Kraj iduće decenije danas izgleda kao ambiciozni, ali ipak dostižni cilj za članstvo Srbije u Evropskoj uniji, pod uslovom da njenu treću postkomunističku deceniju obeleže brze evropske integracije.

Piše: Jovan Teokarević

Uoči desete godišnjice uspostavljanja demokratije, jedna od neizbežnih računica koje se prave povodom jubileja ovakve vrste je o evropskim integracijama Srbije. Koliko je daleko odmakla u tome, kako stoji u odnosu na najsličnije i kakve su joj perspektive?

Važno je svesti račune i oceniti značaj promene učinjene 5. oktobra 2000. godine, jer je „slobizam“ (1987-2000), iz današnje perspektive, trajao samo tri godine duže od „postslobizma“ (2000-2010). Koliko je, dakle, ovaj drugi, za približno isto vreme, bio drugačiji, tj. uspešan, odnosno koliko je svojevremenih očekivanja ostvario? Retko se - ako i ikad - desi da su posle velikih promena rezultati jednaki očekivanjima, a to je posebno teško ukoliko su nade tolike kao što su bile pre jednu deceniju, na kraju najgoreg perioda u novijoj srpskoj istoriji, obeleženog ratovima, patnjama, ekonomskim sunovratom, autoritarizmom, (samo)izolacijom… Očekivanja su, uz to, u međuvremenu podgrejavana, u uslovima koji su bili sve samo ne laki, i u kojima je znanje o putu koji nas čeka dugo bilo blizu nule.

Pomenuću dva poučna primera. Kratkotrajni premijer Zoran Živković je tako sredinom 2003. godine, u vreme samita EU i Zapadnog Balkana u Solunu, valjda podstaknut obećanjem o sigurnom članstvu svih država regiona u budućnosti, predvideo da će Srbija postati članica Unije već 2007. godine! Istovremeno je u javnosti sa više strana kritikovan tadašnji inostrani savetnik u beogradskoj Delegaciji Evropske komisije, koji je zloslutno ali – danas nam je jasno - tačno predvideo da mi do tog datuma nećemo uspeti ni da potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. To smo, kao što je poznato, posle mnogo muka i odlaganja, uradili u aprilu 2008, ali je Unija dozvolila da ovaj dugo zamrznuti sporazum može da počne da se ratifikuje tek juna 2010.

Napredak brzinom puža

Za taj prvi odlučujući korak ka članstvu u organizaciji koju su Miloševićevi naslednici odmah proglasili strateškim ciljem Srbije, nama je, dakle, trebalo dva do tri puta više vremena nego većini zemalja srednje Evrope, kada su one, deceniju pre nas, započele tranziciju. I sa prijemom u Savet Evrope Srbija je kasnila u odnosu na srednju Evropu koja je u prvim godinama posle rušenja Berlinskog zida tek uspostavljala prve postkomunističke institucije. Bile su nam potrebne dve i po godine da bismo u aprilu 2003. na ovaj način dokazali da smo stvorili temelje demokratskog sistema, iako smo i mi većinu institucija formalno dobili kad i srednja Evropa, deceniju ranije.

Jednako sporim tempom išli smo i ka NATO programu Partnerstvo za mir, kojem su se sve postkomunističke zemlje, osim nekih balkanskih, pridružile za najviše dve – tri  godine, a mi tek za šest godina posle promene režima (u decembru 2006), zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Sa ta ista dva suseda još čekamo u redu za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao važnom suštinskom (iako ne i formalnom) uslovu za integraciju u EU. Drugi na koje najviše ličimo su već odavno tamo.

Kašnjenje u evroatlantskim integracijama je, dakle, postala važna odlika Srbije u njenoj drugoj postkomunističkoj deceniji. Ako je za utehu – kasnili su i drugi oko nas: osim Slovenije, koja je članske karte na obema adresama u Briselu dobila 2004, nijedna druga bivša jugoslovenska republika još nije postala članica Evropske unije. Doduše, Hrvatska će, po svemu sudeći, postati član tog kluba za dve godine (2012) a ona je, takođe, zajedno sa Albanijom u međuvremenu (aprila 2009. godine) preskočila i NATO-prečku.

Već dugo se zbog hoda ka EU brzinom puža možemo upoređivati još samo sa Bosnom i Hercegovinom, koja – rastrzana unutrašnjim podelama i nedostatkom konsenzusa o budućem ustavnom liku države - jedina do sada nije podnela zahtev sa članstvo u EU. Mi smo to učinili, doduše, posle svih ostalih suseda, krajem decembra 2009. Jedino sa Bosnom iza sebe u formalnom redu za buduće članstvo u Uniji, Srbija je sada, uz svu pompeznu retoriku o tome da je „nezaobilazni faktor“ i „regionalni lider“, primorana da gleda u leđa i Albaniji i Crnoj Gori. Iako se u Srbiji o ovim zemljama govori najčešće posprdno i sa nipodaštavanjem, one su ipak završile više domaćih zadataka, kako se često – okrutno, ali u osnovi tačno – opisuju evroatlantske integracije.

Osim što je ušla u Severnoatlantski savez, Albanija je, kao i Crna Gora, u proleće ove (2010) godine poslala odgovore na obimni upitnik Evropske komisije, na osnovu čega obe zemlje očekuju da uskoro postanu zvanični kandidati za članstvo u EU. Njihovi sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju su, isto tako, već stupili na snagu, a ratifikacija srpskog je tek počela. Čak i u najboljem scenariju Srbija može da očekuje da za godinu dana bude na onom mestu u evropskim integracijama gde su u leto 2010. bile Albanija i Crna Gora.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva može se pretpostaviti da će u vreme kada 2012. godine Hrvatska bude postala 28. članica Unije, Crna Gora, Albanija a možda i Srbija u najboljem slučaju tek počinjati pregovore o pristupanju. A oni će, zajedno sa ratifikacijom Sporazuma o pristupanju, u slučaju Hrvatske trajati najmanje sedam godina. Ako okolnosti budu manje povoljne, što je na žalost prečesto bila srpska sudbina, i što se zbog grčkog veta u vezi sa nazivom zemlje desilo Makedoniji (čeka kao kandidat na početak pretpristupnih pregovora već pet godina) srpski pregovori će neminovno početi kasnije. O tome će sa ostalim članicama odlučivati ne samo Hrvatska, već možda i Island – najverovatniji 29. član sve veće i komplikovanije evropske familije.

Crna Gora, inače, ima realne šanse da uđe u NATO u naredne tri ili četiri godine, pošto je u decembru 2009. godine postala član MAP-a (Akcionog plana za članstvo) – odnosno praktično kandidat za člana ove organizacije. BiH je istom prilikom dobila uslovno mesto u MAP-u, što ne nudi čvrste garancije o blizini članstva u Alijansi, ali ipak najverovatnije ovu državu pozicionira bliže tom cilju nego što je Srbija koja je u decembru 2007. proglasila neutralnost i tako zasad odustala od „atlantske polovine“ integracija. Ukoliko se nagodi sa Grčkom oko naziva, Makedonija će možda biti u stanju da pretekne Bosnu (pa i Crnu Goru) u ovoj trci, ili da zajedno s njima stigne na cilj, jer su već u aprilu 2008, na Bukureštanskom samitu NATO-a, sve članice osim Grčke bile raspoložene da je prime, do čega na kraju ipak nije došlo zbog grčkog veta.

„Istočnobalkanski“ scenario

Na osnovu svih ovih neveselih računica nije teško zaključiti da je Srbija, zajedno s Bosnom i Hercegovinom, formalno najmanje uspešna država zapadnog Balkana u evroatlantskim integracijama u toku prošle decenije.

Čak i ako bi se pristupanje Uniji ubrzalo, suprotno dosadašnjem tempu, ne treba očekivati nagle i velike skokove kojima bi značajno moglo da se nadoknadi prethodno ozbiljno zaostajanje. O tome govori i jedno nedavno upozoravajuće i veoma tmurno predviđanje da je „dobra vest da će Srbija postati članica EU u narednih 15 godina“. Tako je, naime, početkom septembra 2010. godine šanse Srbije u EU integraciji procenio jedan poznati britanski profesor. Iako je on hteo i da nas ohrabri – tvrdeći da će Srbija istovremeno biti poslednja zemlja koja će se priključiti pre nego što EU „zatvori vrata“ – izgleda da će domaći evroskeptici možda morati da se preimenuju u evrooptimiste. Oni su, naime, javnost do nedavno zabrinjavali tvrdnjama da će Srbija pristupiti Uniji tek krajem tekuće decenije, a ta ranije loša vest izgleda da će sada postati dobra.

Ukoliko se ispune takve nove prognoze koje dolaze sa strane, šampanjac ćemo otvarati možda tek polovinom naredne decenije. To je, opet, celu deceniju kasnije u odnosu na ideju o „celom zapadnom Balkanu u EU već 2014. godine“, koju su, posle Međunarodne komisije za Balkan, u poslednje vreme naročito zagovarale vlade Grčke i Italije, iako su uvek objašnjavale da je reč pre o podsticaju nego o realno ostvarivom vremenskom cilju.

Ako opet u priču uvedemo srednjeevropske države kao sa nama najuporedivije, lako ćemo zaključiti da bi njihovim tempom trebalo u EU da se nađemo već za četiri-pet godina, dakle deceniju i po posle „petooktobarske revolucije“ kao pravog početka tranzicije i evropskih integracija u Srbiji. Kako se više ni dežurni optimisti, a ni vladini zvanični izvori ne usuđuju da 2015. godinu označe kao datum mogućeg ulaska u EU, možda je adekvatnije i sigurno realističnije sameriti se ne sa Slovenijom, Češkom ili Estonijom, već sa manje uspešnim i nama sličnijim „đacima“. Reč je o Bugarskoj i Rumuniji, na osnovu čijeg iskustva bi na najbolji („srednjeevropski“) scenario za  pristupanje Srbije trebalo dodati još bar tri godine na onih petnaest, jer su one postale članice 2007, a ne 2004. kao ostale zemlje iz srednje Evrope (to bi bio „istočnobalkanski scenario“). Iz te perspektive kraj iduće decenije, tj. desetak godina od sada, izgleda kao ambiciozni, ali ipak dostižni cilj za Srbiju, pod uslovom da njenu treću postkomunističku deceniju obeleže brze evropske integracije, a ne spore kao u drugoj.

Zaključak o velikoj sporosti evropskih integracija Srbije odnosi se, naravno, isključivo na formalne pokazatelje napretka ka članstvu u Evropskoj uniji i drugim srodnim međunarodnim organizacijama. U slučaju svake države, pa i Srbije, iza konkretnih datuma uvek stoje duge i često komplikovane priče o kontekstu postizanja nekog uspeha, načinima na koji je to urađeno, stvarnim dometima itd. Iako nisu nimalo nevažni, ispunjeni kriterijumi za članstvo (ili za neku stepenicu ka njemu) takođe malo govore o uporedivosti rezultata država koje su se uputile ka istom cilju, naročito ako nisu sve krenule istovremeno. Uz sve ove i druge moguće ograde, ne može se poreći da je tempo evropskih integracija Srbije u protekloj deceniji bio veoma spor i da nije bio u skladu ni sa velikim obećanjima vlasti, ni sa velikim očekivanjima građana.

Autor je profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka i
direktor Beogradskog centra za evropske integracije

Povezani sadržaj