Ljubitelji slatkiša u jednoj poslastičarnici u centru Beograda verovatno i ne sanjaju da je kesica u koju im prodavačica upakuje princes krofnu omogućila kvalitetniji život grupi mladića koje je društvo odavno otpisalo. Ova radnja je klijent Radionice za proizvodnju papirne galanterije u kojoj radi desetak momaka ometenih u razvoju.

Ne znaju da računaju, neki ne čitaju više od žute štampe, ali im je proizvodnja kesica obezbedila da u zrelim dvadesetim ne zavise apsolutno od socijalne pomoći i svojih roditelja. Svi oni su korisnici dnevnog boravka u iznajmljenoj skromnoj kući koji je osnovalo udruženje roditelja dece sa smetnjama u razvoju Naša kuća. Radionica od petnaestak kvadrata je odmah pored kuće, u prizemnom objektu, verovatno nekadašnoj letnjoj kuhinji.

Dvadesetčetvorogodišnji Bata bori se sa glasnim klepetanjem mašine za pravljenje kesica. Nekoliko puta glasno ponavlja. "Ja kad imam pare, kupim novine. Kad nema plate, nema ni para”. Ovo mu je prvi posao u životu, ali bi voleo da može da radi u auto-perionici. U radionici je angažovan tri dana nedeljno.

Koordinator posla Dalibor Marković navodi da sedam stalnih radnika voli sve da radi, od mešanja lepka do čišćenja mašine. Njegovi prijatelji znaju čime se bavi, ali ističe da su građani puni predrasuda prema ljudima sa smetnjama u razvoju. Bunile su se u početku i komšije jer su bile zabrinute za svoju bezbednost. Neki se bune i zbog buke, ali predsednica udruženja Anica Spasov najavljuje da će uraditi zvučnu izolaciju radionice.

Ona ističe da je opština Zvezdara bila velika podrška za otvaranje ovog socijalnog preduzeća, ne samo kroz finansijsku pomoć, već i kroz povezivanje sa profesionalnim proizvođačima meke ambalaže koji su postavili mašinu, obučili momke i dali korisne savete. Kesice, zasad, od njih poručuje nekoliko proizvođača hrane i peciva.

Iako Naša kuća ima pozitivno iskustvo u saradnji sa lokalnim vlastima, to je pre izuzetak nego pravilo. Nadležne institucije ne koordinišu rad, a građani ne pokazuju interesovanje za osnivanje ovakvih preduzeća, iskustvo je Anice Spasov nakon više tribina po Srbiji na kojima je promovisala socijalnu ekonomiju koja upošljava ugrožene građane.

Prema podacima Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS), na teritoriji Srbije trenutno postoji oko 15 hiljada socijalnih preduzeća u najširem smislu reči, budući da među njima ima udruženja, nevladinih organizacija, zadruga i sl.

Međutim, ovaj koncept poslovanja je u Srbiji tek u povoju. Prema nedavnom istraživanju EPuS-a, čak i oni koji su nosioci razvoja u srpskim opštinama, uključujući i zaposlene u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i centrima za socijalni rad, nisu upoznati sa potencijalima socijalne ekonomije. I Izveštaj EK o napretku Srbije je istakao da su ometeni u razvoju najdiskriminisanije kategorije stanovništva uz Rome, žene i gej populaciju.

U Evropskoj uniji, sa druge strane, 6% građana je zaposleno u ovom sektoru koji u BDP učestvuje sa 4%. Broj korisnika usluga koje pružaju socijalna preduzeća veći je od 100 miliona.

Plata umesto roditeljskog džeparca

U radionici Naše kuće je angažovano sedam momaka, starosti od 22 do 40 godina. Svi imaju intelektualne poteškoće, sa različitim dijagnozama i sindromima. "Ove momke zakon ne prepoznaje kao radno sposobne. Za njih je zakon predvideo samo radne centre i rad kao vid terapije, a ovaj projekat je pokušaj da pokažemo da oni mogu da rade", ističe Anica Spasov.

Prve plate su, tvrdi ona, unele ogromnu promenu u živote ovih radnika. Danas oni među sobom obavljaju gotovo sve oblike uobičajenih finansijskih transakcija: pozajmljuju novac, štede, čak i ne troše sav novac na sitna za dovoljstva već odvajaju za zimovanje.

"Oni znaju da od vremena koje provedu u radionici zavisi koliku će platu dobiti. Prvog meseca, dvojica su radila, ostali nisu. Kad su njih dvojica dobila platu, ostali su bili zapanjeni jer su im dosad roditelji davali novac i od njih zauzvrat nisu ništa očekivali", opisuje Spasov preokret u životima članova Naše kuće.

S obzirom da je radionica ipak rad u zatvorenoj izolovanoj sredini, Naša kuća je u saradnji sa Volonterskim centrom Zvezdara osmislila novi projekat Kuhinja na točkovima koji će realizovati, očekuje se, do kraja godine. Projekat je zamišljen tako da momci iz Naše kuće raznose na kućnu adresu hranu starim i bolesnim sugrađanima na Zvezdari koji ne mogu da izađu iz kuće.

Prema rečima Anice Spasov, od donatora su dobili tač-skrin kasu što je jako važno jer momci ne znaju da računaju. Zasad je obezbeđena i mašina za pakovanje hrane, kaseta za čuvanje hrane, a očekuje se kupovina vozila za razvoženje hrane.

Torbe za milanske ulice

Na samo nekoliko minuta vožnje od male zvezdarske ulice u kojoj se nalazi Naša kuća, u haustoru zgrade socijalističke arhitekture uvučeno je preduzeće Eko Beg (Bag). Niko ne bi rekao da je reč o još jednom preduzeću koje zapošljava ugrožene grupe jer su moderne torbe od recikliranog materijala koje izlaze iz male radionice Eko Bega stigle i do modne meke Milana.

Ovo socijalno preduzeće postoji tek nešto više od godinu dana, a osnovni cilj je zapošljavanje dugoročno nezaposlenih žena starijih od 50 godina. Šarene torbe, fascikle i novčanike prave od bilborda tj. PVC folije iz brojnih reklamnih kampanja.

Prema rečima menadžerke Eko Bega Ivanke Stamenović, radnice dosad nikad nisu uspele da zarade toliko novca da mogu da žive od toga. Ako neko kupi torbu u radionici, bude mesečno za markicu za prevoz i doručak.

Nekoliko žena je čak odustalo jer su bile samohrane majke i nisu mogu da žive od rada u tom socijalnom preduzeću. Ova energična žena ipak tvrdi da neće dići ruke jer zna da posao ima perspektivu.

Eko Beg najviše sarađuje sa jednom domaćom bankom koja naručuje kese za svoje konferencije, ali i sa gradskom upravom, nevladinim sektorom i nekim firmama. Od grada Beograda su, ističe ona oduševljeno, upravo dobili mašinu za sečenje traka od kojih će praviti paspule za torbe.

"Svi misle da smo mi Kinezi, ali mi želimo da pokažemo da smo bolji od njih", ističe puna entuzijazma ova diplomirana tekstilna dizajnerka. Kako kaže, planira i modnu reviju iako zna da to košta. Prati takođe i modne časopise i sajtove, ali ne želi da se originalni proizvodi Eko Bega poistovećuju sa bilo kojim svetskim modnim dizajnerom.

Volonterski centar opštine Zvezdara

Nije iznenađenje što se dva preduzeća koja upošljavaju pripadnike ugroženih grupa nalaze na relativno malom odstojanju na opštini Zvezdara. Ova opština, naime, već nekoliko godina, pomaže Beograđanima koji su sami, bolesni i ometeni u razvoju.

Predsednik Gradske opštine Zvezdara Milan Popović ne krije revolt kad priča o socijalnim preduzećima u Srbiji ističući da "živimo u društvu koje nije humano, a priča o humanosti". On kaže da je na Zvezdari u februaru osnovan Volonterski servis koji je dao odlične rezultate.

"Iskoristio sam svaki mogući medij da se obratim ljudima koji imaju moć da kopiraju naš model jer ima volontera koji žele da pomognu. Znate ko se javio iz Srbije - niko. U stranci kojoj pripadam pričam svima, a niko me nije zvao da pita za projekat", kaže rezigniranim glasom Marković.

On ističe da će opština nastaviti da podržava socijalna preduzeća i sve koji imaju sličnu ideju. U toku je asfaltiranje uličice u kojoj se nalazi Naša kuća, a opština im traži i kupce za kesice. "Opština je kupila puno kesica iako nam ne treba. Ali, upakovaćemo papire pa ćemo reći da neka deca od toga žive", kaže on.

Autor: Ivana Pavlović

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Potrebna veća pomoć siromašnima i u Srbiji i u EU
  
• 

  Saopštenja

  : Saradnja sa EU u oblasti socijalne politike