoki standardi EU
Razvoj energetike uz smanjenje emisija gasova biće nesumnjivo izazov za Srbiju: njena energetika se i dalje u velikoj meri oslanja na fosilna goriva, termoelektrane su relativno stare (u proseku oko 40 godina) a sredstava za ozbiljnija ulaganja u ekološke standarde u postrojenjima, u obnovljive izvore energije i mere za energetsku efikasnost nema. Pritom, zahtevi EU u pogledu ekoloških standarda su vrlo visoki.
U Srbiji veliki deo energije potiče od uglja koji se pored nafte i prirodnog gasa najviše koristi. Ugalj je dominantna sirovina u proizvodnji električne energije. Prema podacima EPS-a, od oko 37.433 gigavat sati (GWh) proizvedenih 2013. godine, 26.537 proizvedeno je u termoelektranama. U grejanju se osim uglja koriste još gas i drvo, ali se građani zbog visokih cena gasa sve češće okreću struji.
Takvog izvora energije kao što je ugalj, prema oceni zvaničnika, Srbija neće moći tek tako da se odrekne pa će proizvodnja energije iz lignita još dugo biti dominantna. Imajući to u vidu kao i želju da se pridruži EU, Srbija će morati da pronađe balans između ispunjavanja zahteva za uvođenje evropskih standarda u energetici i očuvanja ekonomskih interesa, smatraju zvaničnici.
Prema Predlogu strategije razvoja energetike Srbije do 2025. godine s projekcijama do 2030, koji bi parlament treblao da razmatra na jesen, Srbija bi trebalo da uloži devet milijardi evra u razvoj elektroenergetskog sektora do 2030. godine, kao ključnu kariku razvoja energetskog sistema države. Pritom, prioriteti su izgradnja termoelektrana na ugalj snage 700 megavata do 2025. godine, od kojih 350 megavata do 2020.
Indeks performansi globalne energetske arhitekture 2015 koji je u decembru objavio Svetski ekonomski forum (SEF), pokazao je da je Srbija po performansama energetskog sistema u donjem delu liste 125 zemalja, na 71. mestu sa 0,56 poena. Najmanje poena je dobila za ekološku održivost, 0,47 poena.
Energetski sektor, u smislu definicije velikih postrojenja za sagorevanje, sastoji se od termoelektrana, toplana i postrojenja za sagorevanje u okviru Naftne industrije Srbije. Od ukupno 46 postojećih velikih postrojenja za sagorevanje energetski sektor obuhvata 96% ili 44 postrojenja. Preostala velika postrojenja za sagorevanje pripadaju industriji.
Najveći broj velikih postrojenja u energetskom sektoru pripada termoelektranama Elektroprivrede Srbije.
Visoki standardi u domenu energetike nesumnjivo predstavljaju izazov. Prema procenama Elektroprivrede Srbije iz 2011, da bi se energetska postrojenja modernizovala na ekološkom planu potrebno je oko 1,2 milijarde evra.
Bez toga, međutim, postoji mogućnost da postrojenja koja ne ispunjavaju standarde budu zatvorena kako se zemlja bude sve više približavala EU i da se zbog eventualnih prekoračenja emisije ugljen dioksida plaćaju visoke kazne.
Srbija mora da osposobi i svoje institucije za mehanizme smanjenja emisija i da unapredi ljudske resurse, a ove godine počela je da čini prve konkretne korake na uređenju okvira za borbu protiv klimatskih promena.
Taj okvir će u jednom trenutku morati da sadrži i vrlo zahtevne evropske direktive, poput Direktive o velikim ložištima, odnosno Direktive o industrijskim zagađenjima. Uzimajući u obzir finansije koje su potrebne tom prilagođavanju, pregovaračka strategija Srbije će se izvesno bazirati na traživanju prelaznih perioda za njihovu primenu u pregovorima o članstvu u EU.
Ekološke direktive u energetici
Obaveze usklađivanja sa zakonodavstvom EU proističu i iz članstva u međuvladinoj organizaciji Energetska zajednica jugoistočne Evrope koja priprema zemlje regiona za povezivanje sa energetskoim tržištem Evropske unije. Zakonski okvir Energetske zajednice uključuje oko 25 evropskih zakona koji se odnose na gas, struju, bezbednost snabdevanja, obnovljive izvore, naftu, energetsku efikasnost, životnu sredinu, zaštitu konkurencije i statistiku.
Prema Ugovoru o Energetskoj zajednici, Srbija bi trebalo da kao i druge potpisnice do 2018. primeni direktive koje se odnose na životnu sredinu u domenu energetike. Reč je o četiri direktive, ali i tu ima izvesnih tehničkih promena zbog izmena u evropskom zakonodavstvu, pa je tako više direktiva objedinjeno jednom.
U vreme kada je taj ugovor stupio na snagu, 2006. godine, rokovi za neke obaveze, poput 2018. godine delovali su kao "udoban rok", ali je usledio period neizvesnosti tokom koga nije bilo dovoljno ulaganja u energetiku. Zbog toga je u Energetskoj zajednici doneta odluka da se primena u praksi posebno zahtevnih direktiva odloži za kasnije.
Ostaje da se vidi da li će ti rokovi biti prihvaćeni kao rokovi za primenu regulative i u pregovorima o članstvu u EU ili će se tražiti drugi prelazni rokovi.
Direktiva o velikim ložištima
Jedan od ključnih propisa je direktiva o velikim ložištima, koja je sada objedinjena u Direktivi o industrijskim emisijama iz 2010. koja obuhvata još šest direktiva - Direktivu o sprečavanju i kontroli zagađenja (IPCC), o isparljivim organskih jedinjenjima, o spaljivanju otpada i emisijama, kao i tri direktive iz oblasti titan dioksida odnosno otpada iz ove industrije.
Ministarski savet Energetske zajednice je ostavio mogućnost da se do 31. decembra 2027. koriste nacionalni planovi za smanjenje emisija kao alternativa ograničenju emisija predviđenom revidiranom Direktivom o velikim postrojenjima za sagorevanje (LCP direktivom), kojom se ograničava zagađenje iz velikih pogona na sagorevanje sa izlazom toplote od najmanje 50 megavata. CIlj je smanjenje zagađenja sumpor dioksidom, azotnim oksidom i prašinom.
To u praksi znači da se usklađenost neće proveravati na nivou pojedinačnog postrojenja već će se na nacionalnom nivou postavljati cilj za ograničenje emisija koji će se obračunavati na osnovu nivoa ograničenja emisija predviđenih direktivom. Do kraja 2015. godine biće doneta uredba koja će propisati granične vrednosti emisija iz velikih, malih i srednjih postrojenja za sagorevanje. Ona će naknadno biti menjana do jula 2017. godine kako bi se dodatno usaglasile obaveze za velika postrojenja.
Drugi instrument koji je odobrila Energetska zajednica podrazumeva mogućnost izuzeća za postojeća postrojenja u periodu od početka 2018. godine, kada počinje primena direktive, do kraja 2023. godine. U Energetskoj uniji navode da će tu biti jasnog ograničenja na 20.000 sati rada, što je ekvivalentno radu od 2,3 godine. To po njihovom tumačenju znači da, ukoliko postrojenje radi punom parom, izuzeće će imati zaključno sa prvim mesecima 2020. godine.
Prema najavama iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, kraj 2015. godine je rok za podnošenje liste velikih postrojenja za sagorevanje i nacionalnog plana za smanjenje emisija iz postojećih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP).
Sva nova postrojenja, kao i ona koja se u potpunosti modernizuju, moraju da se usklade sa direktivom od početka 2018. godine.
Malo integrisanih dozvola, previše sumpora u gorivima
Za primenu direktive o smanjenju sumpora u tečnim gorivima - mazutu i industrijskim gorivima, rok je istekao 2012. Kako ističu u Energetskoj zajednici, Srbija još nije ispravila nepravilnosti i Sekretarijat nastavlja proceduru povodom toga. Ovaj propis predviđa da sadržaj sumpora u tečnim gorivima naftnog porekla mora biti ispod 1%.
Direktiva o proceni uticaja na životnu sredinu sa rokom za primenu od 2006. godine uvodi obavezu izrade procene za energetska postrojenja iznad 300 megavata (MW). Za manja postrojenja predviđeno je da se te analize rade od slučaja od slučaja, dok je praksa u članicama EU da su analize obavezne za sva postrojenja iznad 50W.
Kako ističu u Ministarstvu poljoprivrede i životne sredine, Srbija je većim delom ispunila ovu direktivu i ona je već primenjivana u procedurama pribavljanja dozvola za energetske objekte. Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu stupio je na snagu u decembru 2004, naredne godine usvojeni su podzakonski akti, dok je izmenama zakona iz 2009. skraćeno trajanje postupka.
Potpisnice Ugovora o Energetskoj zajednici takođe treba da primene i deo direktive o zaštiti divljih ptica pri izgradnji energetskih postrojenja, kao i da poštuju Protokol iz Kjota i Direktivu o sprečavanju i kontroli zagađenja (IPCC) koja predviđa dobijanje integrisane dozvole u oblasti zaštite životne sredine, umesto ranijih sektorskih dozvola za vazduh, vodu, zemljište i upravljanje otpadom.
Kada je reč o integrisanim dozvolama, njihovo izdavanje sporo ide. Od 198 postrojenja za koje postoji obaveza izdavanja integrisane dozvole, podneto je 169 zahteva, a izdate su dozvole za 16 postrojenja. U Ministarstvu poljoprivrede i životne sredine ističu da su dozvole, koje se izdaju na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou, izdate za sva postrojenja za koja je zahtev bio kompletan. Glavni problem je definisanje planova mera prilagođavanja rada postrojenja sa odredbama zakona, jer to podrazumeva jasan plan u pogledu mera, rokova i finansija, a reč je o velikim ulaganjima.
Među postrojenjima koja podležu izdavanju dozvola najzastupljenije farme za uzgoj pilića i prasića, kojih je 60, a slede energetika, mineralna industrija i metalna industrija, dok je iz ostalih sektora manje obveznika.
Energetska tranzicija na papiru
Osim pripreme za evropsko tržište i primene ekoloških standarda, pridruživanje EU trebalo bi da usmeri region ka većoj upotrebi obnovljivih izvora energije. Pored koristi za životnu sredinu, to bi trebalo da doprinese smanjenju uvoza energenata i raznovrsnijem izboru izvora energije.
U okviru Energetske zajednice postavljeni su ciljevi za svaku zemlju u tom domenu do 2020, u skladu sa ciljem na niovu EU da se do 2020. udeo obnovljivih izvora energije u potrošnji energije poveća na 20%. Na osnovu toga Srbija do 2020. treba da poveća udeo obnovljivih izvora energije u finalnoj bruto potrošnji na 27% sa 21,2% u 2009.
Iako to deluje ostvarivo s obzirom da region ima znatan potencijl u obnovljivim izvorima energije, mnogo je prepreka na tom putu. U regionu se u većoj meri jedino koristi hidropotencijal, kao i biomasa. Osim para za finansiranje takvih projekata, ulaganja otežavaju i postojeći propisi, glomazna birokratija i propusti.
Tako u Srbiji nijedna od 293 mini hidroelektrane za koje je Ministarstvo energetike 2013. godine izdalo dozvole do sada nije izgrađena jer su investitori naišli na različite probleme, poput nedostatka vode na lokacijama predviđenim za građenje.
U 2013. u Srbiji je udeo obnovljivih izvora u potrošenoj energiji bio 12,3%, što je malo više od proseka za EU koji iznosi 11,8%. Potrošnja energije u 2013. je iznosila 17,37 miliona tona ekvivalenata nafte, od čega 24,5% iz uvoza.
U potrošnji 88% iznose fosilna goriva, 12,3% su obnovljivi izvori .Iako je to na nivou proseka EU, Srbija će morati da uloži napore da poveća ovaj udeo, budući da je i EU cilj da se do 2020. udeo poveća na 20%.
Najviše se koristi ugalj sa udelom od 52,62%, pa nafta 23,16%, gas 13,2%. U 12,3% obnovljivih izvora najveći udeo ima biomasa 54,29%, hidroenergija je 45,29%, geotermalni izvori 0,32% a biogas 0,11%. Prema podacima Eurostata, u Srbiji je u 2013. potrošeno 1,95 miliona tona ekvivalenata nafte energije od obnovljivih izvora, od čega 55,7 miliona tona iz biomase.
U praksi sve članice Energetske zajednice - Balkan i Ukrajina, oslanjaju se u velikoj meri na fosilna goriva, a prisutan je trend ulaganja u termoelektrane na ugalj. Gotovo 45% planiranih novih kapaciteta na Zapadnom Balkanu, kako navodi organizacija Benkvoč CEE , biće na ugalj ili lignit.
Takođe, na listi prioritetnih projekata u narednim godinama, koja je utvrđena 2013. u okviru Energetske zajednice, nalazi se i više elektrana na ugalj, poput izgradnje nove elektrane na lignit Kosova e re na Kosovu (600 MW) i termoelektrana Kolubara B (700 MW) i Nikola Tesla B3 (700 MW) u Srbiji.
Prema podacima Svetske banke, uvoz fosilnih goriva u zemljama zapadnog Balkana 2012. vredeo je 4,1 hiljadu milijardi evra. Pocene te institucije govore da će potražnja za energijom u šest zemalja regiona porasti za 70% u naredne dve decenije, a da će godišnje rasti za 3% u narednih 15 godina. Na osnovu toga, Albaniji, BiH, Kosovu, Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori biće potrebno da u energetiku ulože 70 milijardi dolara, procene su Svetske banke.
Energetska efikasnost
Suočene sa takvim izazovima, zemlje regiona neminovno moraju da se okrenu i merama za štednju energije koje bi mogle da donesu uštede na nivou regiona od 3,4 milijardi dolara, procene su Svetsek banke.
Zemlje regiona, međutim, u velikoj meri zaostaju na planu energetske efikasnosti za EU. Zgrade su stare i građene bez izolacije zbog čega su gubici energije veliki. Pritom, ni vlasti ni stanovništvo nemaju dovoljno para za adaptaciju objekata, a u Srbiji nema ni ekonomskog motiva za štednju energije, s obzirom da je cena struje niska i da nema sistema naplate grejanja po potrošnji.
U Srbiji se, prema navodima stručnjaka iz 2014, prosečno troši oko 150 do 200 kilovatčasova po metru kvadratnom na godišnjem nivou za grejanje ili hlađenje, što je tri do četiri puta više od evropskog proseka.
Ipak, članice Energetske zajednice imaju obavezu da ostvare uštede od 9% od prosečne finalne potrošnje energije za petogodišnji period, u devetoj godini primene Direktive o energetskoj efikasnosti kod krajnjih korisnika i energetskim uslugama, odnosno do 2018. godine.
U Srbiji su pretpostavke za uređen institucionalni i pravni okvir za efikasno korišćenje energije stvorene su tek 2013. godine, usvajanjem dugo očekivanog Zakona o efikasnom korišćenju energije.
Krajem 2014. počeo je da funkcioniše i Budžetski fond za unapređenje energetske efikasnosti, ali su njegova sredstva mala. U 2015. godini taj fond raspolaže sa 180 miliona dinara, koji će biti upotrebljeni za projekte javnog sektora, dok bi građani od sledeće godine mogli da očekuju tu podršku.
Članice Energetske zajednice obavezne su da pripreme dvogodišnje akcione planove za energetsku efikasnost a prvim takvim planom za Srbiju bilo je predviđeno da se u periodu 2010-2012. ostvari ušteda od 1,5% finalne domaće potrošnje iz 2008, odnosno 0,1254 miliona tona ekvivalenta nafte (Mtoe).
Od tog cilja ostvarena ušteda od 1,22% odnosno 0,1023 Mtoe, podaci su izneti u drugom akcionom planu za period 2013-2015. Tim planom, predviđene su uštede od oko 3,5% za period 2013-2015, dok se najveće uštede očekuju u periodu 2016-2018. godine, kada vlasti očekuju pun efekat Zakona o efikasnom korišćenju energije.
Srbija će nesumnjivo morati da radi na razvijanju kvalitetnih mehanizama za energetsku efikasnost, s obzirom da nema posebnu instituciju za tu oblast za razliku od zemalja u okruženju koje za razliku od nje imaju i prihode iz ekoloških taksi.
Šta se može promeniti
Kako zemlje regiona najviše kaskaju u usvajanju i primeni evropskih standarda u oblasti životne sredine i klimatskih promena, postavlja se pitanje da li je potrebno nešto promeniti u pristupu tim pitanjima u procesu pristupanja EU.
Aktivisti za zaštitu životne sredine smatraju da EU ne insistira dovoljno u pristupnim pregovorima na tim pitanjima i ocenjuju da Evropska komisija nema želju da iskoristi te pregovore da "izgura" više standarde o zagađenju okoline.
Nade se, pak, polažu u predstojeću reformu Ugovora o Energetskoj zajednici koja bi trebalo da bude usvojena u oktobru na sastanku Ministarskog saveta te organizacije u Tirani. Reforma bi trebalo da poboljša procedure za rešavanje sporova, učini institucije efikasnijim i poveća uloga civilnog društva i parlamenata u procesima u okviru Energetske zajednice.
Na godišnjem sastanku u Tirani trebalo bi da bude usvojena mapa puta o reformama koje treba usvojiti narednih godina. Mapa puta bi trebalo da uključuje i nove obaveze iz oblasti životne sredine. Kako je najavljeno iz Energetske zajednice, fokus će biti na izmenama postojećih direktiva koje su već obuhvaćene Ugovorom o Energetskoj zajednici.
Grupa od 20 nevladinih organizacija za zaštitu životne sredine iz regiona i Evrope, uključujući Mrežu za klimatsko delovanje (CAN Europe), koja je sa 120 organizacija iz 33 evropske zemlje najveća NVO mreža u domenu energetike i klimatskih promena, preporučila je 2014. da se u Ugovoru dodaju i drugi evropski propisi iz oblasti životne sredine i uključe evropski ciljevi u oblasti energetike i klimatskih promena. Oni su pozvali na veću transparentnost u domenu energetike.
Povezivanje regiona
U Energetskoj zajednici ističu značaj energetskog povezivanja regiona koje bi omogućilo da se iskoriste prednosti zemalja regiona i nadomeste njihove slabosti u energetici.
Preduslov za uspešnu integraciju regiona u evropsko tržište jeste i izgradnja infrastrukturnih mreža koja će povezati zemlje regiona. To se pokazalo i kao plodno tlo za unapređenje odnosa unutar regiona uopšte i odnosa sa EU u trenutku kada je proširenje potisnuto u drugi plan, što zbog novih izazova u EU, što zbog izazova u regionu.
U želji da se Zapadnom Balkanu ipak stavi do znanja da nije zaboravljen i istovremeno podstakne regionalna saradnja, 24. avgusta 2014. godine je na inicijativu Nemačke održana konferencija 6 zemalja regiona i predstavnika EU na kojoj je potvrđena namera o infrastrukturnom povezivanju zemalja Zapadnog Balkana.
Prvi konkretni projekti u okviru te inicijative, sada poznate i pod imenom “Zapadni Balkan 6” ili Berlinski proces, usvojeni su na sastanku regiona i EU u Beču 27. avgusta 2015. Reč je o četiri projekta za razvoj elektroenergetske mreže u regionu koji će se finansirati pretpristupne pomoći EU (IPA) za 2015. Usvojene su i tri mere koje treba da doprinesu razvoju regionalnoog tržišta u toj oblasti.
Dva projekta se odnose na izgradnu dela Transbalkanskog elektroenergetskog koridora, po jedan na teritoriji Srbije i Crne Gore. Transbalkanski elektroenergetski koridor treba da visokonaponskim dalekovodima poveže Srbiju, Crnu Goru i BiH i dalje da se spoji sa podmorskim dalekovodom koji povezuje Crnu Goru i Italiju. U planu je bilo i da se usvoji i projekat izgradnje u delu Višegrad-Bistrica u BiH, ali se on nije našao na listi usvojenih projekata. Druga dva projekta se odnose na razvoj mreže u Makedoniji i Albaniji i to po jedan u svakoj zemlji.
EU će za 10 infrastrukturnih projekata u oblasti energetike i saobraćaja izdvojiti ukupno 600 miliona evra, od čega će 200 miliona biti izdvojeno iz IPA, a 400 miliona evra će obezbediti druge institucije, poput Nemačke banke za razvoj (KfW), Evropske investicione banke (EIB) i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).
Na skupu je dogovoreno i da zemlje Zapadnog Balkana počnu da učestvuju u tenderima za prekogranične kapacitete u kancelariji za alokaciju u Podgorici i da rade na uspostavljanju regionalne berze električne energije i regionalnog balansnog tržišta. Uz to, kako navode u Energetskoj zajednici, idu i veoma konkretne obaveze u vezi sa deregulacijom cena i uklanjanjem nekih pravnih i tehničkih prepreka.
Na narednom takvom skupu zemalja Zapadnog Balkana koji će se održati sledeće godine u Parizu verovatno krajem jula, biće razmotren napredak u primeni tih mera.
Povezivanje bi trebalo da ide i dalje od regiona s obzirom na usredsređivanje EU na stvaranje Energetske unije, odnosno izgradnju zajedničkog energetskog tržišta i diversifikacuju snabdevanja energijom u Uniji, uz veću štednju energije i korišćenje obnvljivih izvora.
Evropskim planovima za Energetsku uniju, predstavljenim u februaru 2015, obuhvaćene su i Srbija i druge zemlje jugoistočne Evrope. Tim planovima predviđeni su unapređenje infrastrukture kako bi se povećala dostupnost isporuka preko granica, što će se delom finansirati novcem EU, ukidanje regulisanih cena, povećanje broja terminala za tečni prirodni gas (LNG) i primena postojećeg zakona EU o konkurenciji.
Klimatske promene na delu
Prema zvaničnim procenama, porast temperature u Srbiji od 1960. do 2012. iznosio je 0,3 stepena Celzijusa po deceniji, što znači da bi porast temperature do 2100. bio između 3,2 i 4 stepena, uz smanjenje padavina do 20%.
Šteta od klimatskih promena od 2000. procenjuje se na više od pet milijardi evra. Suše su 2000, 2003, 2007. i 2012. nanele štetu od 3,5 milijardi evra, a poplave 2014. godine 1,5 milijardi evra, dok je materijalna šteta od šumskih požara u periodu od 2000. do 2009. iznosila 300 miliona evra, podaci su navedeni u dopisu Srbiej Okvirnoj konvenciji.
U budućnosti bi promene mogle biti još dramatičnije. Tako se navodi da bi klimatske promene na duži rok mogle da dovedu do transformacije šumskih ekosistema, kao i prmene distribucije i sastava šuma. Do kraja 21. veka oko 90% današnjih šuma bukve biće izvan pogodnih bioklimatskih područja dok će 50% biti u područjima gde im preti masovno izumiranje. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, bukva je dominantna u srpskim šumama, sa učešćem od 20,6% u broju stabala i 40,6% u zapremini.
Pored toga, prema projekcijama za period 2071. do 2100. godine prinos kukuruza mogao bi se smanjiti između 22 i 52% u scenariju bez navodnjavanja.
Klimatske promene već utiču i na zdravlje. Tako je u toplotnom talasu 2007. godine zabeležena povećana smrtnost u Beogradu. Očekuje se takođe da će doči do povećanja rasprostranjenosti bolesti koje prenose insekti poput malarije i virusa Zapadnog Nila, kao i do širenja zaraznih bolesti preko vode.
Prilika veka - konferencija u Parizu
Međunarodna konferencija o klimi koja će se održati od 30. novembra do 11. decembra smatra se odlučujućim trenutkom u borbi protiv klimatskih promena u svetu. Tada bi trebalo da se postigne sporazum koji bi omogućio da se zagrevanje zadrži do 2 stepena Celzijusa.
Neke zemlje poput ostrvskih koje su izuzetno ugrožene klimatskim promenama smatraju da je potrebno zagrevanje zadržati u nivou do 1,5 stepeni. Jedan izveštaj Okvirne konvencije UN o klimi, u okviru koje se održavaju međunarodni pregovori, takođe je naveo 2 stepena kao „liniju odbrane“, uz napomenu da bi trebalo težiti manjoj promeni jer i zagrevanje od dva stepena nosi velike rizike.
Razlika u cilju od 1,5 i 2 stepena je daleko od marginalne u pogledu napora koji se iziskuju, što dobro ilustruje procena Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPPC). Za limit od 1,5 stepeni Celzijusa potrebno je smanjiti emisije između 40 i 70% do 2050. godinu, dok je za striktniji limit od 2 stepena potrebno smanjiti emisije za između 80 i 90%. Pored limita, koplja se lome i oko toga kako će se računati mere za neutralisanje emisija.
Ovi klimatski pregovori razlikuju se od prethodnih po tome što je plan da sve zemlje prihvate obavezu u pogledu smanjenja emisija, dok su po prethodnom svetskom dogovoru, Protoklu iz Kjota, obavezujuće ciljeve imale samo razvijene zemlje, i to ne sve jer na primer SAD kao najveći zagađivač i privreda nisu prihvatile obaveze.
Uoči konferencije zemlje su pozvane da objave ciljeve za smanjenje na koje su spremni da se obavežu. Do sada je 56 zemalja sa udelom od 61% u emisijama ugljen-dioksida u svetu dostavilo ciljeve ali to neće biti dovoljno da se zagrevanje ograniči do kraja veka na 2 stepena Celzijusa. Pritom, svaka zemlja daje planove za smanjenje emisija prema svom kalendaru – da li u odnosu na 1990. koja se za klimatske promene smatra referentnom na međnarodnom nivou, da li u odnosu na trenutnu situaciju, ili čak u odnosu na scenario bez mera za smanjenje.
Iz regiona je pored Srbije plan dostavila i Makedonija koja planira da smanji emisije za između 30 i 36% do 2030. u odnosu na scenario bez sprovođenja mera za smanjenje zagađenja. U slučaju ove zemlje to bi značilo povećanje između 20 i 31% u odnosu na 1990.
Na svetskom nivou od izuzetnog je značaja što su planove dostavile i SAD i Kina, kao najveći zagađivači i zemlje koje se nisu priključile Protokolu iz Kjota.
Prema planu koji je predstavio 4. avgusta američki predsednik Barak Obama, elektrane u SAD treba da do 2030. za 32% smanje emisije CO2 u odnosu na nivo iz 2005.
Kina se obavezala da će da smanji emisije za 60 do 65% po jedinici bruto domaćeg proizvoda u odnosu na 2005.
EurActiv Srbija
Srbija na raskršću: energetika i klimatske promene 
