Termin "neslobodna demokratija" najpre je korišćen za Mađarsku premijera Viktora Orbana koji je devedesetih bio primer mladog istočnoevopskog reformatora i liberala a zatim odlučio da "okrene list".  Taj termin postaje sve popularniji i označava i objašnjava režime poput Erdoganovog u Turskoj ili Putinovog u Rusiji. U osnovi tih kvazidemokratskih režima je višestranačje u kojem samo jedna partija može da pobedi i da svojima deli "plen" dok biračima u zamenu za glasove nudi razne "nacionalne" programe.

Autor: Prof. dr Branko Milanović, Siti Univerzitet Njujork

Termin "neslobodna demokratija" uveo je, mislim, novinar Farid Zakarija sa CNN, napisao je na blogu Milanović u tekstu "Višestranačke kleptokratije više nego neslobodne demokratije".

"Neslobodna demokratija" znači da je sistem demokratski u smislu da postoje slobodni izbori, različiti mediji, sloboda okupljanja itd. ali da su "vrednosti" koje podržava režim neslobodne.

Erdogan veruje u primat islama nad ljudskim pravima, Orban u "hrišćansku civilizaciju", Putin u "rusku duhovnost", Maduro u "bolivarsku revoluciju".

"Neslobodan" takođe ukazuje da je sistem većinski tako da određena prava mogu da se ukinu jednostavnim glasanjem. U ekstremnom slučaju većina može da odluči da manjini uskrati neka prava, npr. slobodu govora.

U osnovi tih kvazidemokratskih režima je višestranačje u kojem samo jedna partija može da pobedi. Rusija je najdalje odmakla na putu "izbornog inženjeringa", gde postoje demokratija i više stranaka ali je "pravilo igre" da samo jedna partija može da pobedi a ostalima je, u zavisnosti od "elastičnosti" i bliskosti sa "partijom na vlasti", dozvoljeno da učestvuju u "podeli plena".

Ta "podela plena" ključna je za režime koji uvode različite vrednosti da bi biračima pružili osećaj da glasaju za neki "nacionalni", "domaći", "nekosmopolitski" program dok je pravi cilj partije na vlasti da kontroliše kako bi krala direktno (preko prekomernih javnih radova ili državnih preduzeća) ili indirektno (kroz korupciju u privatnom sektoru i zakone i propise koji su na prodaju).

Stoga je partija na vlasti jedna "organizovna lopovska družina" koja, da bi se održala i prosperirala, mora da brani određene "vrednosti" i, što je još značajnije, da omogući finansijske koristi svojim pristalicama. Sistem je potpuno klijentilistički i funkcioniše slično Mobutovom Zairu. "Ključni momci" (Erdogan i njegov sin, Putin i drugi oligarsi), poput Mobuta, uzimaju najveći deo "kolača" ali su oni, više od svega, arbitri u procesu podele novca između različitih frakcija.

Putin, kao i Mobuto, ostaje na vlasti ne kao staljinistički diktator nego kao nezaobilazna figura čiji bi odlazak sa vlasti izbacio sistem iz ravnoteže dok se, verovatno posle građanskog rata, ne bi pojavila nova figura.

Shvatio sam da je to posebna vrsta vladavine kombinovana sa klijentilizmom kada sam proveo leto u Srbiji i Crnoj Gori, napisao je ugledni ekonomista Milanović.

Crnom Gorom vlada jedan čovek, (Milo) Đukanović, 30 godina. On je u međuvremnu menjao, kao Putin, pozicije: predsednik partije, premijer, predsednik zemlje. Pored toga, Đukanovićeva vladavina je u skladu sa zapadnim liberalnim vrednostima u oblasti gej prava, ekologije itd. On je doveo Crnu Goru nadomak EU i uveo je u NATO. Ipak, struktura njegove vladavine je ista kao kod Putina - kontrola vlade kako bi se kralo i dobit delila pristalicama (naravno i njemu i njegovoj kliki).

Da bi takav sistem opstao, on mora i dalje da pobeđuje na izborima, idealno bi bilo zauvek. Ben Ali i Mubarak, koji su vodili slične sisteme u Tunisu i Egiptu, nisu opstali. Međutim, Đukanović, Edogan, Lukašenko, Putin i Orban još se drže.

U cilju izborne pobede, koriste se sva sredstva: zaposlenima u javnom sektoru "preporučuje" se da glasaju za "pravog" kandidata ili partiju, ljudima se daju mobilni telefoni da slikaju kako su glasali i ako glasaju kako treba, telefoni im ostaju (Crna Gora koristi tu tehniku već više od deset godina), glasovi se kupuju direktno ili se dodaju lažni glasački listići da bi konfuzija bila veća.

Krađa glasova falsifikovanjem rezultata ostaje kao poslednja opcija. U Rusiji je takvo falsifikovanje izbornih rezultata nemoguće u velikim gradovima ali se lako izvodi u malim i udaljenim mestima gde udeo onih koji su glasali za "pravog" kandidata dostiže 90% i više.

Mislim da bi bilo pogrešno smatrati te režime drugom vrstom zapadnih liberalnih režima.  Oni preuveličavaju neke principe "naprednih" demokratija: "prodaja" zakona se odigrava u oba ali je u "novim" režimima mnogo očiglednija i otvorenija a stvaranje druge "prave" partije u Rusiji teško je koliko i pravljenje treće u SAD. "Novi" režimi, ponekad na gotovo groteskni način, pojačavaju negativne strane demokratije a suzbijaju, gotovo potpuno, pozitivne.

Međutim, ključna karakteristika novih režima je da su to višepartijske izborne kleptokratije u kojima samo jedna partija može da pobedi.

Objavljeno na glineq.blogspot.rs

Foto: Beta

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Turska sve dalje od EU
  
• 

  Vesti

  : Potraga za novim oruđem u borbi protiv populizma
  
• 

  Vesti

  : Pobeda Erdoganove opcije na referendumu, zemlja podeljena
  
• 

  Vesti

  : Fridom haus: Demokratija u Srbiji na najnižem nivou od 2005.