Zabrana zlostavljanja, koja podrazumeva zabranu mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, predstavlja deo opšteg međunarodnog običajnog prava i ne postoji situacija niti okolnosti u kojima bi zlostavljanje bilo dopušteno. Srbija, kao i druge potpisnice međunarodnih dokumenata na tom planu, u obavezi je da se uzdrži od bilo kog oblika zlostavljanja, da sprovede delotvornu i efiksanu istragu protiv navodnih učinioca i da, ako se dokaže krivica, kazni počinioce. Dosadašnja iskustva su, međutim, pokazala da se u pojedinim slučajevima zlostavljanje nesumnjivo dogodilo, ali da je izostala reakcija nadležnih pravosudnih organa koji je trebalo da preduzmu odgovarajuće mere kako bi se ti slučajevi istražili, a počinioci kaznili. Kao nedostaci se u slučaju Srbije izdvajaju neprecizna zakonska rešenja kojima se inkriminišu akti zlostavljanja kao i neadekvatna zaprećena kazna za počinioce zlostavljanja. U okviru pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, od Srbije se očekuje da se na odgovorniji način zauzme za efikasnije ostvarivanje apsolutne zabrane zlostavljanja koja predstavlja fundamentalnu tekovinu međunarodnog prava i koja nije izostala ni iz poglavlja 24 koje se odnosi na slobodu, bezbednost i pravdu.

Autor: Nikola Kovačević, pravnik Beogradskog centra za ljudska prava

Zabrana zlostavljanja, koja podrazumeva zabranu mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, predstavlja deo opšteg međunarodnog običajnog prava. To znači da kao ius cogens (apsolutna norma međunarodnog prava) ova zabrana ne može biti prekršena/ograničena ni u jednoj situaciji ni pod kakvim okolnostima. Kada se tako kaže, jasno je da zlostavljanje, kojim se ugrožava i fizički i psihički integritet svakog pojedinca, nije dozvoljeno ni u vanrednim ni u ratnim situacijama. Nije dozvoljeno zlostavljati lica za koja se sumnja da su počinila krivična dela kako bi se od njih iznudilo priznanje. Zabranjenno je i zlostavljati lica koja su pravnosnažno osuđena da su počinila krivična dela koja su po svjoj prirodi takva da su dovela do šireg uznemirenja javnosti (silovanje, ubistva dece i slično). Najednostavnije rečeno, ne postoji takva situacija, niti postoje takve okolnosti u kojima bi zlostavljanje bilo dopušteno.

Možda najilustratviniji primer koji bi svakom običnom građaninu trebalo da približi apsolutnost navedene zabrane jeste slučaj vođen pred Evropskim sudom za ljudska prava, Gafgen protiv Nemačke (predstavka br. 22978/05). Nemačka je u navedenom slučaju proglašena odgovornom za kršenje člana 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 3 odnosi se na zabranu zlostavljanja) zato što su policijski službenici, u težnji da otkriju gde se nalazio 12-ogodišnji dečak koga je Magnus Gefgen oteo i ubio, pretili Gefgenu seksualnim zlostavljanjem. U pomenutom slučaju Magnus Gefgen je kidnapovao  maloletnog dečaka želeći da od njegove porodice traži otkup nakon čega ga je zadavio i njegov leš sakrio. Pošto je uhapšen, policijski službenici frankfurtske policije pretili su Gafgenu da će ga odvesti u sobu u kojoj će ga „dva crnca seksualno zlostavljati“ ukoliko im ne otkrije gde se dečaka nalazi. Pretili su mu i upotebom „seruma istine“ i drugim metodama koje bi kod njega izazavale veliku patnju i bol. Policajci u tom momentu nisu znali da li je dečak živ ili mrtav, i želeli su po svaku cenu da saznaju gde se nalazi i šta se sa njim dogodilo, pogotovo zbog činjenice da je bila zima i da su napolju bili teški vremenski uslovi. Vrlo brzo nakon pretnji, Gafgen je priznao zločin i odveo je policajce do mesta gde je sakrio leš dečaka.

Iako se u ovom slučaju radilo o čoveku koji je počinio stravičan zločin, koji je u nemačkoj javnosti izazvao veliku pometnju Evropski sud je stao na sledeće stanoviše:"Član 3, koji je nedvosmisleno formulisan, priznaje svakom ljudskom biću apsolutno, neotuđivo pravo da ne bude podvrgnuto mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju u bilo kojim okolnostima, čak i najtežim. Filozofski osnov u temelju apsolutne prirode prava iz člana 3 ne dozvoljava bilo kakve izuzetke ili opravdavajuće činioce ili odmeravanje interesa, bez obzira na ponašanje lica u pitanju i prirodu konkretnog dela".

Pored obaveze države i njenih organa da se uzdrži od bilo kog oblika zlostavljanja, ona je u obavezi i da ispita sve ozbiljne navode o zlostavljanju, kao i da ukoliko se utvrdi da je zlostavljanje počinjeno, otkrije i kazni učinioce krivičnog dela tako što će sprovesti efikasnu i delotvornu istragu. Ukoliko ne ispuni ovu obavezu, država takođe može biti proglašena odgvornom za kršenje člana 3 Evropske konvencije, i to procesnog aspekta tog člana, koji upravo od države zahteva temeljnu istragu koja će, ukoliko se zlostavljanje desilo, dovesti do otkrivanja pa potom i kažnjavanja učinioca. Važno je napomenuti da država može biti proglašena odgovornom čak i ako se zlostavljanje nije dogodilo u stvarnosti, ali nadležni organi nisu preduzeli razumne i temeljne mere da provere navode o zlostavljanju.

Konvencija UN protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka koju je Srbija ratifikovala zahteva od svih država potpisnica da propišu i posebna krivična dela u svojim zakonima kojima će se na adekvatan način kazniti počinioci akata zlostavljanja.

Ista konvencija obavezuje državu da sprovede odgovarajuću obuku o značaju zabrane zlostavljanja prema svim državnih službenicima koji su ovlašćeni za sprovođenje zakona, a pogotovo onih koji su ovlašćeni da upotrebljavaju sredstva prinude poput pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, pripradnika službe obezbeđenje u kazneno-popravnim zavodima, vojske i slično. Zabranjuje se i da se u krivčinim postupcima koriste dokazi koji su pribavljeni od osumnjičenog/okrivljenog mučenjem ili nekim drugim blažim oblikom zlostavljanja.

Jedna od obaveza jeste i zabrana vraćanja (refouler) ili izručivanja lica drugoj državi u kojoj postoji opasnost da bi bilo izloženo mučenju ili nekom drugom obliku zlostavljanja. I na kraju, svaka država dužna je da svakoj žrtvi zlostavljanja isplati odgovarajuću kompenzaciju za pretprljen bol i patnju koji su se javili kao posledica zlostavljanja.

Kako Srbija stoji u pogledu ispunjenju pobrojanih obaveza zaista je teško reći. Činjenica je da je Republika Srbija nekoliko puta proglašena odgovornom pred Evropskim sudom za ljudska prava, i to kako u pogledu materijalnog aspekta zabrane zlostavljanja (materijlani aspekt zabrane je povređen kada se dokaže da se zlostavljanje zaista i dogodilo), tako i u pogledu procesnog aspekta. Ipak, dva slučaja u kojima je ulogu ovlašćenog zastupnika imao Beogradski centar za ljudska prava posebno privlače pažnju. Jedan od njih je slučaj Petković protiv Srbije (Predstavka broj 31169/08) u kome je Srbija bez upuštanja u rasparavu priznala da je povredila član 2, koji se odnosi na pravo na život, i član 3 Evropske konvencije zato što je u jednom od zatvora u Srbiji, usled posledica brutalnog prebijanja, preminuo Petković, sin podnositeljke predstavke. Država Srbija je u datom slučaju isplatila 40.000 evra majci Petkovića, ali se ujedno i obavezala da će sprovesti efikasnu i delotvornu istragu u kojoj će otkriti i kazniti počinioce ovog stravičnog zločina. Ovaj nemili događaj odigrao se 2005 godine, i do današnjeg dana nisu otkrivena lica koja su ubila gospodina Petkovića.

Drugi slučaj koji je dobar za ilustraciju odnosa Srbije prema apsolutnoj zabrani zlostavljanja odnosi se na postupak pred Ustavnim sudom Republike Srbije koji je vođen na osnovu ustavne žalbe 4100/2011 i u kome je Ustavni sud utvrdio da je u više navrata došlo do povrede i materijalnog i procesnog aspekta zabrane zlostavljanja tj. čl. 25 Ustava kojim se apsolutno štiti fizički i psihički integritet pojedinca. I u ovom slučaju zlostavljanje se odigralo unutar dve kazneno-popravne ustanove od kojih je jedna i ona u kojoj je 2005. godine ubijen Petković. Pošto je utvrdio navedene povrede, Ustavni sud je naložio nadležnim pavosudnim organima Republike Srbije da sprovedu efikasnu i delotvornu istragu kako bi se otkrili i kaznili počiniocu zlostavljanja koje se nesumnjivo više puta dogodilo. Do današnjeg dana nisu otkrivena lica koja su zlostavljala podnosioca ustavne žalbe broj 4100/2011.

Sklonost pojedinih državnih organa ka zlostavljanju, kao i nespremnost pravosudnih organa da istraže slučajeve zlostavljanja poprimaju mnogo širu razmeru kada se analizira celokupna sudska praksa tužilaštva i sudova, a u pogledu krivičnih dela Zlostavljanje i mučenje (član 137 Krivičnog zakonik) i Iznuđivanje iskaza (član 136 Krivičnog zakonik). Iz izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava, koji svake godine analizira rad pravosudnih organa u pogledu otkrivanja i kažnjvanja počinioca, može se videti da su srpski organi skolni odustajanju od krivičnmog gonjenja u slučajevima kada se na strani okrivljenog nađu pripdanici MUP-a ili službe za obezbeđenje u kazneno-popravnim zavodima. Sa druge strane, organi gonjenja vrlo  često su istrajni u otkrivanju i kažnjavanju počinioca "akta zlostavljanja" koji se svode na komšijske čarke, razmirice između profesora i učenika, vređanje između prolaznika u kafanama i slično. Podvođenje takvih akata pod zlostavljanje obesmišljava koncept iste.

U oba slučaja u kojima su Evropski/Ustavni sud utvrdili da je došlo do zlostavljanja nadležna javna tužilaštva procenila su da nije bilo elemenata krivičnog dela i da nije bilo potrebe nastavljati sa krivičnim postupkom u kome bi se otkrili počinioci zlostavljanja koji su u datim prilikama nesumnjivo bila službena lica. U oba slučaja samo dugogodišnja istrajnost žrtava zlostavljanja dovela je do utvrđivanja prave isitne – da se zlostavljanje dogodilo i da su ga počinila zatvorski čuvari. I kada se pralaleno prouče sudska praksa i dva slučaja Beogradskog centra, nemoguće je oteti se utisku da ovakvih primera ima još pregršt u praksi sudova Republike Srbije, jer je prema podacima Centra, u protekle 2 godine javno tužilaštvo odustalo od gonjenja u više od 50% slučajeva gde se u ulozi potencijalnog zlostavljača našlo službeno lice (najčešće pripadnik MUP).

Nažalost, lista problema u pogledu zabrane zlostavljanja ne završava se poražavajućom sudskom praksom. Oba gore pomenuta krivična dela kroz koje je Srbija "ispunila obavezu" propisivanja krivičnih dela kojima će sankcionisati zlostavljanje formulisana su na jedan prilično nespretan način, a u pojedinim formulacijama manifestuje se i zakonodavčevo nepoznavanje samog pojma zlostavljanja i njegovih oblika.

Upravo se neznanje zakonodavca odslikava kroz naziv krivičnog dela "Zlostavljanje i mučenje". Hajde to da objasnimo ovako: "Nije moguće da se dogodi mučenje, a da se ne dogodi zlostavljanje, ali je moguće da se dogodi zlostavljanje ali da se ne dogodi mučenje". Drugim rečima, mučenje je samo jedan od oblika zlostavljanja, pod koje još potpadaju i nečovečno i ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Zajedničko navođenje zlostavljanja i mučenja u naslovu dela može izazvati zabunu u razumevanju samog pojma mučenja, koji nije zaseban pojam u odnosu na zlostavljanje, već njegov najteži oblik.

Drugi problem vezan za navedena krivična dela jeste taj što suštinske razlike između krivičnog dela Zlostavljanja i mučenja i Iznuđivanja iskaza nema, tj. radnja izvršenja krivičnog dela iznuđivanje iskaza u potpunosti odgovara kvalifikovanom obliku krivičnog dela zlostavljanja i mučenja (čl. 137, st. 3, u vezi sa st. 2) kada ga je izvršilo službeno lice, te se postavlja pitanje na osnovu kojih kriterijuma javni tužilac odlučuje za koje od ta dva dela će goniti okrivljenog.

I treći, ali ne manje važan problem jeste i činjenica da su zaprećene kazne za navedena krivična dela neadekvatna, kako sa stanovišta Komiteta za sprečavanje torture Saveta Evrope (CPT), tako i sa stanivišta Komiteta protiv torture Ujedinjenih nacija (CAT).

I CPT i CAT će se 2015. godine pozabaviti Srbijom i načinom na koji ona ispunjava na početku opisane obaveze. Rezultati Republike Srbije pred navedenim telima nisu bili slavni u prošlosti i teško je očekivati da će biti nešto bolji u bližoj budućnosti, jer je u ovom tekstu pomenuto svega nekoliko problema koji se odnose na nepoštovanje zabrane zlostavljanja. U izveštajima tih tela mogu se pronaći i informacije koje se odnose na: problem prenaseljenosti zatvora i psihijatrijskih ustanova, loše materijalne uslovi u navedenim institucijama, brojne neispitane navode o zlostavljanju od strane lica lišenih slobode, nepravilnosti u postupanju policije prilikom lišavanja slobode i slično.

Foto: Medija centar Beograd

Povezani sadržaj