Mirjana Rašević, direktorka Instituta društvenih nauka u Beogradu i upravnica Centra za demografska istraživanja

Srbija će u narednom popisu stanovništva 2021. godine imati manje stanovnika nego danas i ono će biti starije nego što je to pokazao popis iz 2011. godine. Glavni uzroci depopulacije su fenomen nedovoljnog rađanja koji nije isključivo ekonomsko pitanje, kao i veći broj onih koji emigriraju iz Srbije nego onih koji se usele. U poređenju sa drugim zemljama koje se takođe suočavaju sa problemom nedovoljnog rađanja, svojstvenost Srbije je i veliki broj abortusa po ženi koji je među najvišima u Evropi i svetu.

Razgovarala Ivana Pavlović

Da li u dosad objavljenim podacima iz popisa stanovništva 2011. ima nešto što je za vas bilo neočekivano?

Demografi nisu uopšte mogli da budu iznenađeni rezultatima popisa jer se Srbija već pet decenija suočava sa rađanjem koje je na nivou ispod potreba proste reprodukcije stanovništva. Zato je fenomen nedovoljnog rađanja osnovni pokretač depopulacije i starenja stanovništva u Srbiji.

Ako se pogleda 2010. godina koja je usledila pre popisa, to je bila 19. uzastopna godina u kojoj je Srbija beležila negativni prirodni priraštaj: 35.000 više ljudi je umrlo nego što se rodilo, a u 2011. je ta razlika bila čak 37.000.

Takođe, sva istraživanja su pokazivala da se iseljavanje iz Srbije nastavlja, a i pre popisa je Srbija spadala u najstarije nacije sveta.

Šta su glavni uzroci smanjenja broja stanovnika u Srbiji?

To je fenomen nedovoljnog rađanja koji dugo traje. Prema poslednjim podacima u Srbiji se rađa 1,4 dece po ženi što je ispod evropskog proseka. Kada govorimo o tom fenomenu i njegovim uzrocima potencira se značaj ekonomskih varijabli.

No, u osnovi savremenog reproduktivnog ponašanja nalaze se i faktori koji su deo naše civilizacije, bilo da predstavljaju njena pozitivna dostignuća ili njene izrazite slabosti.

Tako su, između ostalog, na jednoj strani emancipacija i individualizam, nuklearna porodica i izmenjen položaj žene i dece u njoj, insistiranje na kvalitetu sopstvenog života i kvalitetu života deteta, liberalan zakon o abortusu i dostupnost efikasne kontracepcije, a na drugoj materijalistička svest sa potrošačkim mentalitetom i lični život, razuđeniji nego ikada ranije.

Istraživanja pokazuju da je roditeljstvo u Srbiji zadržalo visoko mesto na lestvici životnih ciljeva, ali izmenila se suština vrednosti deteta. Deca se danas pre svega rađaju da bi zadovoljila emotivne i psihološke potrebe roditelja, i ta izmenjenja vrednosna dimenzija deteta postaje odrednica reproduktivnog ponašanja jer se očigledno potreba može ostvariti sa jednim ili dva deteta.

Kao argument se često navodi da i najbogatije zemlje Evrope muče isti demografski problemi kao i nas. Da li zaista ima osnova za poređenje, u smislu da li se uzroci depopulacije zaista 100% poklapaju?

U sprskom javnom mnenju je dugo vladao stav da je fenomen nedovoljnog rađana karakterističan samo za Srbiju. Danas postoji razmišljanje da demografske izazove imaju najbogatije zemlje. Meni se čini da je reč o racionalizaciji pred osećajem nemoći u suočavanju sa populacionim problemima Srbije.

Kad se gleda Evropa u celini, ona beleži trend blagog porasta stanovništva od 2000. godine što je pre svega posledica međunarodnih migracija.

Evropa kao celina beleži i nulti prirodni priraštaj. Sa druge strane Srbija ima veoma nisku stopu rađanja i izrazito negativan prirodni priraštaj. Pored te prirodne negativne komponente da se više umire nego sto se rađa, Srbija ima i negativnu mehaničku komponentu tj. iseljavanje iz Srbije je veće od useljavanja.

Prema procenama, od 2008. do 2010. iz Srbije je otišlo 15.000 više ljudi godišnje nego što je u nju dolazilo što znači da je negativan migracioni saldo za te tri godine 45.000 ljudi.

Šta je još karakteristično za fenomen nedovoljnog rađanja u Srbiji?

Ono što razlikuje fenomen nedovoljnog rađana Srbije od većine zemalja koja se suočavaju sa ovim izazovom jeste konzervativna kontrola rađanja. Ogromni broj naših parova u prevenciji začenja koristi prekinut snošaj.

A ako ipak dođe do trudnoće koja se iz različitih razloga ne može prihvatiti, pribegava se abortusu. Pošto podaci o abortusima nisu pouzdani, oni se procenjuju preko pouzdanog modela. On pokazuje da je stopa ukupnih abortusa u Srbiji vrlo visoka, među najvišima u Evropi i svetu, i da je čak dvostruko veća nego nivo rađanja.

Stopa ukupnih abortusa za 2010. iznosila je 2,8 abortusa po ženi što predstavlja prosečan broj abortusa po jednoj ženi tokom njenog plodnog perioda. Tako veliki broj abortusa naravno da ima demografske posledice.

Kakve scenarije u kretanju broja stanovništva po osnovnim starosnim kategorija očekujete do narednog popisa?

Demografi su još pedesetih upozoravali da je Srbiji potreban politički odgovor na nedovoljno rađanje. Danas demografi bez sumnje mogu da kažu da će na sledećem popisu stanovništva koji će najverovatnije biti 2021. godine Srbija imati manje stanovnika nego danas i da će biti starija nego što je utvrđeno popisom iz 2011, čak i u uslovima snažnog političkog odgovora, a pogotovo ako on izostane.

Za pozitivne populacione promene potrebno je vreme. Ako se uzmu scenariji sa i bez intenzivnog, dugog i strateškog političkog odgovora, razlike u broju i starosti stanovništva će vremenom postajati sve dublje i veće.

Popis je pokazao da je žena više, i da su u proseku starije od muškaraca. Pošto se bavite fertilitetom stanovništva, kakvi su trendovi u grupi žena u fertilnom dobu i šta oni govore?

Zakonitost je da u starim društvima kakvo je Srbija ima više žena nego muškaraca jer žene duže žive iz bioloških razloga, ali i zbog faktora ponašanja. Takođe, smanjuje se broj žena u fertilnom periodu i to usložnjava čitav problem nedovoljnog rađanja.

Kakav treba da bude odgovor kreatora populacione politike na popis iz 2011.godine?

Srbiji treba podsticanje rađanja i pozitivan migracioni saldo. Prioritetni pravci delovanja u svakom od ovih ciljeva su ekonomski razvoj, obrazovanje, ravnopravniji odnos muškarca i žene i promovisanje postmaterijalističkog sistema vrednosti.

Malo se govori o pozitivnom migracionom saldu. I kad govorimo o prilivu, mi najčešće govorimo o migrantima kojima je Srbija zemlja tranzita na putu ka EU. Da li u ovakvim ekonomskim okolnostima možemo reći za Srbiju da je obećana zemlja za građane "trećeg sveta"?

Mnogi demografi su skeptični u uspeh sprovođenja populacione politike, ne samo naši, a razlog su niske reproduktivne norme na koje politike nisu našle odgovarajući odgovor.

Međutim, čini mi se da skepticizam sa pravom u našoj sredini može da se proširi na to složeno migratorno pitanje: kako mi kao jedna nedovoljno razvijena zemlja možemo da ostvarimo pozitivan miogracioni saldo. Zato sam kao prvu meru i navela ekonomski razvoj.

Mi ćemo sigurno za mnoge zemlje Afrike, Azije biti izazovni. Ali, da li je to ono što želimo? Demografski, nama je bitan broj stanovništva, ali to je mnogo kompleksnije pitanje.

Ima stručnjaka koji tvrde da prioritet treba da bude novčano stimulisanje rađanja drugog deteta. Šta vi mislite o tome?

Mi demografi smo predlagali i Strategija za podsticanje rađanja je predvidela da se finansijska pomoć porodici daje samo za rađanje drugog, trećem i četvrtog deteta. Mi smo svesno iz sistema finansijske pomoći isključili prvo dete i to iz dva razloga. Prvo, istraživanja su pokazala da se prvo dete uglavnom rodi tj. da najveći broj parova ima to jedno dete.

Uključivanje prvog deteta u finansijsku pomoć porodici je finansijski vrlo zahtevno jer ima puno prve dece. Mi mislimo da naglasak treba da bude na drugom, trećem i četvrtom detetu, progresivno, jer su vrlo visoki zahtevi za prostu reprodukciju stanovništva tj. treba dostići 2,1 deteta po ženi.

Bilo je zamerki zašto nije uključeno peto i svako sledeće dete, ali ni zdravsteno, ni psihički niti socijalno - to nije ono čemu treba da težimo. To je odgovor demografa. Međutim, strategija se u tom delu ne sprovodi u punom obimu i verovatno iz političkih razloga se daje pomoć za prvo dete.

Šta kažu nauka i istraživanja: da li su novčani stimulansi dovoljni da neko odluči da rodi dete?

Mi nažalost nismo mogli da sprovedemo reprezentativna istraživanja zbog nedostataka novca, već dubinska istraživanja sa određenim ciljnim grupama. Ona jasno pokazuju da, ako se u devedesetim insistiralo na finansijskoj pomoći porodici odnosno na snižavanju finansijske cene deteta da bi se rodilo prvo i svako sledeće dete, danas mladi pre svega insistiraju na finansijskoj nezavisnosti i kvalitetnim partnerskim odnosima da bi rodili prvo dete.

Demografi bi rekli da se time sužava prostor za populacionu politiku u uslovima kada se žele staviti pod kontrolu bazični rizici.

Na temu nataliteta i dece, u javnom diskursu dominira političko-populistički, verski, šovinistički/feministički pristup, ali vrlo retko čujemo vas demografe. Na koji način treba pristupiti problemu depopulacije?

Danas postoje dve prave mere direktne populacione politike: mogućnost ženama da godinu dana ostanu sa detetom što je značajna i dobra mera i finansijska podrška za rađanje prvih četvoro dece. Sigurno da može bolje i jače i da ima puno prostora za delovanje. Ali, ne samo na nivou vlade, vrlo često se potencira vlada, već i u lokalnim samoupravama, nevladinih organizacija i medijima koji imaju važnu ulogu.

Treba koristiti pozitivna iskustava drugih, ali demografski izazovi kod nas su vrlo veliki zbog čega treba forsirati i socijalnu inovaciju u pokušajima da se oni ublaže.

Kao dobar primer u demografiji mi uzimamo zemlje severne Evrope i Francuske koje se već dugo na različite načine ali uspešno bore sa fanomenom nedovoljnog rađanja.

Šta podaci iz popisa govore o srpskoj "bejbi bum" generaciji (rođenoj posle Drugog svetskog rata) i kakvi će biti dalji trendovi povećanje penzionera uz pretpostavku da se neće značajno menjati propisi o penzionisanju?

Pritisak će se povećavati na penzioni fond, ali i zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Povećaće se izazovi na tržištu rada i u ekonomiji uopšte. O tome se govori o javnom mnenju.

Međutim, ono o čemu se ne govori jeste da će sredinom veka broj onih imaju preko 65 godina biti za trećinu veći nego što je bio na početku veka. Pored ekonomskih posledica velikog broja starih ljudi, malo se razmišlja da se u uslovima stare nacije menja kolektivni sistem vrednosti i psihologija, da se traže novi odnosi u međugeneracijskim pitanjima, kao i da da se otvare pitanje položaja, života i stanovanja starih ljudi kao i međugeneracijske solidarnosti.

Takođe, malo se govori o izazovima koji se postavljaju pred pojedinca kad se zna da ćemo živeti sve duže. Mlade generacije uopšte ne razmišljaju kako u svoje strategije da uključe činjenicu da će živeti 70, možda 80 godina.

Povezani sadržaj