Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Da li je moguće istorijsko pomirenje Albanaca i Srba - Evropska perspektiva i dalje najvažnija spona
|
|
|
|
Objavljeno : 05.04.2018. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Porast političke napetosti i nervoze koji u proteklih nekoliko nedelja prati nastojanja da Beograd i Priština postignu napredak u pregovorima o normalizaciji odnosa ukazuje na zaključak da su očekivanja učesnika u tom procesu, u najmanju ruku, izneverena. Vodeći funkcioneri u Beogradu, uključujući i predsednika Aleksandra Vučića, u više navrata su stavili do znanja da su razočarani činjenicom da albanska strana još nije ispunila odredbe Briselskog sporazuma koje se tiču formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) i izrazili zabrinutost zbog podrške koju Prištini daje Brisel, a naročito Vašington. Dakle, ili je proces krenuo u pravcu koji nije zacrtan tim sporazumom, ili su očekivanja u vezi sa njim bila pogrešna.
Dosadašnji tok takozvanog unutrašnjeg dijaloga u srpskom društvu, pokrenutog na inicijativu predsednika Vučića, pokazao je da većina zagovara takozvani status quo, odnosno "zamrznuti konflikt". To podrazumeva da Srbija čvrsto ostaje pri stavu da je Kosovo njena teritorija, da ne sklapa nikakve sporazume koji bi mogli da se kose sa takvim stavom čak i ukoliko bi se međunarodne okolnosti promenile u njenu korist. Promene na međunarodnoj sceni o kojima pričaju zagovornici status quo-a, uprošćeno rečeno, mogu da nastanu jedino ako Rusija, koja podržava srpsku poziciju u odnosu na Kosovo, bitno ojača međunarodne pozicije i pozicije u regionu i postane toliko uticajna da Srbiji zaista omogući suštinski povratak suvereniteta nad Kosovom.
Takva očekivanja su nerealna i toga je svestan i Vučić. On je prošle nedelje, tokom najnovije sesije unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, rekao da lično smatra da status quo nije rešenje i da Srbija na taj način može samo da izgubi, a ne da dobije. Budući da je ranije, takođe otvoreno i javno, rekao da će Srbija ipak morati da potpiše takozvani pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, jasno je da je svestan da Briselski sporazum, na kome treba da se zasniva i pravno obavezujući sporazum, ostaje na snazi i da Srbija ne može da menja ranije zacrtan pravac. To je, svakako, moralo da bude očigledno i u trenutku kada je Briselski sporazum potpisan, kao i u trenutku pokretanja unutrašnjeg dijaloga, pa se postavlja pitanje šta se u međuvremenu dogodilo, odnosno šta je mogući izvor velikog nezadovoljstva Srbije.
Prvo što se nameće je činjenica da Priština još nije počela rad na stvaranju SZO, što je njena obaveza iz Briselskog sporazuma. Potezi koje Beograd vuče nakon incidenta sa hapšenjem šefa Kancelarija za Kosovo i Metohiju Marka Djurića u Kosovskoj Mitrovici, uključujući pojačanu patriotski intoniranu retoriku i sve češće pominjanje oružja i vojske na naslovnim stranama vodećih tabloida, sračunati su na to da se Brisel i Vašington uvere da je nužno da izvrše pritisak na Prištinu, ali i da se domaćoj javnosti prikaže da Srbija čini sve što je u njenoj moći. Takođe je sasvim moguće da je Beograd očekivao da će, kroz dijalog i uz posredovanje Brisela i Vašintgona, da se izbori i za neka rešenja koja je ne pominju direktno u Briselskom sporazumu, poput razmene teritorije. Ideja o razmeni je, međutim, doživela fijasko, kako na međunarodom planu, tako i tokom unutrašnjeg dijaloga, a loše su je primili i Srbi na Kosovu.
Istorijski sporazum
"Sa pogrešnim motivima i razlozima se već dugo sedi za pregovaračkim stolom. Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova, ali bi trebalo da se pomiri sa konstantom višedecenijskog neuspeha u integraciji Albanaca. Njihova legitimna želja da žive u zasebnom političkom sistemu u odnosu na Beograd neće usahnuti ni ako im u budućnosti izostane međunarodna podrška. Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd. Vreme je za istorijski dogovor, napisao je asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić u serijalu tekstova različitih autora o dijalogu o Kosovu koji je nedeljnik Vreme objavio pod zajedničkim naslovom "Srbija i Kosovo 2018 – godina raspleta".
Surlić kaže da nije dobro što Beograd i Priština čine ustupke i spremni su na sporazum "samo zbog kratkoročne političke dobiti, poput evropskih integracija. Rešenje kosovskog čvora je najviši nacionalni interes, a ne neophodan rezultat odlazeće briselske administracije. Srpsko-albanske odnose je potrebno izbaviti iz konteksta evropskih integracija i staviti u okvire društvene i političke zrelosti. Sporazum bi morao biti praćen spremnošću za primenom u narednom petogodišnjem periodu. Istorijski dogovor znači jasno isplaniran proces usklađivanja, a ne presecanje čvora u kojem će Srbija potpisati nezavisnost pred Haradinajem". Ma koliko ovakva preporuka zvučala ispravno, za njenu realizaciju još ne postoje realni uslovi, pa evropska perspektiva ipak ostaje osnovno "vezivno tkivo" za pregovore Beograda i Prištine.
Istinsko otpočinjanje procesa neke vrste nacionalnog pomirenja bi bila neka vrsta trajnog rešenja za koje ne postoje istinska spremnost političkih elita koje nisu ni počele ozbiljne pripreme javnosti za tako veliki iskorak. Stanje na terenu takođe ne obećava jer su gradajani koji treba da budu najvažniji baštinici pomirenja ostali nepoverljivi i uzdržani. "Srbi sa Severa Kosova i Metohije u ovom trenutku nemaju ideju istorijskog pomirenja. Jedina ideja koju oni imaju jeste kako da žive zajedno sa Albancima i kako da prežive integraciju Severa (koja je trenutno u toku) u kosovski sistem. Narativi o mitovima i istorijskom pomirenju, koji se često čuju u Beogradu, kada se prevedu na kosovsku svakodnevicu nisu ništa drugo do pitanje kako da se preživi ili, u najboljoj varijanti, kako da žive jedni pored drugih ili jedni sa drugima", kaže urednica portala Kossev Tatjana Lazarević.
Ideja o pomirenju, dakle, nije ni iz daleka razrađena i objašnjena među kosovskim Srbima čiji glavni problem je kako "pregurati" turbulentna vremena. "U ovom tenutku je, pre bilo kakvog istorijskog pomirenja sa Albancima, kosovskim Srbima potrebna stabilizacija unutar same srpske zajednice. Briselski aranžmani, čija se osnova ogleda u gašenju srpskih državnih institucija na Kosovu, sa težištem na Sever, de fakto su nametnuti ovim građanima. Ovo što je sada preostalo od institucija, uključujući i novoformirane, uprkos formalno institucionalnom okviru nisu istinski servisi građana, već su deo simulacije samouprave. Sva moć je koncentrisana kod jedne stranačke i isključivo privilegovane grupe. Na visokopolitičkom nivou, uz potkusurivanje zarad "normalizacije", zajednica na Severu postala je samo "valuta" u političkim odnosima. Srbima na Severu su pre svega potrebni jasni politički i institucionalni okvir kojih će organizovati svoje odnose sa Albancima", kaže Tatjana Lazarević.
Izgledi
Kosovski Albanci od samog početka se drže stava da je Kosovo nezavisna država i očekuju da Srbija popusti. "Srpsko-albanski odnosi su kompleksni, a važno je naglasiti tri osnovna uzroka za takvo stanje. Prvo, ne moze se doći do normalizacije odnosa, a pogotovo ne do pomirenja, ukoliko se ne iskorene istorijski-geostrategijski uzroci koji se instrumentalizuju u različitim razdobljima, u zavisnosti od određenih motiva političkih elita i institucija. Drugo, srpsko – albanski odnosi imaju previše emocionalan naboj, zato se kulturni diverzitet i vrednosti doživljavaju emocionalno, a ne racionalno. Dokle god emocionalni naboj bude odnosio prevagu nad racionalnim, ne možemo se nadati istinskoj normalizaciji. Treće, u dosadašnjim odnosima presudno ulogu su imale političke elite, pravoslavna crkva i, do nedavno, SANU. Nepresušni mit o Kosovu je, kao mora, pritiskao generacije, mit je instrumenatalizovan za političke ciljeve... Dakle, sve dok se ne uklone ovi uzroci, imaćemo više nerazumevanja nego razumevanja i normalizacije odnosa", kaže prištinski analitičar Behljuj Bećaj.
Za Albance sa juga Srbije, na koje se odnosi već propala ideja o razmeni teritorija (jug Srbije za sever Kosova) Kosovo je problem koji treba da rešavaju Beograd i Priština. "U unutrašnjem dijalogu o Kosovu u Srbiji trebalo bi da učestvuju samo Srbi, jer Albanci već imaju svoj stav – da je Kosovo nezavisna država, dok Srbi to negiraju... Svi u Srbiji znaju da je Kosovo nezavisno ali niko to neće da izgovori dok Aleksandar Vučić to prvi ne kaže”, navodi predsednik opštine Bujanovac Šaip Kamberi. On naglašava da ne vidi rešenje problema sa Kosovom u razmeni teritorija između opština na jugu Srbije u kojima žive Albanci i opština na severu Kosova u kojima žive Srbi, kao i da je "jedini koji zastupa takav stav ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, dok ni zvanična Priština ni zvanična Tirana nikada nisu podržale rešenje problema promenom granica”.
“Svesni smo da je to pitanje koje može da ugrozi mir na celom Balkanu jer se zna kakva je situacija u Makedoniji i u Bosni, a poznat je i stav međunarodne zajednice. Ako bi Albanci koji žive u Bujanovcu, Preševu i Medveđi trebalo da imaju svoj udeo u rešavanju kosovskog problema, to bi pre svega trebalo da se odnosi na zahtev za jedinstvene standarde u poštovanju prava nacionalnih manjina na Zapadnom Balkanu i ostvarivanje manjinskih prava po standardima EU”, rekao je Kamberi.
Kada se sve sabere, pozicije aktera zainteresovanih za rešavanje kosovskih problema su se u proteklih nekoliko godina iskristalisale i postale su jasnije, ali je nacionalno pomirenje ipak "na dugom štapu". Kosovo, kao i ranije, smatra da je nezavisno i samo na toj osnove želi da gradi eventualni istorijski dogovor sa Srbijom, Beograd od potpisivanja Briselskog sporazuma pokazuje više spremnosti na dogovor i ustupke, ali još nije precizirao šta to sve tačno može da podrazumeva i šta očekuje. Kosovski Srbi razumeju da se njihova pozicija ubrzano menja, ali ne razmišljaju o istorijskom pomirenju nego o tom kako "živeti pored Albanaca" i traže "institucionalne okvire" za suživot, a Albanci sa juga Srbije insistiraju na stavu da je Kosovo nezavisno i da probleme treba da rešavaju Beograd i Priština. Oni, takođe, odbijaju svaku pomisao o razmeni teritorija.
Kako prevazići razlike i šta učiniti da stvari krenu napred? Surlić misli da je važno da "sporazum o normalizaciji odnosa ne postane politički kapital vlastodržaca u Beogradu i Prištini... Normalizacija odnosa bi trebalo da rezultira Sporazumom o specijalnim vezama, koji će omogućiti ispisivanje nove stranice odnosa zasnovanog na partnerstvu i saradnji. Specijalne veze bi se ogledale u institucionalnoj formi međuvladinih saveta i ministarskih konferencija koje bi obezbeđivale da dva sveta deluju kao jedan – kroz jedinstveno tržište, zajedničke infrastrukturne projekte, bezbednosnu saradnju, akademsku razmenu, uopšte slobodno kretanje ljudi i zagarantovan pravni status za Srbe i Albance gde god se nalazili". Ali, tako nešto, bar sudeći prema onome što je do sada objavljeno, nije čak ni pominjano u pregovaračkom procesu.
Izvor: Beta
Foto: Beta
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
