Aleksandar Macura, član Tima Evropa, mreže eksperata za politike EU

Ekološko korišćenje uglja jedno je od rešenja za smanjenje emisija ugljen-dioksida (CO2), ali je pitanje koliko su te tehnologije isplative za energetski sektor Srbije. Nove tehnologije "čistog" uglja, uključujuci prikupljanje i skladištenje ugljenika, biće skupe i nosiće troškove koji će bitno uticati na konkurentnost proizvodnje energije. Postavlja se i pitanje da li je moguće prilikom sagorevanja lignita "uhvatiti" sve emisije. Srbija treba da razvije javnu politku u oblasti energetike u okviru koje će moći da sagleda i izvaga sve alternative razvoja kako ne bi zatvorila put za neke tehnologije u budućnosti. Razvoj obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti još se doživljava kao obaveza preuzeta u pridruživanju EU, a ne kao zaista nacionalni cilj. Srbija treba da smanji emsiije CO2 ne samo zbog ekoloških već i ekonomskih razloga, jer emisije podrazumevaju i troškove za gorivo čijim sagorevanjem nastaju.

Razgovarala Maja Poznatov

Ministar rudarstva i energetike Srbije Aleksandar Antić je nedavno rekao da Srbija planira da koristi ugalj ali kroz nove tehnologije koje treba da smanje emisije (CO2). Koliko je takva strategija održiva i realna imajući u vidu neophodna ulaganja, i koliko su te tehnologije zaista "čiste"?

Pogled što se tiče budućnosti uprt je i u tehnologiju koje će omogućiti čisto korišćenje uglja. Nema sumnje da svaka tehnologija koja je zasnovana na nekoj razumnoj fizici može da živi. Uvek je jedino pitanje koliko ta tehnologija košta i da li će biti interesa da se ona globalno razvije i da li ćete moći da je priuštite da zadovoljite ciljeve.

Što se tiče tehnologije hvatanja i skladištenja ugljenika važno je reći da postoje odgovarajuće geološke formacije u koje možete spakovati taj ugljenik koji izvadite iz izduvnog gasa. Siguran sam da će na tu temu biti još istraživanja. Ono nešto malo istraživanja koje je dostupno ukazuje da te geološke formacije i nisu prisutne i rasprostranjene u Srbiji u meri u kojoj bismo to voleli. Naravno, uvek možete da odvezete taj ugljenik u neko drugo mesto ili da ga transportujete kroz cevovode, ali to sve košta i to jako mnogo.

Prognoze oko cene ove tehnologije nisu ružičaste. Ta tehnologija će biti skupa. Teško da će one na globalnom nivou služiti tome da ostanu neizmenjene energetske industrije zasnovane na uglju. Ona će svakako pružiti nekakav alat onima koji žele da razmatraju opcije dekarbonizacije, odnosno smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte iz energetskog sektora ali da će ona biti osnov za transformaciju industrije uglja, u osnovi neizmenjene, to će biti jako teško zbog troškova.

Ako već imate industriju koja je zasnovana na niskokaloričnom gorivu kao sto je naša, što podrazumeva relativno nisku produktivnost a želite da imate tu sigurnost snabdevanja i druge društvene koristi kao što je velika zaposlenost u ovom trenutku u tom sektoru, mislim da će biti jako teško da sve te koristi moći da uživamo u budućnosti i da budemo održivi u prozivodnji energije.

Mislim da nove tehnologije čistog uglja, uključujući tehnologiju skladištenja ugljenika, nostiti sa sobom troškove koji će bitno uticati na konkurentnost proizvodnje energije. Voleo bih da vidim da naša energetska politika počne tim pitanjima da se bavi veoma ozbiljno.

Antić je pomenuo da je Srbija postala deo tima od 24 države koje treba da obezbede da se fosilna goriva koriste na odgovoran način. Imate li informacije o kakvoj je inicijativi reč?

Ne, ali sam neke aktivnosti pratio preko medija. Te tehnologije svakako izazivaju interesovanje svih ljudi u svetu i one se razmatraju kao jedan od alata u dekarbonizaciji. Verujem da je Srbija počela da razgovara sa onima koji su najdalje odmakli a to su inače one nacije koje su se bavile geološkim istraživanjima na druge načine. Svuda gde se eksploatiše nafta, gde imate velika iskustva sa bušenjem, imate geološku ekspertizu. Norveška je svakako jedna od tih zemalja, kao i Rusija Velika Britanija i SAD.

Širi je spektar zemalja koje o tome nešto znaju, iako nije beskonačno veliki, i dobro je da Srbija, kao i u drugim politikama, razgovara sa zemalja koje su u tome vodeće.

Da li bi se primenom tehnologija za ekološko korišćenje uglja Srbija izložila riziku da plaća kazne za emisije CO2 u okviru sistema EU?

Pitanje hvatanja ugljenika je tehničko u nekoj meri - koliko ugljenika možete da uvhatite iz izduvnog gasa, da li je to 100% ili nije. To verovatno zavisi od slučaja do slučaja i vrlo je suptilno tehnološko pitanje. Ali sa lignitom neće biti tako jednostavno da se uhvati 100%. U tom slučaju verovatno bi preostale emisije, čak i kada bi se primenila dosta intenzivna i skupa tehnologija.

Za svaku emitovanu tonu CO2 sva postrojenja koja su u evropskoj šemi trgovine emisijama dužna su da plate, da kupe dozvolu za emitovanje pri čemu je predviđeno da broj dozvola pada. To svakako jeste dodatni trošak u proizvodnji električne energije.

Da li bi bilo bolje okrenuti se ulaganjima u obnovljive izvore energije i energetsku efikasnost?

Da biste izvagali između različitih opcija koje vam stoje na raspolaganju morate da integralno promišljate proizvodnju i potrošnju. Tako je i energetska efikasnost jedna od alternativa. Alternativa uvek ima, samo različito koštaju.

Javna politika bi trebalo da bude ta vaga koja vaga između alternativa. Neophodno je da postoji politički, institucionalni i profesionalni okvir u kome je moguće, poželjno i potrebno sagledati različite alternative. Mi do tog okvira još uvek nismo stigli, a to je slučaj sa dosta zemalja.

Potrebno je da unapređujemo taj okvir jer u suprotnom može nam se desiti da parcijalnim politikama kompromitujemo pravce koji su možda dobri, tako da neefikasnim politikama zatvaramo put za neke tehnologije koje bismo možda mogli da koristimo.

Srbija je zvanično opredeljena za razvoj obnovljivih izvora energije, ali na tom planu nema većih ulaganja. Šta je najveća prepreka tome i da li je reč o deklarativnom opredeljenju?

Opredeljenje za obnovljive izvore energije nažalost dolazi od nečega što mi doživljavamo kao obavezu koju smo preuzeli u procesu pridruživanja EU pa tako naš nacionalni cilj nije ustvari nacionalni nego je oktroisana vrednost. Kada imate cilj koji nije vaš normalno je da ne možete da se iskonski i izvorno posvećujete toj politici. Fokus još uvek nije u potpunosti snažno na povećanju obnovljivih izvora energije.

Sada preuzimamo i oktroisane alate, koristimo alate koji su korišćeni na drugim mestima. Često se ovde čuje da je fid in tarifa obaveza koju propisuje EU. To nije istina. EU ne propisuje kako ćete da ostvarite cilj.

Pošto nismo bogata zemlja, šta god da radimo u energetici, to mora biti jeftino jer u suprotnom nećemo biti konkurenti. Naša produktivnost nije mnogo visoka, moramo pronaći jeftin način da proizvodimo energiju. Mi ne možemo kao Nemačka ogromnim subvencijama na ovom tasu da pokušamo da kompenzujemo subvencije na drugom tasu.

Potrebna je ekonomski razumna politika obnovljivih izvora energije. Za to u Srbiji postoji jako mnogo potencijala, potrebno je da se taj okvir dovede u ravnotežu i da se oni koji bi mogli da imaju komercijalni interes, pa i država, time zaista bave.

Najgore što može da nam se desi, a to se već dešava u centralnoj Evropi, jeste da uložite u nešto što radi dokle traje fid in tarifa. To je opet bačen novac a mi nismo dovoljno bogati da bacamo novac.

Verujem da Srbija može da ima delatnu politiku za obnovljive izvore energije. Potrebno je dosta na tome da se radi.

Srbija nema razvjene mehanizme za podsticnje energetske efikasnosti. Šta mora da preduzme s obzirom da su u okviru Energetske zajednice preuzete nove obaveze na tom planu?

Na sastanku Energetske zajednice u oktobru je dogovorena operacionalizacija sprovođenja nove evropske direktive o energetskoj efikasnosti. Tu nema mnogo toga novog. Iz ugla javnih politika nema nekakvih posebnih razloga da se bitno menja okvir.

Taj okvir je kao i kod obnovljivih izvora energije, "poguran" procesom pridruživanja i posmatra se kao regulatorna obaveza, iako je istraživanje Programa UN za razvoj (UNDP) iz 2004. utvrdilo da masovnom primenom mera energetske efikasnosti u Srbiji možemo postići godišnji rast od 5% BDP. Energetska efikasnost u Srbiji je veliki resurs, pošto postoji značajan prostor za njeno povećanje, od prozivodnje do finalne potrošnje.

Unapređenje energetske efikasnosti nije jednostavno i EU kuburi s tim naročito posle nekog nivoa. Nije dovoljna jedna javna politika da reši sektorske probleme. Potrebna je snažna državna politika, a standardi su uvek najbolji lek. Dobar primer je regulisanje proizvodnje fenova i usisivača određene snage u EU.

Srbija je uspostavila budžestki fond za energetsku efikasnost. Da li je potrebno obezbediti podsticaje poput poreskih olakšica ili subvencija?

Širok je spektar alata. Nisu loši javni fondovi koji potpomažu ili subvencionišu određene tehnologije. Grejanje i kuvanje na ogrevno drvo iznosi 12% finalne potrošnje u Srbiji, preko 50% domaćinstava u Srbiji se greje koristeći drvo, a 90% najsiromašnijih koristi taj način grejanja koji je vrlo neefikasan. Imamo domaću industriju koja može da proizvede efikasne peći. To bi mogao biti primer gde bi država mogla da uloži.

Imamo dosta pokušaja javnih politika na lokalnom nivou koje idu sa tim da pomognu neposredu implementaciju. Lokalna samouprava u Vrbasu je donela odluku o energetskoj efikasnosti koja predviđa da se pre ulaska u kapitalni trošak sagleda šta on znači u smislu energetske potrošnje, da se stvar proveri pre nego što počne da živi. Politika bi trebalo da sprečava probleme, a onda da omogući putem ovih drugih alata da se isprave postojeći problemi.

Kako ocenjujete cilj Srbije za smanjenje emisija ugljen-dioksida za 9,8% do 2030?

Prvi put se država pravno obavezala. Cilj je kontroverzan u tehničkom smislu. Ja sam lično time razočaran. Mi smo kroz taj cilj poredili verovatno babe i žabe. To je ipak sporedno pitanje mada nam nije bilo neophodno.

Mislim da mi ne možemo da dobacimo u 2030. do tih emisija, jer nećemo imati novca da platimo toliko goriva da proizvedemo toliko emisija zato što drugi smanjuju svoj otisak, postaju konkurentiji, jefitniji sa manje CO2.

Cilj bi mogao biti i ambiciozniji. Mi smo 2014, po mojim nekim procenama, smanjili emisije zbog poplava za 6,5 miliona tona CO2. Možda smo to mogli da uradimo bez više sile. Ako može da da se hvata i skladišti CO2, mogu i da se smanje emisije.

Kada bismo uveli meru da ljudi plaćaju svoju sturju i gas, naša energetska potrošnja bi pala veoma brzo. Mi možda imamo neki društveni razlog zašto to sada ne radimo. Ali mi već sada ne možemo da platimo za ove emisije koje pravimo.

Verujem da treba da imamo manje emisija ne samo zbog klimatskih promena već i zbog naše ekonomije. Verujem da možemo i moramo da smanjimo emisije u budućnosti, ako želimo ne samo ekološki već i ekonomski da opstanemo.

Foto: Beta

Povezani sadržaj