Evrozona je zaživela 1. januara 1999. godine uz učešće 11 zemalja EU. Tog dana kurs svih valuta Ekonomske i monetarne unije (EMU) je bio nepovratno zamrznut i evro je postao zvanična valuta.

Januara 2002. godine, kovani novac i papirne novčanice evra su zvanično uvedene kao zakonsko sredstvo plaćanja, i šest meseci kasnije, nacionalne valute su nestale.

Ujedinjeno Kraljevstvo, Švedska i Danska odlučile su da za sada ostanu van evrozone, dok Grčka nije mogla da pristupi, jer nije ispunila uslove Sporazuma iz Mastrihta. Grčka je 1. januara 2001. godine postala dvanaesta zemlja koja je usvojila zajedničku valutu, pošto je ispunila kriterijume.

Unija je 1. maja 2004. godine, primila deset novih članica: Poljsku, Mađarsku, Češku Republiku, Slovačku, Sloveniju, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Kipar i Maltu. Peta runda proširenja je završena 1. januara 2007. godine, pristupanjem Bugarske i Rumunije u članstvo Unije.

Sve nove članice EU su izrazile nameru da pristupe evrozoni.

Sve zemlje kandidati moraju da zadovolje formalne i platežne uslova pre pristupanja evrozoni:

• Deficit javnih finansija ne sme da premaši 3% bruto domaćeg proizvoda, a javni dug 60% bruto domaćeg proizvoda.
• Inflacija tokom cele godine sme da bude najviše 1,5% viša nego u tri zemlje članice evro zone sa najnižom inflacijom
• Dugoročne kamatne stope mogu da budu najviše za dva odsto više nego u tri zemlje sa najnižom inflacijom
• Fluktuacija deviznog kursa mora biti u propisanim granicama bez običljnijih problema najmanje dve godine pre pristupanja. To se ostvaruje u Evropskom mehaniz,u deviznih kurseva (ERM II)
• Nezavisnost centralne banke

EU nije postavila nikakva ograničenja u pogledu kursne politike zemalja kandidata pre njihovog pristupanja Uniji. Ali po pristupanju, od novih članica se očekuje da se prema kursu ophode kao pitanju od zajedničkog interesa. Pojedinci u krugovima EU su upozorili da preuranjeni napori za pristupanje mehanizmu ERM II ili evrozoni mogu da budu štetni kako po nove zemlje članice, tako i po samu evrozonu.

Oni koji teže da pristupe evrozoni već mogu da reorganizuju svoju spoljnu trgovinu u jedinstvenu valutu. Oni takođe imaju koristi od novih izvora finansiranja iz novointegrisanih finansijskih tržišta, koja koriste evro i gde je veliki broj međunarodnih obveznica izdat u apoenima evra od kada je valuta ozvaničena 1999. godine.

U evrozoni ne postoji kursna strategija koju bi nove članice trebalo da slede pre pristupanja Ekonomskoj i monetarnoj uniti (EMU). Evropski savet u Nici, održan decembra 2000.godine, preporučio je zemljama kandidatima da usvoje monetarnu politiku koja najviše odgovara njihovim ekonomskim prilikama i koja je u skladu su sa njihovim ostalim politikama.

Po pristupanju EU, nove članice se priključuju EMU statusom zemlje članice koja ima pravo da odloži usvajanje evra. Ovakav status je garantovan Sporazumima o pristupanju. Tokom ove faze, nove zemlje članice moraju da se prema domaćoj kursnoj politici ophode kao pitanju od zajedničke važnosti i od njih se očekuje da pristupe mehanizmu deviznih kurseva, tzv. ERM II. Kada nove zemlje članice dostignu visoki stepen održive nominalne konverzije, što znači da su ispunile konverzivne uslove definisane Ugovorom iz Mastrihta, kao i da su najmanje dve godine učestvovale u mehanizmu ERM II, one mogu da usvoje evro.

Posle proširenja EU 2004. godine, prekomerni optimizam o brzom usvajanju evra je malo splasnuo. Slovenija je pristupila evrozoni 1. januara 2007. godine. Kipar i Malta su se pridružile evrozoni 1. januara 2008., a Slovačka 1. januara 2009. godine. Letonija, Estonija i Litvanija su pristupile mehanizmu ERM II verujući da će ubrzo usvojiti evro. U međuvremenu, ekonomska situacija u Letoniji se pogoršala zbog krize i zemlja je morala da od MMF-a uzme zajam vredan 7,5 milijardi evra. Većina novih članica je imala probleme da zadovolji uslove za pristupanje evrozoni, prevashodno uslove koji se odnose na inflaciju, a u slučaju Poljske i Mađarske, na velika dugovanja i deficite.

Kreditna i finansijska kriza je u mnogome pogoršala ekonomsku situaciju u novim članicama EU. Valute zemalja koje su pristupile EU bile su izložene visokoj volatilnosti (Euractiv 20/02/09) i velikim deficitma. To je štetno uticalo na zemlje koje su pozajmile novac od Zapadne Evrope i one koje su mnogo zavisile od direktnih stranih investicija. Zbog trenda pada vrednosti pojedinih valuta, troškovi vezani za otplatu dugova su vrtoglavo rasli.

Gubitak poverenja je oživeo entuzijazam za usvajanjem jedinstvene valute i sve zemlje srednje i istočne Evrope su izradile probne mape puta za usvajanje jedinstvene valute. Poljska, Bugarska i Rumunija su o odredile ciljne datume: 2012., 2013. i 2014. godinu. Analitičari, međutim smatraju da bi ove datume trebalo preispitati. Sve ove zemlje prethodno moraju da se priključe mehanizmu ERM II, koji se smatra predvorjem evrozone. Pre usvajanja evra, zemlja kandidat mora najmanje dve godine da drži domaću valutu u mehanizmu ERM II, gde se sve ravna prema kursu evra.

Na Islandu, koji je snažno pogođen ekonomskom krizom, želja za usvajanjem jedinstvene valute je bila toliko snažna da je 17. jula 2009. godine, Parlament Islanda podržao članstvo zemlje u EU, prevashodno zbog perspektive pristupanja Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU).

Usvajanjem jedinstvene valute, zemlja članica može da učestvuje u Evrogrupi - neformalnom sastanku ministara finansija evrozone, koji se održava dan pre Saveta za ekonomska i finansijska pitanja (Ecofin). Ova grupa postaje sve moćniji forum i biće formalizovana Lisabonskim sporazumom.

Političari su načelno saglasni da bi bez evra, Unija i njene članice bile mnogo snažnije  pogođene ekonomskom krizom. Ovo se naročito odnosi na Irsku, gde je na drugom referendumu o pristupanju Lisabonskom sporazumu održanom 2. oktobra 2009. godine,  blok „za“ pristupanje tvrdio da je upravo učešće zemlje u evrozoni bio glavni stub stabilnosti u teškim vremenima.

Međunarodni monetarni fond (MMF) je 6. aprila 2009. godine, ohrabrio zemlje srednje i istočne Evrope da uvedu evro kao odgovor na finansijsku krizu. (EurActiv 07/04/09). MMF je objasnio da bi uvođenje evra mnogo rasteretilo rastuće obaveze stranog duga. Predloga MMF-a nudi olakšice za pristupanje evrozoni, ali ne i pozicije u bordu Evropske centralne banke.

U obraćanju Narodnoj banci Poljske, Predsednik Evropske centralne banke (ECB) Žan-Klod Triše naglasio je važnu ulogu solidarnosti za vreme krize, navodeći da ukupan iznos dostupan novim zemljama članicama EU i njenim susedim iznosi oko 70 milijardi evra.

On je rekao da solidarnost ipak ne treba da bude zamena za čvrstu makroekonomsku politiku i da oporavak Poljske i heterogenost zemalja srednje i istočne Evrope to potvrđuju.  
“U poslednjih nekoliko godina, Poljska je uspela da smanji makroekonomski debalans i da sprovede paket mera i reformi koji su ukupno gledano bili odgovarajući”, rekao je Triše.

Na istom forumu, Komesar za ekonomska i monetarna pitanja Hoakin Almunia pohvalio je zemlje srednje i istočne Evrope za rezultate koje su ostvarile u ekonomskom i političkom razvoju. On je naglasio vezu između 20-te godišnjice pada Gvozdene zavese i petogodišnjice proširenja EU i rekao da je proširenje dalo “oslonac za stabilnost i mirnu promenu”.
Komesar je međutim upozorio da još postoje pitanja kojima se treba podrobno baviti, kao što su dugoročna nezaposlenost, veliki spoljni deficiti i pregrevanje ekonomije.

Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD), razvojna banka sa sedištem u Londonu koja je oformljena da bivšim komunističkim zemljama pomogne da se prilagode slobodnom tržištu, objavila je 2. novembra 2009. godine izveštaj (EurActiv 02/11/09) u kojem je navela slabosti u razvojnom modelu pojedinih zemalja srednje i istočne Evrope.

“Finansijska integracija - u obliku velikih dugova i stranih direktnih investicija, kao i sve većeg broja stranih banaka - je sastavni deo ‘razvojnog modela’ u zemljama u tranziciji”, kaže se u dokumentu. EBRD je kritikovala ovaj model i ohrabrila zemlje srednje i istočne Evrope da se više okrenu dugoročnom rastu.

U izjavi za rumunski EurActiv, Rumun Daniel Daianu, poslanik ALDE grupe u Evropskom parlamentu, rekao je da je Evropski parlament raspravljao o pitanju bržeg pristupanja evrozoni i sačinio listu „za i protiv“ te inicijative. “S jedne strane, usvajanje evra znači eliminaciju rizika oscilacije kursa. S druge strane, postoje iskustava drugih zemalja, poput Grčke, Portugala i Španije. Zemlje koje su pristupile evrozoni ne mogu da koriste kurs kao mehanizam korekcije ekonomskog debalansa”, rekao je on. On je dodao da preuranjeno usvajanje evra nije ni “čarobni štapić” niti “univerzalni lek”.

Daniel Gros, direktor Centra za studije evropske politike (CSEP), primetio je kako su bankarski i finansijski sistemi u zemljama srednje i istočne Evrope mnogo više “podložni rastućem odlivu novca i oscilaciji valute”.

Uvođenje evra, po njegovom mišljenju, nije rešenje, već on predlaže da se napravi sveobuhvatni plan finansijske stabilnosti EU koji bi omogućio kredite i injekciju kapitala u posrnule ekonomije. Gros veruje da bi tako “bankarski sistemi istočne Evrope bili efikasno evropeizovani”.

Evro van evro zone

Evro se koristi i u nekim zemljama koje nisu članice ni Evropske unije ni evro zone. Neke od njih su usvojile evro kao državnu valutu – Monako, San Marino i Vatikan. Monako je prethodno koristio francuski franak, a San Marino i Vatikan italijansku liru. Francuska i Italija su im odobrile da štampaju novac. One sada koriste evro i imaju monetarne sporazume sa EU, prema kojima mogu da koriste ograničene količine novčića sopstvenog dizajna, ali ne mogu da štampaju novčanice. Ti sporazumi su postignuti pre nego što su novčanice evra počele da se koriste, ali su im bile potrebne izmene da se uklone nedostaci. Novi sporazum sa Vatikanom stupio je na snagu 1. januara 2010, a pregovori sa druge dve zemlje još nisu okončani.

Pojedine francuske prekomorske teritorije koje nisu članica EU koriste evro kao zvaničnu valutu. To su ostrva San Pjer i Mikelon, blizu istočne obale Kanade i Majota u Indijskom okeanu. Te teritorije ne izdaju sopstveni novac.

U nekim zemljama koristi se evro, iako nije zvanična valuta i ne postoje sporazumi sa EU.

Kneževina Andora na francusko-španskoj granici nema sopstvenu valutu i koristi evro, dok je ranije koristila špansku pezetu i francuski franak. Andora ne sme da izda je novac jer pregovori o tome nisu okončani-
Kosovo i Crna Gora, koji su ranije koristili nemačku marku, prešli su na evro bez ikakvih ugovora sa EU.

Dvanaest novih zemalja članica EU stekle su pravo da se pridruže Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), pošto su dve godine učestvovale u Evropskom mehanizmu deviznih kurseva, tzv. ERM II. Pre usvajanja evra, zemlja kandidat za pristupanje evrozoni mora da ispuni uslove iz Sporazuma u Mastrihtu. Estonija, Letonija i Litvanija su već u „čekaonici“ za usvajanje zajedničke valute.

• 1. januar 2007: Slovenija je prva uvela evro od deset zemalja članica koje su pristupile EU 2004. godine.
• Očekuje se da se Bugarska i Rumunija, koje su pristupile EU 2007. godine, pridruže evrozoni. Rumunija se suočavala sa ekonomskim problemima zbog krize i dobila je zajam od 20 milijardi evra od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), EU i Svetske banke.
• Tri najveće nove zemlje članice – Češka Republika, Mađarska i Poljska – ostaju van mehanizma ERM II. Mađarska se suočavala sa ekonomskim problemima zbog krize i dobila je paket pomoći od 25,1 milijarde dolara od MMF-a, EU i Svetske banke.
• 1. januar 2008: Kipar i Malta su pristupili evrozoni.
• 1. januar 2009: Slovačka je postala četvrta zemlja koja je pristupila evrozoni od proširenja EU 2004. godine.
• 16. jul 2009: Parlament Islanda je odobrio početak pristupnih pregovora zemlje sa EU.
• 17. jul 2009: Island je formalno podneo zahtev za članstvo u EU na sastanaku  održanom na nivou ambasadora, a koji je organizovala Švedska kao predsedavajuća EU.
• 1. januar 2011: Estonija uvela evro.

Institucije EU:
Evropska komisija: The euro - our currency
Evropska komisija: Kompendium des Gemeinschaftsrechts zur Wirtschafts- und Währungsunion
Evropska komisija: Kommission legt ersten Bericht über praktische Vorbereitungen für künftige Euro-Gebietserweiterung vor (IP/04/1350 10 Novembar 2004.)
Evropska komisija: EMU after 5 years (2004)
Evropska komisija: Fiscal policy in EMU: Rules, discretion and political incentives (Jul 2004.)
Evropska komisija: Excessive deficit procedures (June 2004)
Evropska komisija: Assessments of the Stability and Convergence Programmes (Jun 2004.)
Evropska komisija: Fiscal effects of accession in the new Member States (Jun 2004.)
SCADPlus: Economic and Monetary Union
SCADPlus: Economic and Monetary Union and Enlargement
EUR-LEX: Directory of Community legislation in force: Economic and Monetary Union

Međunarodne organizacije:
Europäische Zentralbank (EZB): The monetary policy of the ECB (2004.)
Europäische Zentralbank (EZB): Euro area inflation differentials (Radni materijal, Septembar 2004.)
Europäische Zentralbank (EZB): Macroeconomic projections for the euro area (September 2004.)
Europäische Zentralbank (EZB): Monetary developments in the euro area (monthly reports)
Europäische Zentralbank (EZB): The development of statistics for Economic and Monetary Union (Jun 2004.)
Internationaler Währungsfond (IWF): Euro area policies (Avgust 2004.)
Internationaler Währungsfond (IWF): Adopting the euro in the new Member States: The next step in European integration (Maj 2004.)
World Bank: EU8+2 Regular Economic Report (Januar 2007.)

Industrija i Biznis:
Sveriges Riksbank: Heikensten: Euro entry before reforms or reforms before euro entry? (Novembar 2003.)
European Banking Federation: EU and EMU Enlargement (4. februar 2002.)
Deutsche Bank Research: Eastward enlargement of the EU and EMU - implications for the euro?
Dresdner Bank Economic Research: EZB-Ratsreform nicht optimal, aber akzeptabel (2003.)
Credit Suisse Economic Research: European Monetary Union - the Euro's First Steps into the East (Januar 2007.) [DE]

NVO i udruženja:
European Policy Network: EMU and economics
Center for European Integration Studies: EMU Monitor No 12 (Jun 2004.)
Vereinigung der Europäischen Industrie - und Handelskammern (Eurochambres): Economic survey 2004
Prometeia: Eurogrowth indicator (Septembar 2004.)
Centre for European Policy Studies (CEPS): From Copenhagen to the Euro (Decembar 2002.)
Centre for European Reform: A pact for stability and growth (Mart 2003.)
Centre for European Reform: The Lisbon Scorecard III: the status of economic reform in the enlarging EU (Mart 2003.)
Centre for European Reform: The euro and prices (Februar 2003.)
IFO: The Euro at Stake? The Monetary Union in an Enlarged Europe (Mart 2003.)
Institut für Wirtschaftsforschung an der Universität München (IFO): The Role of Demand, Supply and Regulated Price Effects on the Real Exchange Rates of Four Acceccion Countries (Mart 2003.)
Institut für Wirtschaftsforschung an der Universität München(IFO): Monetary Policy in EMU when the Transmission is Asymmetric and Uncertain (Mart 2003.)
European Federation of Accountants (FEE): Euro Information Service
PriceWaterhouseCoopers: European Economic Outlook (Jun 2004.)