Od donošenja novog Zakona o azilu 2008. godine pa do danas Kancelarija za azil Srbije je odobrila 90 zahteva – dodeljeno je 41 utočište i 49 supsidijarnih zaštita. Najviše ih je bilo u 2016. godini, dok od početka 2017. godine do sada nije dodeljen nijedan status. U Beogradskom centru za ljudska prava, koji prati status izbeglica u Srbiji i pruža besplatnu pravnu pomoć, kažu da Kancelarija za azil u aprilu nije uzela nijedan zahtev na razmatranje, iako je na teritoriji države boravilo više hiljada izbeglica i migranata.

Autor: Marija Božić, polaznica treninga o profesionalnom izveštavanju o pravima miigranata i izbeglica, koji je organizovao Beogradski centar za ljudska prava.

Iz izveštaja o pravu na azil u RS za 2016. godinu Beogradskog centra za ljudska prava

Oni koji su dobili azil u Srbiji poreklom su iz Libije, Kube, Tunisa, Kameruna, Avganistana, Sirije, Kazahstana, Irana, Ukrajne, Somalije, Iraka, Rusije, piše Beogradski centar za ljudska prava u svom godišnjem izveštaju.

Procenjuje se da je kroz Srbiju u protekle dve godine prošlo preko 920.000 izbeglica i migranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana i Iraka. Prema podacima UNHCR-a početkom 2017. godine u Srbiji je boravilo više od 8.000 ljudi, što u kampovima, što u neformalnim objektima i na ulicama. Međutim, i pored velikog broja, onih koji bi želeli zaštitu u Srbiji i dalje je prilično malo. Srbija se i dalje doživljava kao zemlja tranzita, a ne kao zemlja gde bi mogli potražiti utočište, ističu u Komesarijatu za izbeglice.

Ali to ne znači da je time tražiocima procedura olakšana. Postupak azila sastoji se iz nekoliko faza: najpre je potrebno da stranac izrazi nameru za traženje azila, kao čin slobodne volje, i prema Zakonu o azilu, to može da učini u bilo kojoj policijskoj upravi kao i na graničnim prelazima. Nakon toga policijski službenik izdaje potvrdu da se u roku od 72 časa stranac javi naznačenom centru za azil, ili prihvatnom centru, radi dobijanja smeštaja. Prvostepeni organ u postupku azila je Kancelarija za azil koja sprovodi registraciju i organizuje kraći intervju prilikom podnošenja zahteva, nakon čega sledi saslušanje (radi detaljnog ispitivanja o ličnim okolnostima i razlozima napuštanja zemlje porekla i boravku u drugim zemljama). Nakon toga, Kancelarija za azil donosi odluku o zahtevu.

"Ceo postupak bi prema Zakonu o opštem upravnom postupku trebalo da traje najduže dva meseca od podnošenja zahteva. U praksi, međutim, postupak može da traje i duže od 6 meseci jer Kancelarija za azil ne sprovodi blagovremeno procesne radnje. Tražilac azila ima mogućnost žalbe Komisiji za azil kao i mogućnosti podnošenja tužbe Upravnom sudu", kaže Lena Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava.

U praksi to izgleda ovako: broj izraženih namera za azil u 2016. godini je bio 12.821, od čega je 830 registrovano, a 574 izbeglice podnele su zahtev za azil, a samo 160 saslušano. Broj osoba koje je MUP prošle godine evidentirao kao tražioce azila ne oslikava realan broj ljudi koji ima istinsku nameru da traži međunarodnu zaštitu u Srbiji, već nedostatak pravnog okvira koji bi omogućio da oni koji ne žele azil u Srbiji, mogu na odeđeno vreme da legalizuju boravak i ostvare elementarna prava kao što su pravo na smeštaj, ishranu, zdravstvenu zaštitu i psiho-socijalnu podršku.

Nakon zatvaranja tzv. "balkanske rute" početkom prošle godine (kada je Slovenija, na osnovu načelnog dogovora Turske i EU, omogućila ulazak migrantima i izbeglicama samo sa validnim pasošem sa šengenskom vizom, a čiji su primer sledile i Hrvatska, Srbija i Makedonija) prolaz ka zemljama EU, znatno je otežan. To je prouzrokovalo višemesečno čekanje za legalan prelazak granica, odnosno opredeljenje na put krijumčarskim stazama, kao i nerešen status strancima koji ulaze u Srbiju ilegalno.

Iako se ističe da Srbija nije zemlja koju izbeglice žele, od strane državnih organa još uvek ne postoji rešenje za one koji su prinuđeni da mesecima, protivno svojoj volji, borave u Srbiji. Jedno od rešenja koje je Komeserijat za izbeglice i migracije sproveo tokom maja meseca 2017. godine, jeste raseljavanje baraka kod Železničke stanice u Beogradu i premeštanje izbeglica u kampove i prihvatne centre.

"Generalni stav je da će Srbija nastavi svoju mirnu politiku u odnosu prema izbeglicama, ali i da je status kvo neizdrživ. Mi smo bili tolerantni devet meseci i dopuštali smo boravak u zemlji bez ikakvih papira, registracije, željom za azil, ali sada su ti ljudi prebačani u kampove", kaže Ivan Mišković iz Komesarijata za izbeglice i migracije.

U Beogradskom centru za ljudska prava kažu da se država ne bavi statusnim pitanjima stranaca već više pažnje posvećuje i dalje humanitarnom zbrinjavanju: "Ne postoji jasna i dosledna migraciona politka Srbije. Prema Zakonu o strancima svako ko nije registrovan i ko se ne nalazi u postupku azila praktično u zemlji boravi nezakonito. To otvara prostor za arbitrarno postupanje nadležnih organa, jer bez dokumenata i pravnog statusa, ljudi mogu biti vraćeni u državu iz koje su ušli u Republiku Srbiju. To je problematično ako se radi o strancima koji dolaze iz zemalja koje generišu izbeglice (Sirija, Avganistan, Irak, Eritreja..) i može predstavljati kršenje principa non-refoulement. Problem je u tome što niko ne zna ko su ti migranti, jer Kancelarija za azil utvrđuje samo status onih koji podnesu zahtev za azil.”

Statistike o usvojenim zahtevima pokazuju da su, iako mali broj ljudi želi zaštitu u Srbiji, takođe male šanse da zaštitu zaista i dobije. "Mnogi tražioci azila napuste postupak pre njegovog okončanja jer se razočaraju videvši da postupak dugo traje i da su izgledi za njihovu lokalnu integraciju loši", kaže Lena Petrović i dodaje da se "u pojedinim centrima za azil i prihvatnim centrima ne sprovode nikakve radnje u postupku azila, što zapravo daje jasnu poruku ljudima koji bi se evetnualno odlučili da ostanu, da ovde ne postoji efikasna zaštita izbeglica".

U decembru 2016. godine Vlada RS usvojila je plan integracije, ali on još uvek nije počeo da se sprovodi. Međutim, iz Komesarijata ističu da je pravo na azil mnogo puta bilo zloupotrebljeno.

U Beogradskom centru za ljudska prava ističu da postoji politička volja za integraciju i da je Komesarijat počeo aktivno da radi na ovom pitanju. Ipak, potrebna je i koordinacija i saradnja sa drugim institucijama i ministarstvima, koji bi trebalo da se proaktivnije uključe u sprovođenje integracije - pre svega putem odgovarajućih podzakonskih akata i uspostvljanjem procedura za ostvarivanje određenih prava, uz poseban osvrt na položaj izbeglica. "Primera radi, postupak nostrifikacije diploma ne može biti isti za domaće državljane i izbeglice, jer prinudno raseljene osobe nemaju sa sobom uvek odgovarajuće dokaze o svom obrazovanju, potvrse, itd. Potrebno je uspostaviti mehanizam za proveru znanja i sposobnosti izbeglica", navode u toj nevladinoj organizaciji.

Nur Šerzad je u azilarnom procesu sedam meseci. "Podneo sam zahtev za azil još u novembru 2016. godine, kada sam došao u Srbiju. Video sam da je zemlja mirna i osetio sam sigurnim ovde. Ako dobijem azil, moj plan je da unapredim znanje jezika, i ako uspem, da ovde nastavim svoj posao policajca. Ako ne, razmišljao sam da pokrenem svoj biznis". Šerzad je u Avganistanu osam godina radio kao policajac, a u Srbiji trenutno radi kao prevodilac za urdu, paštu, dari i farsi. On već sada uči srpski, ali te časove drže volonteri. Kaže još i da je srećan što nešto radi, jer mu je dan ispunjen, te nije osuđen samo na puko čekanje.

U Komeserijatu za izbeglice kažu da spovode određene programe integracije, ali da se sve još uvek odvija "stidljivo i polako, zbog malog broja ljudi koji uopšte hoće da se integrišu, i da je najbolje ostaviti da vreme pokaže i da ocenu".

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : AI: Migranti u Srbiji bez pristupa odgovarajućoj zaštiti
  
• 

  Vesti

  : Oko polovine građana Srbije ima pozitivan stav o migrantima