Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Providna prodaja privida
|
|
|
|
Objavljeno : 20.11.2014. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Porukom da Evropa sigurno neće primati nove članice u narednih pet godina, Srbiji je jasno poručeno da se ne treba nadati članstvu do 2020. godine. Istovremeno nisu pružene bilo kakve garancije da bi 2020. godine evropski šalter mogao da se odškrine i da se proveri da li je u čekaonici neka država koja je skupila sve papire i pečate, odnosno koja je ispunila sve kriterijume. S druge strane, vlasti u Srbiji poručuju da će do 2018. biti dostignuti neophodni standardi, okončane reforme i ispunjeni svi kriterijumi, te da će od toga trenutka "lopta biti u briselskom dvorištu". Zvuči ohrabrujuće, kao da u Beogradu postoji svest da put ka Evropi, kada mu se pristupi s punom ozbiljnošću, donosi podjednako značajne rezultate po zemlju i građane kao i samo dostizanje cilja. Ali, postavlja se pitanje, da li je to zaista tako.
Autor: Zlatko Minić, saradnik organizacije Trasnparentnost Srbija
Da li se Srbija reformiše tom brzinom i tako kvalitetno da se možemo nadati da ćemo za nešto više od tri godine ispuniti visoke standarde? Da li je slučajno što se rok do kada vlasti žele da okončaju "evropeizaciju" poklapa sa godinom kada bi trebalo da se održe naredni redovni izbori? Sve je više pokazatelja koji bude strepnju da će godine koje predstoje proteći u pokušajima Beograda da ubedi Brisel da veruje njemu a ne svojim očima.
Ključno pitanje je da li je moguće velelepni privid ozidan za unutrašnju upotrebu, koji se pridržava na medijskim skelama, "prodati" Evropskoj uniji. Teško. I ako se to bude pokušavalo, izgubiće se toliko vremena da ćemo 2018. godine u izbornoj kampanji slušati žalopojke da smo uradili sve što je bilo neophodno (a građani su nam svedoci, sve su mogli da vide i čuju u slobodnim medijima), a to što nam se rezultati na priznaju je posledica zavere protiv Srbije, odnosno srpske vlasti.
Brojni su dokazi koji potkrepljuju sumnju i strepnju da se krenulo tom "prečicom" – ispuniti formu, otaljati obaveze, uložiti mnogo energije da se dokaže da je učinjeno ono što EU očekuje, ne mareći za posledice. Kao dokaz da se ispunjavaju standardi nude se usvojeni zakoni, a kao dokaz da se zakoni primenjuje nudi se naštimovana statistika. Stvarni efekti, koji su ono što Brisel želi da vidi, a građanima Srbije bi donelo dobrobit, na taj način će izostati.
Plan za Akcioni plan
Oblast borbe protiv korupcije očigledan je primer takvog, najblaže rečeno, "olakog" pristupa. Nacrt Akcionog plana Vlade Srbije za Poglavlje 23 jeste dokument pun propusta i grešaka, počev od pravopisnih i stilskih grešaka, pogrešno određenih nosilaca aktivnosti, pa do loše postavljenih indikatora ostvarenja zacrtanih ciljeva. U tekstu prvobitno oglašenom za javnu raspravu izostavljeno je 13 preporuka, pa se "konačna verzija" pojavila poslednjeg dana rasprave. Najviše zabrinjava činjenica da ovaj Akcioni plan sadrži niz istovetnih mera kao i Akcioni plan za sprovođenje antikorupcijske strategije, ali sa bezrazložno dužim rokovima ili promenjenim izvršiocima. Konačno, providni pokušaj da se "proda privid" uočljiv je u opisu stanja - nisu pomenuti ozbiljni problemi u vezi sa izbegavanjem konkurencije i transparentnosti primenom međudržavnih sporazuma, neuređeno i netransparentno lobiranje, nesprovođenje pojedinih normi Zakona o javnim preduzećima, preširoka diskreciona ovlašćenja, visok broj neprijavljenih slučajeva korupcije, nedovoljno jasni odnosi (u praksi) između organa koji istražuju korupciju i izvršne vlasti kod određivanja predmeta koji će biti prioritetno istraživani.
Primedbe na ovakav nacrt iznela su i nezavisna tela i nevladin sektor – od Transparentnosti Srbija, preko Poverenika za informacije od javnog značaja pa do Agencije za borbu protiv korupcije.
Malobrojne su preporuke, odnosno indikatori za njihovo ispunjavanje i pojedinačne aktivnosti koje ne sadrže ozbiljne manjkavosti. Tako je na primer kao jedan od tri indikatora da je sprovedena preporuka "Usvojiti konkretne mere za sprečavanje i sankcionisanje korupcije u ugovorima o privatizaciji i u širem smislu se pozabaviti pitanjem korupcije u privatnom sektoru, te unaprediti transparentnost i odgovornost preduzeća u državnom vlasništvu i pod državnom kontrolom" dat indikator "Izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije". Da li će Savet (umesto Agencije za privatizaciju, Ministarstva privrede, skupštinskog odbora, javnog tužilaštva) nadzirati, kontrolisati i pratiti sve postupke privatizacije? Da ne bude zabune, ni preostala dva indikatora nisu ništa preciznija – "Pozitivna ocena Evropske komisije u izveštaju o napretku Srbije" i "Broj pokrenutih i pravosnažno okončanih krivinih postupaka za koruptivna krivična dela u privatnom sektoru".
U okviru te iste preporuke jedna od aktivnosti (a sve vrve od sličnih nedostataka, grešaka, manjkavosti i drugih dokaz aljkavosti) koja treba da dovede do transparentnosti i odgovornosti u preduzećima u državnom vlasništvu jeste "Izraditi kriterijume za objektivan i transparentan izbor direktora, upravnih odbora i nadzornih odbora javnih preduzeća". Ovu aktivnost treba sprovesti u 4. kvartalu 2015. godine. Malo duži rok, ali ništa sporno. Izuzev što je Zakon o javnim preduzećima usvojen u 4. kvartalu 2012. godine, od tada nema ili bar ne bi trebalo da bude upravnih odbora, a taj zakon je trebalo da dovede do transparentnog izbora direktora i nadzornih odbora. Sve sa vladinom uredbom iz 2013. godine koja je propisala kriterijume za izbor direktora (samo) republičkih javnih preduzeća. Toliko o posvećenosti, kontinuitetu (samo u protekle dve godine, da ne pominjemo onu prethodnu vlast) i koordinaciji.
Dok smo još u toj uskoj oblasti javnih preduzeća, odnosno "transparentnosti i odgovornosti u preduzećima u državnom vlasništvu" (kap u moru antikorupcijskih briga i mora), može se pomenuti da se među aktivnostima ne pominju, na primer, obezbeđivanje postojećih normi o transparentnosti i odgovornosti u JP, koje je propisao upravo zakon iz 2012. godine, a masovno se krše.
Transparentnost i konkurencija
Šta je zaista potrebno da bi Srbija ostvarila napredak u borbi protiv korupcije? Da bi građani i privreda osetili napredak u svakodnevnom životu, a ne samo u izveštajima koji se dostavljaju Briselu? Za odgovor na ovo pitanje treba krenuti od onoga šta nam cilj, željeno stanje – u apsolutnim brojevima manje počinjenih, a procentualno više rasvetljenih i procesuiranih dela korupcije, racionalno postupanje sa javnim resursima u svim oblastima – od javnih nabavki, preko zapošljavanja u javnom sektoru, pa do racionalnog i svrsishodnog sprovođenja programa koji se finansiraju iz budžeta – bilo da je reč o osnivanju novih tela ili podsticanju programa i projekata za "ciljane" korisnike.
Prvi korak u tom pravcu mora biti izmeštanje borbe protiv korupcije iz PR agencija i agencija za merenje rejtinga. Dosadašnja strategija borbe bila je zasnovana na evidentnoj želji da se poveća rejting političara i stranke ili stranaka. Borba protiv korupcije predstavljana je isključivo kroz hapšenja i mnogo buke oko istraga i krivičnih prijava. Proces protiv Miroslava Miškovića za berzanske mahinacije, izvlačenje novca iz privatizovanog preduzeća i utaju poreza predstavljen je kao simbol odlučnosti u borbi protiv korupcije. Sledile su istrage i u nekim slučajevima optužnice za 24 slučaja iz izveštaja Verice Barać, gde je javnost sluđivana medijskom manipulacijom sa milionima i milijardama nanete štete (neki brojevi su se drastično menjali od jedne do druge konferencije za novinare) i gde se jedino moglo zaključiti da su ti slučajevi istraživani i ranije, ali da nije bilo političke dozvole da se privedu kraju.
Šta se sada desilo? Da li su stvoreni uslovi da policija i tužilaštvo rade slobodno bez pritisaka ili su samo stvoreni uslovi da istražuju šta su "oni drugi" radili ranije? Imamo li situaciju kao u starom SFRJ vicu sa Titom i Kenedijem, kad Kenedi kažu da je dokaz demokratije u SAD to što bilo ko može da izađe na ulicu i više "Dole Kenedi!", Tito mu odgovori da i u Jugoslaviji ko god hoće može da viče "Dole Kenedi!".
Kada ćemo, naime, videti i čuti da su istražni organi u Srbiji pokrenuli istragu na osnovu navoda u medijima koji se tiču funkcionera vladajuće stranke. Bilo koja stranka to bila. Posle 2012. imamo kontinuitet – tužilaštvo je tada ekspresno saopštavalo da funkcioneri vladajućih partija protiv kojih su iznošene sumnje ili podnošene krivične prijave, nisu krivi i prijave su odbacivane. Hapšeni su "mangupi u našim redvoima" sa optužnicama "na staklenim nogama", poput Gorana Kneževića, istraživani su slučajevi za koje je odgovorna bivša vlast, a i to pod pritiskom ako su u slučaj bili umešani koalicioni partneri (Kolibara). Danas državni organi i zvaničnici polemišu sa onim koji iznesu sumnju u integritet funkcionera te, umesto da istražuju po službenoj dužnosti, nastupaju kao advokati po službenoj dužnosti.
Zaista slobodni istražni organi rade ono što redovno možemo da pročitamo u vestima iz sveta – "Istraga protiv španske princeze zbog finansijskih mahinacija", "Istraga protiv irskog ministra pravde zbog zlostavljanja uzbunjivača", "Istrage protiv brazilskih ministara zbog sumnje u zloupotrebe javnih fondova", "Istraga protiv francuskog ministra budžeta zbog tajnog računa", "Istraga protiv slovenačkog ministra privrede zbog nezakonitog poslovanja", samo je nekoliko primera. Ministri su u tim zemljama, većinom podnosili ostavke i kao građani se branili od optužbi. U Srbiji optužbe su iznosili građani, istražni organi su ćutali, a država je branila funkcionere.
Imali smo i u Srbiji primere da su državni funkcioneri iznosili podatke koji bi zahtevali promptno reagovanje istražnih organa, kao što je slučaj guvernerke NBS, koja je izjavila da je u Poreskoj upravi postojao softver namenjen tome da neki obveznici izbegnu plaćanje poreza, a da smo ostajali uskraćeni za objašnjenje. Da li su istražni organi ostali nemi i nepokretni, ili bi bilo bolje da su funkcioneri ostali nemi i da nisu pričali nešto, a što nisu smeli ili nisu razumeli?
Promena uloga u ovakvim slučajevima ključna je kako bismo ostvarili stvarni napredak u represivnom aspektu borbe protiv korupcije. Istražni organi treba da saopštavaju šta, koga i zbog čega istražuju, da kroz javnost rada štite svoj integritet, umesto da tajnim radom i dostavljanjem podataka probranim tabloidima doprinose tabloidizaciji države.
Kakav je ishod dosadašnje taktike "podvikni, privedi, zaboravi" u borbi protiv korupcije. U prvom periodu buka i strah su možda doveli do smanjenja korupcije sa kojom se sreću građani – takozvana sitna, šalterska, možda su i i sitni i srednji ešaloni partijskih nameštenika pomislili da ne sme da se krade. Nije tema ova analize, ali nuspojava ove taktike je i potpuno blokiranje investicionog okruženja jer u atmosferi straha da će biti položeni na oltar borbe protiv korupcije kao dokaz "istinske posvećenosti" ceo ešalon državnih službenika funkcioniše u grču. Kada nema jasnih procedura i pravne sigurnosti, ono što je do juče bilo podsticaj investitoru, sutra bi se moglo okarakterisati kao korupcija. I obrnuto.
Za uspeh borbe, pored uspostavljanja slobodnih istražnih organa, neophodno je ohrabriti građane da prijave korupciju – ne samo uspostavljanjem mehanizama za zaštitu uzbunjivača, već cela država mora da bude do neba glasna u podsticanju da se korupcije ne toleriše i da se prijavljuje. Ali bez dugoročne vizije, buka, makar bila do neba, brzo utihne. Tako je u Srbiji od izbora 2014. godine buka na temu borbe za standard preuzela vrh liste popularnih melodija, a korupcija je gotovo zaboravljena.
Postavlja se pitanje da li su, uz sve probleme sa represivnim mehanizmima, barem preventivni mehanizmi funkcionisali i tako postavljali temelje za ono što bi trebalo da bude dugoročni rezultat, čiji efekti prevazilaze okvire jednog mandata i predizborne kampanje. Plašim se da ni odgovor na ovo pitanje nije pozitivan. Nezavisna tela radila su u okviru ograničenja koja su im postavljena, u nemogućnosti da na dnevni red iznesu poboljšanje propisa (kao što je slučaj sa Agencijom za borbu protiv korupcije i Poverenikom za informacije od javnog značaja) ili rešavanje pitanja kapaciteta (kao što je slučaj sa telima nadležnim za oblast javnih nabavki). Za to vreme Vlada, umesto da primenjuje osnove antikorupcijske principe, osmišljava nove mehanizme (poput virtuelne koordinacije državnih organa u borbi protiv korupcije na čelu sa premijerom) koji treba da stvore privid da je sve, pa i preventivno delovanje pod njenom kontrolom.
A na kojim principima bi dugoročni, uspešni sistem sprečavanja korupcije, trebalo da se zasniva? Tri su osnovna principa – vladavina zakona, konkurencija i transparentnost. Njih nezavisna tela ne uspostavljaju, ali svojim radom, kontrolom državnih organa i funkcionera, treba da ih promovišu kao principoe po kojima će raditi svi funkcioneri i po kojima će funkcionisati Vlada i država.
Kakvo je stanje? Vladavina zakona: propisi se prilagođavaju stanju na terenu – bilo da je reč o "Beogradu na vodi", gde direktor Urbanističkog zavoda otvoreno priznaje (list Politika, 5.10.2014) da se planovi prilagođavaju željama investitora, bilo da se primena propisa prilagođava potrebama (ko će plaćati a ko neće plaćati poreze i šta će se rigorozno i "rigoroznije" kažnjavati (RTS, 26.06.2014), bilo da se uslovi konkursa prilagođavaju gradskom javnom preduzeću (RTV, 25.09.2014). Upravo poslednji primer, kada se iz "dobre namere" i brige da se pomogne gradskom preduzeću, šalje poruka investitorima da im se ne garantuju isti uslovi ako se prijave na javni konkurs, jeste primer kako će nas ta kratkovida majčinska briga udaviti. Pomoći ćemo javnim novcem javnom preduzeću, rasterati konkurenciju, a upravo je konkurencija ono što je potrebno da bismo obezbedili bolji kvalitet robe i usluga uz što povoljniju cenu.
Konkurencija je drugi princip. A stanje: u javnim nabavkama nema povećanja broja učesnika u postupcima iko se novi zakon primenjuje duže od dve godine. Najveći infrastrukturni projekti zaključuju se direktnim pregovaranjem bez javnih konkursa, a na osnovu međunarodnih sporazuma. Na primedbe da bi konkurencija možda donela bolje ponude, bolje ideje, vlast odgovara – dovedite vi investitore pa onda postavljajte uslove.
Transparentnost: ne samo što nam nisu dostupni međunarodni ugovori koje vlada potpisuje, već vlada ne odgovara ni na zahteve za slobodan pristup informacijama (Novi magazin, 19.10.2014). Nema obrazloženja za razrešenja i postavljanja – kvalitetan rad nije garancija za ostanak na javnoj funkciji, niti su stručnost, dobri planovi i vizije preporuka za postavljenje na javnu funkciju.
Sprovođenje pobrojanih mera, i rad zasnovan na principima vladavine prava, transparentnosti i konkurencije, neminovno će dovesti do ispunjenja preporuka, odnosno otklanjanja primedbi iz Brisela.A izveštaj o napretku za 2014. podsetio nas je, pored ostalog, da parlament i vlada i dalje na rade dovoljno na rešavanju problema na koje su im ukazali nezavisni državni organi, da je nužno promeniti Zakon o finansiranju političkih aktivnosti (ali ne tako što će se omogućiti kupovina nekretnina novcem iz javnih izvora), da su i dalje "nedovoljno razvijene" javne rasprave, da se zakoni usvajaju bez razmatranja finansijskih efekata, da se kasni sa donošenjem podzakonskih akata, da je nedovoljna nezavisnost i efikasnost pravosuđa, da je nedovoljno optužnica a naročito konačnih presuda za korupciju na visokom nivou, da su nedovoljno opremljeni organi gonjenja za korišćenje posebnih istražnih tehnika, da je potrebno proaktivno postupanje u otkrivanju korupcije, da su nedopustivi i da se moraju istražiti slučajevi "curenja" policijskih informacija ka medijima. Iz Brisela je stigla opomena i da je veoma visok procenat zakona koji se donose po hitnom postupku, da je tokom 2013. godine 60% službenika na najvišim položajima imenovano bez konkursa, da nema transparentnosti u zapošljavanju i da "razlog za zabrinutost" predstavlja politizacija službenika državne uprave.
Do objavljivanja novog izveštaja o napretku Srbije, 2015. godine, odgovori na sve ove primedbe mogu se ponuditi formiranjem novih koordinacionih tela, promenama ministara i rekonstrukcijama vlade, ad hoc merama koje daju privid rezultata. Ili uspostavljanjem transparentnosti konkurencije i poštovanja zakona kao principa na kojima se zasnivaju rad Vlade, izrada, usvajanje i primena propisa, izbor, imenovanje i napredovanje službenika i funkcionera i raspolaganje javnim novcem.
Foto: Medija centar Beograd
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
