Tokom protekle decenije, politička scena u Srbiji je doživela fundamentalnu transformaciju, koja se retko viđa u zemljama sa dužom tradicijom demokratskih institucija i multipartijskog sistema. Nekadašnji politički protivnici iz 90-ih godina postali su bliski saradnici, bivši saveznici u obaranju Miloševićeve vlasti su danas nepomirljivi protivnici, dok su pojedini najtvrđi nacionalisti postali glasni zagovornici srpskog članstva u Evropskoj uniji.

Piše: Marko Stojić

Ova izrazita dinamika političke scene je prvenstveno rezultat postojanja oprečnih ali i promenljivih stavova srpskih partija o ključnim pravcima društvenog i ekonomskog razvoja zemlje.

U tom smislu, politička sukobljavanja su se najviše reflektovala u stavovima stranaka prema članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao jednom od mogućih modela razvoja i spoljnopolitičke orijentacije zemlje.

Stavove partija prema EU karakteriše pre svega nepostojanje ozbiljne i na činjenicama utemeljene debate o članstvu Srbije u EU, kao i nedostatak dubljeg i strateškog promišljanja o samoj EU kao modelu okupljanja evropskih naroda, kome Srbija (ne)treba da pristupi. Posledica takvog stanja je da u Srbiji nikada nije ostvaren širi društveni konsenzus o ovom ključnom pitanju, kao i da su mnoge partije bile sklone da iz temelja menjaju svoje stavove i politiku prema EU.

Iako su evropske integracije već godinama najvažnija politička tema, suštinska debata o prednostima i nedostacima pristupanja Srbije EU do sada nije postojala.

Evropska unija se naime na srpskoj političkoj sceni gotovo isključivo posmatra kroz prizmu njene politike prema Srbiji i bivšoj Jugoslaviji u protekle dve decenije. Stavovi partija prema EU su tako u direktnoj vezi sa problemom statusa Kosova, kao i kontroverznom politikom EU i vodećih država članica prema ovom pitanju. To svakako nije iznenađenje, imajući u vidu da je Srbije jedina zemlja u Evropi o čijim granicama ne postoji saglasnost među državama članicama EU. Na taj način, fundamentalna i nerešena pitanja o suverenitetu, teritorijalnom integritetu i granicama odlučujuće oblikuju politiku srpskih stranaka prema EU.

Sa druge strane, političke i ekonomske posledice odluke da se (ne)pristupi EU, koje utiču na svakodnevni život svakog građanina, ostaju u drugom planu.

Političke partije takođe retko ispoljavaju svoje stavove o EU kao takvoj, izvan konteksta pristupanja Srbije EU. Gotovo je nemoguće ustanoviti na osnovu programskih dokumenta da li se partije u principu zalažu za "manje ili više Evrope", jačanje ili slabljenje nadnacionalnih organa EU ili kakvu ulogu EU treba da ima na globalnoj sceni.

Osim toga, ono što Srbiju konkretno čeka tokom složenog procesa pristupanja EU je takođe nepoznanica za vodeće srpske političare i do sada nije bila predmet ozbiljne političke diskusije. To je pre svega posledica činjenice da je Srbija i dalje bliže početku nego kraju evropskih integracija, kao i da na trenutnom nivou odnosa dve strane ove teme nisu predmet interesovanja srpske političke elite, suočene sa urgentnim pitanjima državnog suvereniteta, čije je rešavanje preduslov za svaki sledeći korak u procesu integracija.

Za razliku od većine istočnoevropskih zemalja, u Srbiji do danas nije postignut politički konsenzus o potrebi da zemlja postane članica EU, jer relevantne srpske partije ostaju duboko podeljene po ovom pitanju. Naime, značajan deo političke elite zastupa evroskeptične stavove, otvoreno se protiveći članstvu Srbije u EU. Ova činjenica je rezultat tradicionalne i principijelne nepoverljivosti prema Zapadu i zapadnim zemljama (Srpska radikalna stranka), ali i posledica nasilnog raspada bivše Jugoslavije, i uloge EU i ključnih evropskih zemalja u tom procesu, posebno u slučaju samoproklamovane nezavisnosti Kosova (Demokratska stranka Srbije).

Sa druge strane, većina parlamentarnih partija se u principu zalaže za članstvo Srbije u EU. Međutim, ovakva orijentacija pojedinih proevropskih partija je u velikoj meri krhka i direktno uslovljena rešavanjem pitanja statusa Kosova.

Tako se ispostavlja da je glavna razlika među srpskim partijama u tome koliko daleko su spremne da idu u postizanju kompromisa između pristupanja EU i faktičkog (iako za sada ne i formalnog) prihvatanja nezavisnosti Kosova, koje se iskristalisalo kao ključni uslov za dalje evropske integracije.

Partije su vremenom različito postavile (toliko često pominjane, a tako retko principijelno poštovane) crvene linije u svojoj politici prema EU, koje su po potrebi pomerale i prilagođavale trenutnim okolnostima. Demokratska stranka Srbije je svoju crvenu liniju postavila visoko, insistirajući da EU izričito potvrdi suverenitet Srbije na Kosovu, dok se Liberalno demokratska partija pozicionirala kao vodeća proevropska partija koja se zalaže za nastavak evropskih integracija po svaku cenu. Ostale partije balansiraju između ove dve pozicije, vodeći sve neuspešniju politiku ‘i Kosovo i EU’ (Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, G17 plus), ili se ne izjašnjavaju jasno o ovim pitanjima i ne nudeći alternativna rešenje, mudro čekaju sledeće izbore (Srpska napredna stranka).

Konačno, srpske partije, koje inače nisu poznate po doslednosti i principijelnosti, posebno su bile sklone da fundamentalno menjaju stavove prema EU. U tom smislu, ključna je bila 2008. godina, kada je nekoliko relevantnih partija usvojilo novu politiku prema EU. Naime, suočene sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, podržanom od najuticajnijih članica EU, stranke su morale da reformulišu svoje stavove u novim okolnostima, koje su bile izrazito nepovoljne za Srbiju.

Tako je Demokratska stranka Srbije, za vreme čije vlasti su učinjeni prvi koraci na putu ka EU, usvojila novu politiku, baziranu na stavu da Srbija ne treba da bude članica EU, sve dok EU ne potvrdi da je Kosovo u sastavu Srbije. Iako suštinski konzervativna i proevropska, ova partija je vremenom postala vodeća evroskeptična stranka koja je formulisala principijelno utemeljenu i promišljenu kritiku politike EU prema Srbiji i Kosovu, zalažući se za prekid evropskih integracija i stav da "Srbija (a ne Evropska unija) nema alternativu".

U istom periodu, nekada vodeća antievropska partija, Socijalistička partija Srbije, posle decenije postepene transformacije i udaljavanje od političke zaostavštine Slobodana Miloševića, usvaja pragmatičnu proevropsku politiku i počinje da se zalaže za članstvo Srbije u EU, u pokušaju da se profiliše kao stranka savremene evropske levice.

Završni čin "političkog zemljotresa" koji je na duži period oblikovao političku scenu Srbije, bilo je osnivanje Srpske napredne stranke. Naime, posle nekoliko pokušaja da osvoje vlast propagirajući povremeno ublaženu, ali suštinski nacionalističku politiku, grupa umerenijih čelnika Srpske radikalne stranke odlučila je da formira novu partiju, koja je od samog početka zauzela fundamentalno drugačiju poziciju prema EU, podržavajući evropske integracije Srbije. Reč je o potpunoj transformaciji lidera novoosnovane stranke, koji su posle gotovo dve decenije antievropske politike odlučili da promene stavove. Ova odluka je bila duboko racionalna, imajući u vidu da je nova stranka ideološki neutemeljena, ali izrazito pragmatična u želji da dođe na vlast, što je u Srbiji moguće samo zalaganjem za članstvo u EU, imajući u vidu da većina građana i dalje podržava evropske integracije.

Promene u stavovima srpskih partija prema EU u proteklom periodu se prvenstveno mogu posmatrati kao rezultat niza spoljnih i unutrašnjih faktora - složenih postizbornih kombinacija, pritisaka zapadnih zemalja da se formira proevropska vlada, sklonosti pojedinih pragmatičnih partija da menjaju ključne stavove kako bi došle na vlast, dok druge ostaju verne svojim ideološkim principima po cenu gubljenja vlasti, uverenja pojedinih stranaka da je pristupanje EU jedini mogući i ispravni model razvoja zemlje, ali dubokog nezadovoljstva načinom na koji je Zapad u proteklom period tretirao Srbiju, kao i tradicionalnog antagonizma u delu političke elite prema Evropi i Zapadu uopšte.

Imajući u vidu složenost odnosa između Srbije i EU, posebno u svetlu statusa Kosova i stavova EU po tom pitanju, evropske integracije će i dalje biti uzrok suštinskih podela i sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Samim tim, postizanje konsenzusa između oprečnih stavova formiranih u jeku kosovske krize 2008. godine da su evropske integracije "pogubne po Srbiju i srpski narod" i da "Evropa nema alternativu" se čini udaljenije nego ikada ranije, što dodatno otežava i inače veoma dug i kompleksan put Srbije ka Evropskoj uniji.

Autor je student doktorskih studija Evropskog instituta Univerziteta u Saseksu, Velika Britanija (Sussex European Institute, University of Sussex)

Povezani sadržaj