Jadranka Jelinčić, izvršna direktorka Fonda za otvoreno društvo

Vlada Srbije bi trebalo da krajnje pragmatično pristupi pronalaženju rešenja za otvorena pitanja u odnosima s Prištinom koja će Srbiji omogućiti dobijanje statusa kandidata. Politička volja za rešavanja konkretnih pitanja postoji, ali je ona paralisana nakon odlaganja odluke o davanju statusa kandidata Srbiji na samitu EU 9. decembra. Za tu odluku nesumnjivo dobar deo odgovornosti leži na srpskoj strani, a vladajuća koalicija treba da razmotri šta je učinila da ostvari ono za šta je dobila mandat. Srbija je u pridruživanju EU nesumnjivo napravila velike korake na planu zakona i politika, ali problem predstavlja njihova primena.

Razgovarala Maja Poznatov

Kako će se, po vašem mišljenju, odluka Evropskog saveta od 9. decembra odraziti na naklonjenost građana Evropskoj uniji i evropskim vrednostima uopšte, pa i na izborni rezultat u Srbiji?

Odluka od 9. decembra je bila veliko iznenađenje. Jeste bilo upozorenja da mi nećemo dobiti tu kandidaturu ali isto tako je ogromna većina ljudi koja bar optira za evropsku budućnost Srbije zapravo bila iznenađena i zatečena tom odlukom. Što se tiče odjeka, mislim da su tu odluku oni koji su se zalagali za građenje proevropskog konsenzusa i reforme, koji su govorili o tome da je približavanje EU instrument da se sprovedu reforme, doživeli kao šamar, nezavisno od toga koga su okrivili za to. Od mnogih među njima mogli smo da čujemo da su skoro bili na ivici da postave pitanje preispitivanja da li je to pravi put.

Mislim da je za koaliciju koja je pod nazivom Za evropsku Srbiju dobila mandat, i to samo tri meseca pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost, takva odluka jedna vrsta političke tragedije. I zaista mislim da je na nosiocima te politike, svima onima koji su u toj koaliciji da se upitaju šta su uradili u toku ovog vremenskog perioda, nezavisno od toga da li je odgovornost za ovakvu odluku EU isključivo na srpskoj strani ili je isključivo na evropskoj strani. Nesumnjivo je da dobar deo odgovornosti leži na srpskoj strani, upravo na toj koaliciji. Ukoliko dobijete mandat i glasove građana vi ste dužni da to i ostvarite.

Naravno, imamo one koji se jako vesele i jako profitiraju od te odluke. To je ono političko krilo koje je zagovaralo i dan-danas zagovara - na kraju krajeva imaju pravo na to i to je legitimna politička opcija - da zapravo Srbija uopšte ne treba da ide u Evropu.

Problem u vremenu koje je usledilo posle te odluke jeste to što smo mi opet otvorili velika strateška pitanja - da li treba da idemo u Evropu, pod kojim uslovima treba da idemo.

Međutim 9. decembra nam je jasno rečeno iz kojih razloga u ovom trenutku ne možemo da se dodatno približimo EU, da Srbija nema potrebu da preispituje svoje strateško opredeljenje hoće li ili neće ka EU - ona ga je izrazila onda kada je podnela zahtev za kandidaturu, da je sada jedino pitanje koji su to četiri ili pet pragmatična koraka (u vezi sa odnosima Beograda i Prištine) koje treba preduzeti. Prema tome u ova tri meseca to treba krajnje pragmatično tretirati i rešavati i pružiti uverljive dokaze o tome da i Srbija ima kapacitet da ono što je dogovoreno izvrši.

Da li mislite da u Srbiji sada postoji politička volja da se krene u rešavanje tih konkretnih pitanja, pronalaženje praktičnih rešenja do marta?

Ne bih rekla da ne postoji politička volja. Međutim, ta politička volja je (nakon 9. decembra) paralisana, tojest u ovom trenutku ne vidimo kako će to Srbija za sledećih meseci pokušati da svoje ponašanje dovede u saglasnost sa uslovima za pozitivnu odluku.

Mislim da bi bilo jako dobro da vlada pribere svoje snage i krajnje pragmatično ispuni ono što treba. Naravno, da nastavi pregovore u Briselu o preostalim pitanjima, koje treba nastaviti i nezavisno od približavanja EU jer to su praktična pitanja koja se moraju rešavati za dobrobit građana, i sa jedne i druge strane, zovite to kako god hoćete, administrativne linije ili granice. Dakle, Srbija ne mora možda u bliskoj budućnosti, ili nikada, de jure da prizna Kosovo, ali neki ljudi će prelaziti tu granicu, neki će studirati i sa jedne i sa druge strane, neka roba će ići. Kako će se sve to odvijati, kako će život teći zaista se mora rešavati bez obzira na strateška opredeljenja.

Pre nekoliko godina pokrenuli ste projekat praćenja procesa evropeizacije Srbije. Koliko smo odmakli od tada u usvajanju evropskih vrednosti i standarda?

Ako govorimo o politikama i zakonodavstvu, sasvim je nesumnjivo da je Srbija zaista napravila velike korake. Ona je uspela da u mnogim oblastima utvrdi politike i zakone koji ne u potpunosti ali u dobroj meri inkorporiraju te standarde i norme.

Međutim, ono što ide mnogo sporije nego što je iko mislio, jeste praksa. Jedan od razloga zašto mi imamo problema sa sprovođenjem tih politika je to što oni koji treba da ih sprovode često nemaju dovoljno znanja ili sposobnosti da bi te novine sproveli. Druga stvar, i ona je mnogo ozbiljnija, to je da kada postoje kapaciteti postoji i očigledno izbegavanje i odustajanje od toga da se to novo zakonodavstvo ili nove politike sprovedu. To je ono što mi obično zovemo političkom voljom ili odsustvom političke volje. U tom smislu, Srbija je zaista kao država u problemu.

Ukoliko ne bude bilo odlučnijeg opredeljenja da ono što proklamujemo i usvajamo pretvorimo i u praksu, teško da možemo očekivati, nezavisno od toga kakav je naš formalni status u odnosu na EU, da će evropeizacija bitno uticati na poboljšanje našeg života u ovoj zemlji i društvu.

Da li možete da izdvojite neku oblast u kojoj ima nekog pomaka pre svega u uvođenju dobrih praksi?

Na praktičnom nivou ima unapređenja, ali su rezultati za period od 7 godina, za količinu sredstava i stranih i domaćih koja su uložena, jako mali. Danas imamo bolje puteve nego nekada, ali je do danas trebalo da imamo završen Koridor 10, pa ga nemamo. Do danas je trebalo da imamo reformisano sudstvo, a taj proces još nije završen zbog revizije odluka.

U praksi je naravno bilo pomaka. Objektivni dokaz za to jeste činjenica da je upravo implementacija nekih od tih politika dovela do vizne liberalizacije. Ja bih rekla da i najciničniji analitičar mora priznati da je došlo do unapređenja odnosa i tretmana ljudskih prava u Srbiji. Mislim da su u nekim pitanjima usaglašavanja regionalnog razvoja, bez obzira što nije rešeno pitanje decentralizacije, takođe napravljeni određeni koraci napred. Ako pogledamo rekonstrukciju državnog sistema vlasti, tu je napravljen napredak - mi smo dobili čitav niz novih nezavisnih tela od kojih se svojim radom i efektima svog rada svakako izdvajaju poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitnik građana. Do određenih pomaka je došlo u nekim sferama ekonomske politike i socijalne politike.

Mislim da Mišljenje Evropske komisije isto rečito govori o tome šta je Srbija do sada uradila: na zakonodavnom nivou i na nivou pisanih politika napravila je mnogo, ali istovremeno reč je o minimumu potrebnom da se otvore pregovori o članstvu, gde tek i na osnovu čega ulazimo u stvarni proces reformi i njihovu primenu.

Šta Srbija po vašem mišljenju mora neodložno da učini da bi kao društvo bila spremna za dublju integraciju u EU? Pominje se potreba i da se promeni Ustav.

Naš ustav nije potrebno menjati samo zbog toga da bismo se integrisali sa EU. Potrebno ga je menjati iz mnogo temeljitijih razloga koji se tiču pre svega ovog društva. Naš ustav kakav je donet 2006. nije rešio osnovna pitanja koja se tiču podele vlasti u državi, ne sadrži garancije nezavisnosti pravosuđa, tako da je u tom smislu neophodno napraviti odgovarajuće izmene.

Taj ustav nije rešio problem položaja svih nezavisnih tela - tek nekoliko nezavisnih tela ima ustavne garancije nezavisnosti - guverner Narodne banke Srbije, državni revizor, ombudsman. Postoje tela koja bi nužno morala ustavom da budu utemeljena kao nezavisna da bi mogli da vrše svoju vrlo važnu funkciju, kao što su poverenik, Komisija za zaštitu konkurencije. Agencija za borbu protiv korupcije bi trebalo da bude nezavisno telo sa ustavnim garancijama nezavisnosti. Kada je nezavisnost i postojanje takve institucije garantovano ustavom onda znamo da je to zaista telo koje ne bi moglo da nestane iz našeg političkog sistema prostom političkom voljom i promenom odnosa političkih snaga u zemlji.

Problem srpskog ustava je i odnos sa međunarodnim pravom jer se ne zna, što izaziva pravnu nesigurnost, koje pravo ima primat - domaće ili međunarodno pravo.

Jedan od razloga (za promenu Ustava) je i članstvo u EU jer nije sasivm izvesno da se na osnovu ovog ustava može preneti suverenitet na EU u trenutku pristupanja.

Da li smatrate da su organizacije civilnog društva dovoljno uključene u reforme u Srbiji i proces integracije u EU? Da li mogu više da doprinesu na tom planu?

Organizacije civilnog društva imaju volju ukupno gledano, ali se to tiče samo jednog njegovog dela koji uobičajeno zovemo nevladinim organizacijama. Međutim, postoji čitav spektar civilnog društva koji je potpuno isključen iz svih procesa, a mislim da je naročito njihova uloga značajna u budućim procesima. Tu pre svega mislim na takozvane profesionalne organizacije. Pre svega one mogu da doprinesu primeni zakona koji su doneti. Norme neće ući u upotrebu tako što ćemo se stalno tužakati pred sudovima, nego samo tako što ćemo prvo svoju struku obavljati saglasno standardima i normama EU.

Da li smatrate da se bar donekle promenilo shvatanje integracije u EU u Srbiji, s obzirom da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da, iako opada podrška građana integracijama, raste podrška sprovođenju reformi?

Mislim da jeste. U tom smislu došlo je do određenih promena u samom društvu ili među samim građanima. Mislim da to jeste zasluga mnogih - od nevladinih ili civilnih organizacija preko pozitivnih primera delovanja i rada nekih državnih organizacija i lokalnih samouprava do nekog pozitivnog delovanja medija.

To da li podrška približavanju EU opada odraz je političkih stavova i osećanja - ljudi razmišljaju da li nas neko voli ili ne.

Svest o potrebi reformi rezultat je i cele debate o strateškom pravcu razvoja Srbije koja je vođena u proteklih 10 godina, bez obzira na sva nerazumevanja i nesporazume.

Međutim, nekako se teško opredeljujemo da i sami promenimo način na koji obavljamo poslove, pa i to na osnovu kojih kriterijuma se opredeljujemo na izborima. Što više to budemo radili na racionalnim principima umesto na emotivnim doživećemo tu pravu promenu.

Koji su prioriteti i planovi Fonda za otvoreno društvo za 2012. godinu?

Fond će nastaviti da podržava sve, iz bilo koga spektra - javnog, države, lokalnih vlasti, civilnog sektora - koji mogu, hoće i umeju da doprinesu rešavanju gorućih pitanja u Srbiji. To su pre svega suzbijanje korupcije, sprovođenje antikorupcijskih politika i eventualno donošenje nekih politika koje nedostaju. Nastavićemo da podržavamo sve one koji žele da reforma pravosuđa zaista bude sprovedena, ali tako da Srbija u pravosuđu dobije "treću vlast" - nekoga ko zaista vrši primenu zakona bez ikakvog političkog pritiska.

Nastavićemo da podržavamo sve koji se i dalje zalažu za unapređenje poštovanja ljudskih prava, posebno za suzbijanje diskriminacije u institucijama, od škola do bolnica, dakle u državnim podsistemima.

Nastavićemo da podržavamo napore da se u Srbiji ponovo uspostavi nesumnjiva sloboda mišljenja, odnosno da rešenja predviđena Medijskom strategijom zaista počnu da se primenjuju jer Srbija pati od nedostatka javnog prostora, u kojem bi svako mogao da iskaže svoje mišljenje, da ono bude preneto bez cenzure, i da mogu da uđu u debatu sa drugima.

Među prioritetima je i podrška politikama harmonizacije razvoja i njihovoj primeni. U Srbiji je, nažalost, razvoj toliko neuravnotežen da ponekad nemamo ni utisak da živimo u istoj državi. Da bismo imali bilo koji politički konsenzus, da bi težili isitm vrednostima i strategijama, nužno je da imamo bar minimalno iste interese i potrebe.

Fond i dalje smatra da približavanje EU jeste snažan instrument da se sve ovo ostvari. Mi ćemo u tom smislu podržati sve one koji se zalažu da se do marta nađu pragmatična rešenja i da se pregovori sa EU što pre otvore.

Povezani sadržaj