Ukoliko nova strategija proširenja EU ne ponudi realan plan za ekonomski rast i socijalni napredak na Zapadnom Balkanu, biće to samo još jedna "pokazna vežba" jer demokratija, vladavina prava i druge odlike "evropejstva" ne mogu trajno da uđu u siromaštvo regiona, smatraju analitičari Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove.

Evropska komisija će 6. februara obelodaniti novu strategiju proširenja EU a, s obzirom da su odnosi sa Turskom znatno pogoršani, jedino zemlje Zapadnog Balkana ostaju kandidati za članstvo u EU.

Visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost Federika Mogerini izjavila je da je namera Evropske komisije da obezbedi da zemlje Zapadnog Balkana budu na "nepovratnom" putu ka članstvu u EU pre kraja njenog mandata 2019.

Nastojeći da odgovore na pitanje zašto je regionu potrebna brza socio-ekonomska konvergencija sa EU analitičari Nemačkog instituta Mateo Bonomi i Dušan Reljić u analizi "EU i Zapadni Balkan: Tako blizu a još tako daleko" ukazali su na korake koje EU može da preduzme u regionu i koji će biti na obostranu korist i neće, s obizirom na veličinu regiona, imati neke veće efekte na članice EU.

Kako podsećaju analitičari, prosečan ekonomski rast u zemljama Zapadnog Balkana, čak i uz najoptimističnije prognoze, kreće se oko 3%, što je nedovoljno da ubrza proces sustizanja i konvergencije sa EU.

Nedavne procene Svetske banke pokazuju da će uz sadašnje stope rasta proći šest decenija dok prosečan prihod po stanovniku Zapadnog Balkana bude na nivou proseka Evropske unije.

Uz brži ekonomski rast od 5-6% konvergencija bi mogla da bude postignuta krajem tridesetih godina a to znači da bi do tada veliki deo populacije regiona proveo pola veka u siromaštvu i nesigurnim socio-ekonomskim uslovima.

Posle više od 15 godina eksperimentisanja sa neoliberalnim ekonomskim receptima, čini se da bi jačanje ekonomske uprave na Zapadnom Balkanu bio jedan od ključnih faktora ubrzanja ekonomskog rasta i razvoja.

Kako navode analitičari, infrastrukturne projekte treba dopuniti dodatnim ulaganjima u zdravstvo, socijalne usluge, obrazovanje i istraživanja i razvoj, što zauzvrat može da ubrza razvoj "pametnije" i više na znanju zasnovane ekonomije, uz bolji pristup resursima za mala i srednja preduzeća.

Jugoistočna Evropa okružena je članicama EU i NATO i sva politička rešenja u regionu u poslednje tri decenije organizovana su i u nekoj meri upravljana od strane EU i zapadnih saveznika. Zato napredak regionu može da ponudi jedino priznanje evropskih prestonioca da je Balkan ono što zaista jeste - integralni deo jezgra Evrope i evropski projekat integracije.

S obzirom na to, pristup Balkanu treba da bude fleksibilniji i više diferencijalan kako bi se poboljšala  tekuća politika proširenja. Takav pristup mogao bi pragmatično da unapredi sektorsku integraciju i stvori vezu koja nedostaje između sadašnjih uslova i datuma eventualnog ulaska zemalja regiona u EU.

Konkretno, EU bi trebalo da za zemlje Zapadnog Balkana mobiliše sredstva proporcionalna nivou njihove tržišne integracije pri čemu bi EU trebalo da razmotri otvaranje strukturnih fondova i pre prijema u blok ili obezbeđenje sličnih fondova kroz regionalne projekte.

To bi takođe bilo od koristi i za zemlje EU koje okružuju Zapadni Balkan, pri čemu se prvenstveno misli na infrastrukturu, transport, energetiku i zaštitu životne sredine, istakli su Bonomi i Reljić.

Korak u dobrom pravcu bilo bi i proširenje upotrebe mehanizma stabilnosti na region, s obzirom da su lokalne banke u većini u vlasništvu banaka iz EU.

Analitičari Nemačkog instituta savetuju i uključivanje Zapadnog Balkana u digitalno tržište EU i besplatan roming u cilju unapređenja poslovnih konatakata i drugih prekograničnih inicijativa, kao i proširenje saradnje u obrazovanju, istraživanjima i inovacijama (programi EU Horizont 2020 i Erazmus) sa fokusom na razvojne potrebe regiona.

EU treba i da omogući snažniju integraciju tržišta rada Zapadnog Balkana kako bi stimulisala kretanje radnika i povratak ekonomskih migranata, kao i da ispita mogućnosti da se Zapadni Balkan uključi u politike i akcije EU u oblastima pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Takve mere bi, s obzirom da je populacija balkanskih zemalja mala (3,6% populacije EU), imale ograničen efekat na članice EU ali bi mnogo značile za vraćanje kredibiliteta politika EU u regionu, uvereni su Bonomi i Reljić.

U ekonomskom interesu EU je da učini da region bude privlačniji za trgovinu i investicije i da se povežu transportne, energetske i digitalne mreže u celoj jugoistočnoj Evropi. To će doprineti i ublažavanju pristiska migracije.

Očigledan je i potencijalni politički dobitak, naime, unapređenje bezbednosti u jugoistočnoj Evropi biće dobro za poziciju Evrope u novoj eri geopolitike kada se Kina, Rusija, Turska i neke islamske zemlje takođe bore za uticaj u regionu.

Zato sledeći institucionalni ciklus EU, koji počinje 2019. izborima za novi Evropski parlament i novu Komisiju i usvajanjem novog budžeta EU, treba da donese i reformisanu politiku proširenja EU, zaključili su Bonomi i Reljić.

Izvor: EURACTIV.rs

Foto: EK

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Evropska perspektiva Zapadnog Balkana potreba, a ne pozivnica
  
• 

  Vesti

  : Pavlopulos: Put Srbije prema Evropi otvoren
  
• 

  Vesti

  : Makron i Junker traže da EU otvori vrata Balkanu do 2025. godine
  
• 

  Vesti

  : Mogerini: EU na Balkanu može mnogo izgubiti, a mnogo i dobiti