 Pre tačno 100 godina, 28. juna 1914. godine, nemački car Vilhelm II prepušta se jedrenju, predsednik Francuske Poenkare posmatra konjske trke, a ruski car Nikolaj II uživa u šetnji sa decom. Evropski vladari uživaju u lepom letnjem danu, bez slutnji da će se dogoditi nešto što će ceo kontinent gurnuti u najgoru katastrofu ikada.
Francuski predsednik Remon Poenkare za ubistvo austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu saznao je na pariskom hipodromu Lonšam. Tog sunčanog dana cela politička i diplomatska elita Pariza prisustvovala je značajnom mondenskom događaju, čuvenom "Gran priju" (Grand Prix).
"U alejama Bulonjske šume tiskala se, kada smo prolazili, bezbrižna i vesela gomila ljudi. Sve je nagoveštavalo divno popodne: čisto nebo, veliki broj gledalaca, njihova elegantna odeća, lepota hipodroma okruženog širokim pojasom zelenila", naveo je Poenkare u memoarima.
Predsednik je sa suprugom, više ministara i velikim brojem ambasadora, među kojima je bio i austrijski, zauzeo mesto na zvaničnoj tribini.
"Pratio sam pomalo rasejanog pogleda galop konja, dok nam nisu preneli telegram agencije Havas koji nas je potpuno zapanjio", naveo je Poenkare.
Novinar Avasa, prethodnika sadašnje francuske novinske agencije AFP, koji je bio na Lonšamu, između treće i četvrte trke Poenkareu je preneo hitnu poruku.
"SARAJEVO, 28. juna - Prestolonaslednik nadvojvoda od Austrije i vojvotkinja od Hohenberga prolazili su kolima ulicama grada, kada je jedan čovek u njih ispalio hice iz pištolja. Oboje su preminuli nekoliko minuta nakon toga".
Poenkare je odmah poruku preneo austrijskom ambasadoru, grofu Sečen, koji je sedeo nedaleko od njega. On je "ubledeo, ustao i zatražio odobrenje da se vrati u svoju ambasadu", naveo je tadašnji francuski predsednik.
"Onda smo razgovarali isključivo o tom ubistvu i mogućim političkim komplikacijama", dodao je.
Mnogi okupljeni, nesvesni drame koja se odigrava, klikću Saranapaleu, iz konjušnice barona Morisa de Rotšilda, koji za dlaku pobeđuje svojg rivala La Farinu.
Čini se da niko ne može ni da pojmi mogućnost rata. Čak ni Poenkare, koji je kada se vratio u predsedničku Jelisejsku palatu poslao telegram saučešća imperatoru Francu Jozefu.
"Nisam bio siguran da će smrt bratanca kod strica izazvati duboku bol", budući da je bilo opšte poznato da su njihovi odnosi užasno loši, naveo je Poenkare. I zaista, čini se da stari imperator u Beču nije pogođen vešću o atentatu.
Prema istoričarima, njegov komentar bio je sledeći: "Svemogući je opet doveo u red ono što je bilo u neredu". To je pre svega bila aluzija na venčanje njegovog nećaka sa Sofijom Hotek de Hotkova i Vognin, koja nija bila kraljevske krvi, i koje on nikada nije prihvatio.
Ova vest ni u gradu nije izazvala posebne emocije. Političar Jozef Redlih u dnenviku je napisao da nije bilo atmosfere žalosti u velikom bečkom parku Prater, i da je čak u perifernoj četvrti Grinzig bio i muzike na dan atentata i dan nakon toga.
Sa druge strane, ministri i diplomate, kojima je ova vest javljena telefonom, tog popodneva i narednih dana su se intenzivno konsultovali. Svi su razumeli da događaj predstavlja izazov za Habzburšku monarhiju.
Nemački car čuo je za atentat dok se spremao da učestvuje u regati u Kilu, na Baltičkom moru. Dok je nadzirao je pripreme svoje jedrilice, admiral fon Miler je došao da ga obavesti o atentatu. Vihelm II je bio blizak Francu Ferdinandu, sa kojim je sredinom tog meseca proveo nekoliko dana u zamku Konopište u Češkoj.
Ipak, imperator je reagovao sa izvesnom distancom.
"Mislite li da treba da otkažem regatu?", upitao je ovaj zaljubljenik u jedrenje, a admiral mu je savetovao da to ne učini, ali da u trci i ne učestvuje.
Vilhelm II tada je otišao do svoje jahte Hohencolern, da bi sledećeg dana stigao u svoj zamak u Potsdamu.
Nemačko stanovništvo je vest o atentatu na Franca Ferdinanda primilo relativno ravnodušno.
Istoričari nemaju naznaka o tome u kakvom stanju duha je car bio narednih dana. Tek u belešci na margini izveštaja ambasadora Nemačke u Beču 3. jula Vilhelm II je napisao "Treba da završimo sa Srbima".
Ruski car Nikolaj u svom ličnom dnevniku je naveo da je u Paterhofu, carskoj palati blizu Sankt Peterburga "Vreme je sjajno", zabeležio je . Naveo je da se šetao s decom, ali ni reč nije rekao o atentatu u Sarajevu.
Uprkos upozorenjima obaveštajnih službi o riziku od zaoštravanja situacije sa Austrijom, čini se da se niko nije uzrujavao. Mnogi lideri kako civilni tako i vojni, bili su na odmoru, neki od njih u Nemačkoj. Među njima je bio i general Brusilov koji se kasnije tokom rata proslavio kao najbrilijantniji ruski strateg.
"Završavali smo našu termalnu kuru u Kisingenu kada smo saznali za vest o atentatu", naveo je on.
"Ljudi koji su bili na odmoru ostali su apsolutno mirni i nastavili su sa kurom. U tom trentku niko nije mislio da će ubistvo biti izgovor za pokretanje užasnog svetskog rata". dodao je.
Paradoksalno, čini se da se zbog sudbine austrijskog prestolonaslednika, koga je lično poznavao, najviše ražalostio Džordž V, koji je informaciju dobio diplomatskim telegramom u Londonu.
"Prva reakcija Džordža V bila je izvesna zabrinutost zbog još jednog ubistva predstavnika kraljevske kuće. To je bila stalna briga za britansku kraljevsku porodicu", izjavio je za AFP Matju Glenkros, specijalista za britansku kraljevsku istoriju 20. veka.
Ovaj monarh smesta je otkazao bal koji je za to veče bio zakazan u Bakingemskoj palati, proglasio žalost u trajanju od jedne sedmice na dvoru, a nekoliko dana kasnije u Vestminsterskoj katedrali održan je rekvijem.
Međutim, iako je Tajms dan nakon atentata ovom događaju posvetio sedam članaka, reportaža i komentara, šira javnost se nije potresla.
"Narod je više zanimala situacija u Irskoj", gde su narastale tenzije koje će nekoliko godina kasnije dovesti do nezavisnosti te zemlje nakon krvavog sukoba, rekao je za AFP istoričar Tomas Ote, autor knjige o krizi iz jula 1914.
Izvor: AFP
Foto: Beta-AP
 Povezani sadržaj
|
