Lobiranje je aktivnost podložna zloupotrebama, čak i kada je jasno regulisana, poput lobiranja pri institucijama EU. Situacija je još lošija u zemljama istočne Evrope, među kojima je i Srbija, u kojima se profesionalno uticanje na donosioce važnih odluka razvija, ali propisi još ne postoje.

Nedavni slučajevi navodnog direktnog podmićivanja trojice poslanika Evropskog parlamenta, iza čega su, kako se ispostavilo, stajali samo novinari koji su tu pojavu hteli da raskrinkaju, ponovo su izneli na videlo složenost ovog u EU inače legalnog posla. Javna je tajna da trojica "nastradalih" poslanika Evropskog parlamenta ni izdaleka nisu jedini takav slučaj.

Uticaj na poslanike, funkcionere Evropske komisije i Saveta ministara EU, jednako kao i na vlade zemalja članica, poznata je tehnika svih lobista. Pri Evropskoj uniji u Briselu ima više od 3.000 lobista, nekoliko visokih škola na kojima se može steći diploma iz ove oblasti, a prijavljivanje je obavezno, mada tu obavezu ne poštuju svi. Lobistima u EU je dozvoljeno da traže informacije o tome šta sprema Evropska komisija, odnosno Parlament i Savet ministara jer se pokazalo da onima koji spremaju uredbe i zakone takođe može koristiti ako im lobisti daju dragocene podatke i argumente o tome šta je istinski interes privrednih sektora, nevladinih organizacija, ekologa, udruženja potrošača, sektora kulture... Odluke donete u EU imaju veliki značaj, budući da se moraju ugraditi u nacionalna zakonodavstva.

Problemi nastaju kada aktivnosti lobista pređu granicu dozvoljenog pokušaja da se dobije uvid u pripreme pravila, propisa, uredbi, dugoročnih politika EU i nastojanja da se za određenu interesnu grupu dobiju bolji uslovi. Usluge koje se za to nude mogu biti novac, ali i drugi vidovi "nagrade", sve do obećanja jako dobrog položaja u nekoj firmi, kad dotičnom namešteniku EU istekne mandat.

Postavlja se pitanje i aktivnosti akreditovanih novinara pri evropskim institucijama, budući da je Evropska komisija nedavno preispitala spiskove i utvrdila da neki od njih jesu lobisti, pa im je upućena molba da se tako i prijave nadležnim telima u Uniji. U Briselu radi i više od hiljadu novinara akreditovanih pri EU, od kojih se mnogi bave isključivo ekonomskim ili drugim usko specijalizovanim temama i zato je nekad teško razlučiti da li su oni i neka vrsta lobista.

Računa se da pri evropskim institucijama u Briselu, Strazburu i Luksemburgu kao javni ili "diskretni" lobisti radi skoro deset hiljada ljudi, a tim poslom se bavi i više od 300 za to registrovanih agencija i firmi u Evropi.

Obaveza registrovanja postoji i u pojedinačnim zemljama, poput Nemačke, gde je pri parlamentu registrovan više od 2.100 udruženja i njihovih predstavnika, a procenjuje se da ima najmanje 5.000 lobista. Ovi lobisti poslanike snabdevaju savetima i informacijama, ali im prenose i želje koncerna i privrednih udruženja koje predstavljaju. Pre samo nekoliko sedmica Bundestag je, opravdavajući to bezbednosnim razlozima, ukinuo mogućnost lobistima da slobodno ulaze u zgradu parlamenta, najavivši da će ubuduće imati pristup samo ako imaju poziv najmanje pet poslanika.

U Nemačkoj se, kao i u nekim drugim zemljama, lobisti tokom prethodne decenije bili na meti kritike i razmatranja da li je njihov rad samo legitimno zastupanje interesa ili više manipulacija u neskladu sa demokratskim principima, čak korupcija. Posebno sporna je aktivnost lobista u Berlinu kada je reč o zakonodavstvu u oblasti atomske i solarne energije, biotehnologije, autorskih prava ili patenta na softvere. Tu mediji redovno izveštavaju o teškim pritiscima koncerna, preko lobista, na vladu i parlamnet da donesu zakone i propise u skladu sa njihovim poslovnim željama.

U proteklih pet godina više stranaka zastupljenih u Bundestagu tražilo je da se zakonom odredi veća transparentnost u radu lobističkih grupa, odnosno u komunikaciji između politike i predstavnika interesnih grupa. Ovi zahtevi ušli su i u predizborne programe Socojaldemokratske partije Nemačke (SPD), Zelenih i Levice pred prošle izbore za Bundestag 2009. godine. U Berlinu se upravo radi na pripremi novog zakona kojim treba da se promeni dosadašnji sistem prijave sporednih primanja poslanika saveznog parlamenta. Po prvobitnom predlogu, trebalo je da se prijave vanredni prihodi od 10.000 do 150.000 evra. Međutim, nacrt zakona naišao je na oštru kritiku nevladinih organizacija kao što su Transparensi internešenel (Transparency International) ili Lobikontrol (LobbyControl), koje traže da donja granica bude već 1.000 evra, te se sada radi na izmenama ovog predloga.

Istočna Evropa: lobisti bez jasnih pravila

Za razliku od EU i velikog broja evropskih zemalja, u kojima je lobiranje regulisano propisima, uredbama, pravilnicima ili zakonima, većina istočnoevropskih zemalja i dalje nema propise o lobiranju, čija uloga široj javnosti i nije potpuno jasna. U takvim okolnostima, lobiranje je plodno tle za korupciju.

Takav slučaj je i u Srbiji, gde postoji Društvo lobista Srbije koje se zalaže za donošenje zakona kojim bi se ta oblast regulisala. Zvanični stav tog udruženja je da je Srbiji potreban zakon, jer spada u red zemalja u kojoj nije jaka sest o poštovanju propisa, zbog čega je potrebno striktno i detaljno regulisanje te oblasti. Regulisanjem i jačanjem lobinga Srbija bi, kako se navodi u obrazloženju Društva, dobila i dobro obučene lobiste koji bi za njene interese radili na međunarodnom planu.

U Crnoj Gori je u toku donošenje takvog zakona, kojim su definisana konkretna rešenja o tome ko sme da lobira i za koga se može lobirati. Lobiranjem se, kako je predviđeno tim tekstom, mogu baviti fizička lica, preduzetnici, privredna društva, pravna lica, poslovna udruženja bez statusa pravnog lica, kao i nevladine organizacije. Nacrtom zakona predviđeno je da se javnim funkcionerima i njihovim srodnicima zabrani lobiranje, i to tokom trajanja funkcije i najmanje dve godine od prestanka funkcije, a zabranjeno je i članovima upravnog i nadzornog odbora privrednih društava, kao i firmama u kojima država ili lokalna samouprava imaju udeo, funkcionerima političke partije i članovima organa upravljanja državnog fonda i fondacija.

Predviđeno je da lobista mora imati zaključen ugovor o lobiranju sa naručiocem lobiranja, ne sme davati lažna obećanja, a u obavljanju delatnosti dužan je da obezbedi autentične i tačne podatke i da ih naručioču blagovremeno dostavlja. Lobista ne sme da se služi podacima do kojih je došao na nezakonit način.

U Hrvatskoj se već godinama govori o potrebi donošenja zakona kojim bi se regulisalo profesionalno lobiranje i sprečila korupcija uspostavljanjem standarda ponašanja između lobista i državnih službenika, ali takav zakon još nije donet. U Hrvatskom društvu lobista, prvom strukovnom udruženju koje okuplja profesionalne lobiste, očekuju da bi zakon o lobiranju Sabor Hrvatske mogao da donese vrlo brzo, do leta kada se očekuje i završetak hrvatskih pristupnih pregovora s EU. To udruženjem na čijem čelu je bivši šef hrvatske diplomatije Mate Granić iniciralo je donošenje zakona.

U stukovnom udruženju očekuju da zakon, između ostalog, uključi obavezni javni registar lobista pri Hrvatskom saboru i Vladi radi jačanja transparentnosti u radu hrvatskih institucija i lobista, odnosno eliminaciju sive zone. Uz to takođe treba uvesti i kodeks ponašanja koji bi se odnosio na lobiste, ali i na državne službenike. Uz sve to, zakon bi trebalo da precizira i šta se sve može smatrati lobiranjem, koje su lobističke aktivnosti dopuštene, ali i koje su predviđene sankcije za nedopušteno delovanje.

Tema profesionalnog lobiranja u Hrvatskoj je posebno intenzivirana posle 2000. godine, kada se očekivalo da država dobije "zeleno svetlo" za početak pristupnih pregovora koji su zvanično počeli tek 2005.

Lobiranje bez strogih pravila, pogodno za korupciju, postoji i u Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj.

Ceška je od proleća započela u parlamentu seriju okruglih stolova sa ekspertima o lobiranju i lobistima, kako bi konačno zemlja dočekala sveobuhvatniji i precizniji zakon. Radna grupa od 25 eksperata i poslanika treba na tim okruglim stolovima do juna da pripremi predlog zakona o lobiranju, do kraja naredne godine Ministarstvo unutrašnjih poslova pripremiće analizu i pretočiti predlog u paragrafe, a zakon bi trebalo da stupi na snagu 2014. Češka bi dobila obavezni a ne samo dobrovoljni registar lobista, ali političari nisu voljni da otvaraju javnosti i svoje dnevnike sastanaka i prijavljuju svaki sastanak koji bi možda mogao da bude lobiranje. "Ne možemo odmah da tražimo totalnu regulaciju kao u Americi ili Kanadi. Ljudi bi ludeli, to bi za njih bilo suviše", kazala je poslanik Lenka Andrisova koja predvodi radnu grupu.

O lobiranju se ponovo glasno i često govori i u susednoj Poljskoj koja od 2005. ima zakon o lobiranju, baš po ugledu na američki, ali je, po nepodeljenim ocenama, zastao na pola puta zbog maglovitih formulacija i nejasnih definicija. Odabrana je uža definicija lobista, samo profesionalnih, onih koji lobiraju za treću stranu a privrednici i mendažeri koji u najvećoj meri nastoje da u korist svojih kompanija utiču na zakonodavni proces uopšte nisu tretirani kao lobisti, jer rade u svoju korist.

Poljska zato sada ponovo mora da rešava problem da lobiranje u njoj kao u većini postkomunističkih zemalja često biva samo maskirana korupcija i Ministarstvo unutrašnjih poslova pripremilo je proletos novi predlog zakona koji bi kao lobiranje tretirao svaki pokušaj oblikovanja zakona u toku legislativnog procesa dozvoljenim, legalnim metodama. Uz tu vrlo široku definiciju lobiranja novi zakon bi uveo obavezu činovnika da prijave svaki kontakt, čak i telefonski sa lobistom a lobisti bi morali da podnose izveštaje o svojim aktivnostima i to Centralnom birou za borbu protiv korupcije. Za neprijavljeno lobiranje pretila bi kazna od tri godine zatvora.

Izvor: Beta

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Evropska komisija pooštrava etičke propise za komesare
  
• 

  Vesti

  : EU traži dodatne podatke o korupciji i finansiranju stranaka
  
• 

  Vesti

  : Korupcijski skandal u Evropskom parlamentu