Evropska komisija i Savet EU usvojili su 30. marta dokument u kojem predlažu članicama da primene odredbe o socijalnoj zaštiti iz sporazuma o pridruživanju sa Albanijom, Crnom Gorom, San Marinom i Turskom. Primenom tih članova kroz sklapanje bilateralnih sporazuma, radnici iz EU koji rade u ovim zemljama, ali i građani iz tih zemalja koji rade u EU, imali bi pravo na jednaki tretman u oblasti socijalne zaštite, kao i pravo na penziju zemlje u kojoj rade kada se vrate u domovinu. Srbija ima potpisane sporazume o socijalnom osiguranju sa blizu 30 zemalja, podaci su Zavoda za socijalno osiguranje. Pregovori o obnavljanju sporazuma se trenutno vode sa Mađarskom, Rumunijom, Rusijom, Francuskom i Ukrajinom. Prema podacima iz 2009. u Srbiji penziju iz inostranstva prima 145.000 ljudi, od čega više od 35.000 njih iz Nemačke.

Poslednji sporazum koji reguliše socijalno osiguranje državljana Srbije u inostranstvu potpisan je u januaru 2012. sa Austrijom. Ovaj sporazum omogućava ostvarivanje prava iz oblasti socijalne i radne zaštite za 300.000 srpskih državljana koji rade u Austriji.

Pregovori o zaključivanju sporazuma o socijalnom osiguranju vode se sa Belgijom, Francuskom, Grčkom, Mađarskom, Švajcarskom u Turskom.

EU je bila primorana na ovaj korak jer na nivou zajednice nema usaglašene politike socijalne zaštite:  svaka članica sklapa bilateralne sporazume sa zemljama van EU sa kojima to želi, tako da sa nekim zemljama iz kojih dolazi veliki broj migranata uopšte nema sporazuma.

Komisija u dokumentu o spoljnim dimenzijama koordinacije socijalne zaštite EU, naglašava kako su migranati i kompanije koji dolaze van EU često na udaru rascepkanih sistema socijalne zaštite koji stvaraju prepreke za ulazak u EU, kretanje po Uniji, kao i napuštanje EU. Kako bi ukazala na te prepreke, Eu je dala pregled posledica takvog stanja i smernice o povezivanjui zakona EU i bilateralnih sporazuma članica sa zemljama van EU.

Kao deo ovog dokumenta, Komisija je predložila usaglašavanje socijalne zaštite EU sa Albanijom, Crnom Gorom, San Marinom i Turskom. Isti dan je i Savet usvojio odluke o usaglašavanju socijalne zaštite  ove četiri zemlje sa EU. Nakon što je Savet usvojio odluke, usaglašen je stav EU, a drugi korak je da se sa nacionalnim kancelarijama za pridruživanje ove četiri zemlje postigne sporazum o usvajanju tih odluka.

Cilj predloga Komisije je da obezbedi bolju zaštitu radničkih prava, naročito penzionih prava. Evropski komesar za zapošljavanje, socijalnu politiku i inkluziju Laslo Andor (László Andor) rekao je da će predlog pomoći građanima EU koji rade u inostranstvu i stvoriti okvir pravila za migrante iz "trećih zemalja". Pod trećim zemljama se podrazumevaju zemlje koje nisu članice EU.

Komisija je predložila da je potrebna bolja saradnja članica prilikom potpisivanja bilateralnih sporazuma kao i razvoj zajedničke EU politike povodom ovih pitanja. Komisija je takođe predložila formiranje novog foruma na novu EU za saradnju stručnjaka članica EU koji se bave  bilateralnim sporazumima o socijalnoj zaštiti.

Sa Turskom  već postoji sporazum, ali se očekuje da će novi sporazum biti moderniji. Uz to, prethodni nikad nije zakonski sproveden uprkos presudi Suda pravde. Nova odluka Saveta i Komsije predviđa zakonsku sigurnost kad je reč o penzijskim pravima turskih radnika koji su radili u EU, a zatim se vratili u Tursku. Sporazum takođe predviđa recipročna prava i za građane EU koji su radili u Turskoj.

Komisija je takođe predložila članicama da, ako to žele, zajednički nastupe u koordinaciji socijalne zaštite sa nekim „trećim zemlja“, a naročito sa onima koje imaju veliku pokretljivost radne snage.

Socijalna zaštita nije usaglašena na nivou EU, već svaka članica ima svoj sistem socijalne politike.

Usaglašavanje sistema socijalne zaštite između EU i ostatka sveta se uslovno rečeno odvija na dva načina. Jedan je nacionalni tako što članice potpisuju bilateralne sporazume sa zemljama van EU.

Ovaj sistem je prilično fragmentisan jer njime nastaje nepotpuna mreža sporazuma koji često imaju različiti sadržaj u zavisnosi od zemlje sa kojom članica sklapa sporazum. Drugi pristup koji u stvari još nije zaživeo jer ga EU tek razvija, jeste zajedniči pristup koordinaciji sistema socijalne zaštite.

Bilateralni sporazumi između članica i zemalja van EU često sadrže odredbe koje omogućavaju radniku da radi u EU, ali da ostvaruje pravo na socijalnu zaštitu u zemlji iz koje je došao i to na ograničen vremenski period.

Osim toga, sporazumi mogu da omoguće jednak tretman imigranata i domaćih radnika, i što je važnije i isplatu penzija na teritorijii druge zemlje. Stariji sporazumi ponekad insistiraju na recipročnim pravima zdravstvene zaštite.

Članice nemaju puno takvih bilateralnih sporazuma i sadržaj varira od zemlje do zemlje sa kojom je sklopljen. Šta više, članice uopšte ne prate šta je susedna članica ispregovarala sa nekom zemljom. Sa nekim zemlja van EU takvih sporazuma uopšte nema, a prioritet imaju uglavnom najvećii trgovinski partneri EU.

Zajednični stav u pogledu vođenja socijalne politike postoji u sporazumima o pridruživanju koje EU i članice imaju sa drugim zemljama. Godine 2010. Savet se složio da treba primeniti  odredbe o koordinaciji socijalne zaštite u skladu sa Sporazumima o pridruživanju sa Alžirom, Marokom, Tunisom, Hrvatskom i Makedonijom.

Izvor: EurActiv.rs

Foto: Sxc.hu

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Švedski poslodavci lakše angažuju migrante
  
• 

  Vesti

  : Rumunski i bugarski radnici nisu dobrodošli u Belgiju
  
• 

  Vesti

  : U EU 12 miliona građana živi u drugoj članici
  
• 

  Vesti

  : Agencija EU kritikuje eksploataciju ilegalnih radnika
  
• 

  Saopštenja

  : Saradnja sa EU u oblasti socijalne politike
  
• 

  Vesti

  : Moguć masovan odlazak Poljaka u Nemačku i Austriju