Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Nasilje tera Avganistance u izbeglištvo
|
|
|
|
|
|
|
Objavljeno : 17.08.2015. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Svrgavanje talibanskog režima 2001. u Avganistanu, perspektiva mira i sredstva uložena u obnovu probudila su nade građana u bolje sutra i podstakla milione izbeglih Avganistanaca da se vrate kući. Međutim, ubrzo je nasilje razvejalo njihove snove o boljoj budućnosti. Danas u sukobima bezbednosnih snaga i pobunjenika najviše stradaju civili i migratorni trend se ponovo preokrenuo. Izmučeni 14-ogodišnjim ratom, posustalom privredom i klimavom vladom nacionalnog jedinstva Avganistanci žele da odu iz zemlje.
Dovoljno je doći ispred kancelarije za izdavanje pasoša u Kabulu gde radnim danima red vijuga kroz dvorište i zgradu, da bi se uverilo u to, piše agencija Frans pres.
Mladić po imenu Ašraf je već dva puta pokušao da nađe utočište drugde i oba puta je vraćen, prvi put iz Indonezije, a drugi put iz Malezije. Oba puta je želeo da ode u Australiju.
Ašraf želi i treći put da pokuša, ovaj put da preko Irana stigne u Tursku. Zato, dok mu prsti nervozno lete preko tastature mobilnog, zove Iranca za koga kažu da prebacuje ljude preko granice. On mu poručuje da dođe u afganistansku provinciju Nimruz koja se graniči sa Iranom.
Odatle će putovati do Teherana "četiri do pet dana, delom automobilom, delom peške", objašnjava krijumčar po imenu Murad.
Ašraf ojbašnjava da mu je brat invalid i da koristi kolica."Za tebe će cena biti 2,2 miliona (iranskih) tomana (740 dolara) a za tvog brata 3 miliona tomana (1.000 dolara) pošto ne može da hoda", kaže Murad.
Ašraf nije usamljen u svojim pokušajima. Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice broj Avganistanaca koji su zatražili azil u nekoj razvijenoj zemlji se dramatično poveća proteklih godina, a između 2013. i 2014 za čak 65%.
"Svi koje znam su otišli ili žele da odu. Moje tetke, rođaci, susedi, moj drug iz Kandahara", kaže Azim Rahimi. Ovaj 48-ogodišnji vozač kamiona i otac troje dece živi u četvrti Šah Šahid u Kabulu u kojoj je u eksploziji kamiona bombe početkom avgusta poginulo 15 osoba i uništene su cele zgrade.
Taj napad je učvrstio Rahimija u stavu da je vreme da spakuje kofere. "Ko zna kad može da eksplodira druga bomba. Sediš na trotoaru, kada ono, mrtav si", kaže on.
Rahimi je uzalud pokušavao da dobije vizu u ambasadama zapadnih zemalja a sada pokušava da dođe do papira koje će mu omogućiti da ode u Iran.
Sve društvene klase sanjaju o životu negde druge. O tome svedoči slučaj kabulske porodice iz srednje klase koja je odlučila da ode u Tursku pošto su roditelji shvatili da se njihov sin sa drugovima ne igra žandara i lopova nego žandara i bombaša samoubice.
Hušal Nabizada, 34-ogodišnji lekar, kaže da "vlada osećaj da se prilike neće poboljšati", što je prilično blag izraz da se opiše situacija u kojoj se živi u konstantnom strah od napada uz razočaranje u vladu nacionalnog jedinstva koju vode dva nekada bliska političara a sada često protivnika, predsednik Ašraf Gani i premijer Abdulah Abdulah.
"Vrlo je psihološki teško živeti u stalnoj tuzi u očekivanju da se desi nešto gore", kaže doktor Nabizada.
Izvor: AFP
Foto: Beta/AP
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
