U odsustvu jasne i ostvarive vizije, u odsustvu političke volje da se pitanju Kosova pristupi uz uvažavanje realnosti (na Kosovu, među Srbima na Kosovu, u Srbiji i u međunarodnoj zajednici), politika Prištine i Beograda se pretvorila u neprestano taktiziranje i međusobno "nadgornjavanje" političkih vođa. Politikom kreni-stani, održavan je navodni status quo, a stvarnost se menjala u korist takozvane nove realnosti: širenja suvereniteta kosovskih institucija na celu teritoriju Kosova.

Autor: Predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose dr Dušan Janjić

Ali, širenje suvereniteta o kome je reč nije donelo ni stabilnost ni ekonomski i društveni napredak običnim ljudima. Albansko političko vođstvo Kosova, a i do nedavno mnogo hvaljen "reformista iz Tirane" Edi Rama, sve više pokazuju strah od silaska sa vlasti. U tome su zaboravili na mantru "Svi Albanci će biti zajedno u velikoj Evropi" i otimaju se, sa Samoopredeljenjem i ostacima Crveno-crne koalicije, oko ideje "Prirodne Albanije" ili "Ujedinjenja svih albanskih zemalja", odnosno oko devetnaestovekovnog nacionalističkog sna o "Velikoj Albaniji".

Vođstvo Srbije, uz pomoć svojih eksponenata na Kosovu, nastoji da stvarnost prikrije ideologizovanim "novogovorom" o "lažnoj državi", "lažnim ljudima" o "lažnoj stvarnosti". Na osnovu stepena primene tog "novogovora" na političkoj sceni, odnosno u javnom diskursu, počeli su da se razlikuju "lojalni" i drugi" srpski politički akteri.

Sa protokom vremena i približavanjem vođstva Srbije momentu odluke o izboru između šovinizma i populizma sa jedne i reforme i demokratizacije sa druge strane, članstvo u EU ili "limbo stanje" čekanja ruskog Godoa, reaktivirana su sva "ideološkom koprenom" prekrivana a nerešena pitanja. U takvoj atmosferi pojavila se i stara/nova mantra: s Albancima se ne može živeti, ali se s njima možemo dogovoriti da se razgraničimo.

Autorstvo nad tom idejom se pripisuje "Ocu srpske nacije" Dobrici Ćosiću. Ulogu njenog "apostola" preuzeo je jedan od njegovih "najboljih đaka" Ivica Dačić. On se, kako valja, oglasio i za Uskrs, valjda verujući da će sve žrtve pokušaja da se ovakve ideje realizuju (mrtvi, raseljeni, nestali...) uskrsnuti i da će "strani mentori" Albanaca ustuknuti.

Oglašavanje "apostola" Dačića i sve snažnija destabilizacija prilika vraćaju nas na pitanje: Šta se ostvarilo od ciljeva koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić postavio pred unutrašnji dijalog o Kosovu, kada ga je inicirao tekstom u listu "Blic" 21. jula 2017. godine. Reč je o sledećim ciljevima: široki unutrašnji konsenzus, koji bi trebalo da uključi što širi krug društvenih aktera; suočavanje sa realnošću; prevladavanje mitologije o Kosovu; trajno rešenje, rešenje koje bi bilo održivo i u budućnosti, miroljubivo rešavanje problema, ostvarivanje ključnih "naših" interesa (odnosno interesa Srbije i srpske zajednice), i "otvaranje vrata" za EU.

Prvi i najviše istican cilj – sveobuhvatnost izjašnjavanja koje vodi do opšteg konsenzusa – je tek delimično ostvaren: političke stranke i delovi šire javnosti su se grupisali sledeći dva kriterijuma. Prvi kriterijum su razlike u ideologiji i politikama. Jedna podgrupa su stranke snažne etno-nacionalističke i desničarske orijentacije, a drugu podgrupu čine sledbenici liberalno-demokratske ideologije i politike.Drugi kriterijum je (ne)slaganje oko budućnosti Srbije odnosno (ne)prihvatanje članstva Srbije u EU uključujući i odnos prema Rusiji i Zapadu.

Sudeći po dosadašnjem toku unutrašnjeg dijaloga, pa i stanju javnog diskursa u Srbiji i regionu, to je ključni pokretač nesporazuma i (ne)prihvatanje inicijative predsednika Vučića. Najvažnija linija deobe i suprotstavljanja nije pitanje Kosova, već pitanje "evropske budućnosti" Srbije, a Kosovo je poslužilo kao instrument da se ukaže na to. Indikativno je da se većina političkih stranaka i drugih aktera unutrašnjeg dijaloga otvoreno ne zalaže za proces normalizacije kao jedan od važnih koraka ka članstvu Srbije u EU.

Pozivi na demitoligizaciju pitanja Kosova nisu došli ni do ušiju (a kamoli svesti) većine, pa ni vladajuće, a ni mnogih ministara. San o "trajnom rešenju" koje će osloboditi kosovskih briga buduće generacije se raspršio pred tvrdoglavošću istorije, živih ljudi koji bi da se nešto pitaju, kao i "njihovih stranih mentora". Sve u svemu, od onog šta je ostalo teško je očekivati politiku koja bi se prihvatila realizacije onog što je Dačić parafirao pre pet godina i tako dovela do privremenog (višedecenijskog) održivog rešenja – normalizacije odnosa Kosova i Srbije i članstva u EU.

Uočljivo je i da se većina homogenizuje oko etno-nacionalističkog pristupa pitanju Kosova. To ima za rezultat zagovaranje rešenja koja ne uvažavaju realnost. Ukoliko bi došlo do jačanja ove mobilizacije, to bi unutrašnji dijalog pretvorilo u propagandno-marketinšku manipulaciju. To može da dovede do snažnijih ekstremističkih reakcija i do slabljenja uticaja institucija i demokratski opredeljenog dela javnosti u Srbiji.

Neki od predstavnika vlasti i vladajućih stranaka su sporadično isticali da je nastavak procesa normalizacije put za optimalno uređivanje odnosa Srbije i Kosova. Istovremeno, pojedini članovi vlade i vladajuće koalicije su zagovarali "status quo" ili prihvatanje realnosti etničke podele tako što bi se obavilo dodatno etničko i teritorijalno razgraničenje Srba i Albanaca. Zapravo, oni bi priznali nezavisnost Kosova, ali im je kao alibi pred sopstvenom javnošću potreban "komad teritorije". To je loša poruka jer sugeriše da u vladajućoj koaliciji nema spremnosti za postizanje  sveopšteg konsenzusa, što je osnovna ideja prvog čoveka vlasti – predsednika Vučića.

Stranke opozicije, uključujući i one koje se deklarišu kao demokratske i socijaldemokratske, nisu u unutrašnjem dijalogu videle priliku da izgrade sopstvenu politiku koja bi ih razlikovala od drugih, a retke su stranke koje se pozicioniraju kao zaista proevropske stranke spremne da rešavaju pitanja Kosova prihvatanjem evropskih tekovina.

Kada je reč o aktivnostima organizacija građanskog društva i javnih ličnosti, u ovom periodu, znatan broj je, u osnovi, pozitivno reagovao na inicijativu i uključio se u unutrašnji dijalog. I tu postoji podela na one koji su za nastavak Briselskog dijaloga i procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova i one koji se izjašnjavaju za "status quo" čak i za "vojno-policijska rešenja". Najveći broj takvih opredeljenja čuo se upravo na skupovima u organizaciji vladine radne grupe u okviru takozvanog "institucionalizovanog dijaloga". Brojni su i akteri koji o unutrašnjem dijalogu govore kao o "izdaji" Kosova.

Ukupni rezultat je da sama suština Kosovskog pitanja nije shvaćena ili se neiskreno izjašnjavalo o njemu. U krajnjoj liniji, pitanje statusa u kosovskoj krizi sastoji se od (ne)utvrđivanja nezavisnosti Kosova i od (ne)određivanja statusa srpske odnosno albanske zajednice. U dubljem smislu to je i pitanje o kontroli teritorije i o upravljanju njenim resursima. Na ovo se pitanje može odgovoriti samo ako se veruje u "trajna rešenja". Sadašnje okolnosti, pre svega političko-bezbednosne na Kosovu, u Srbiji i Zapadnom Balkanu, su takve da ne omogućuju lokalnim akterima da igraju igru "trajnog rešenja". I sama politička vođstva Albanaca i Srba, odnosno Kosova i Srbije, pate od očiglednog pomanjkanja kapaciteta za ovakva rešenja.

Stoga je preporučljivo da vođstvo Srbije pitanje statusa Kosova i dalje ostavi otvoreno, ali da se ne zatvara perspektiva njegovog razrešavanja u drugačijim okolnostima. Vlasti Srbije bi trebalo da, što je moguće preciznije, odredi svoje viđenje procesa normalizacije i da ga  prilagode potrebama primene postignutih sporazuma, ali i društvenim potrebama i problemima. To bi valjalo učiniti kroz izradu i usvajanje od strane vlade Republike Srbije, akcionog plana za ostvarivanje pregovaračkog poglavlja 35.

Prištini i Beogradu, u okolnostima koje danas preovlađuju, preostaje ili veliki avanturizam ili politika "malih koraka" koja ima fokus na unapređenje položaja i zaštite prava srpske zajednice, na formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) i na regulisanje položaja SPC.

Prema problemima vezanim za pogoršavanje bezbednosti na severu Kosova javnost i vlast Srbije i dalje se odnose po merilima prošlog veka i hladnog rata, ponavljajući sintagmu "Situacija je stabilna i pod kontrolom". Vlasti tvrde da su sposobne da garantuju stabilnost, a to valjda znači da razreše ubistvo Olivera Ivanovića, ili da usmeravaju procese ka izbegavanju vojno-policijskog, ili još gore, terorističkog nasilja.

U svakom slučaju, postavlja se pitanje može li destabilizovana srpska zajednica na severu Kosova, posebno kad se razdvoji od ostatka srpske zajednice na Kosovu, da izdrži pritisak, ili će se sve pretvoriti u pojačano iseljavanje Srba? Zagovornici razgraničenja veruju da tom idejom spasavaju Srbe južno od Ibra. Po njima je Sever stabilan kao neprobojna tvrđava. Moje uverenje je da su ljudi – ljudi, da su Srbi sa Severa i celog Kosova ljudi koji su svašta preturili preko glave. Ali, ljudi imaju svoju pamet i svoju granicu izdržljivosti.

Foto: Beta/Medija centar

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Kosovo ponovo u žiži interesovanja srpske javnosti
  
• 

  Vesti

  : Podela Kosova - žilav koncept
  
• 

  Vesti

  : Da li je moguće istorijsko pomirenje Albanaca i Srba - Evropska persp
  
• 

  Vesti

  : Dijalog: Zajednica srpskih opština glavna prepreka