Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Migrantske radnje sve češće u centru grada
|
|
|
|
|
|
|
Objavljeno : 28.02.2012. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Preduzetnici imigranti u evropskim gradovima najčešće vode prodavnice, restorane i ketering službe, ali sve su brojniji i u sektoru poslovnih usluga. Takođe, sve se češće mogu naći i van etnički obojenih predgrađa, u centralnim poslovnim kvartovima, navodi se u studiji "Promovisanje etničkog preduzetništva u evropskim gradovima". Međutim, mnogo njih se i dalje bori za opstanak. Neobrazovani imigranti koji uz to loše govore jezik zemlje u kojoj borave teško dolaze do izvora finansiranja zbog čega je njihov biznis osuđen na malu zaradu i vrlo težak rad u toku celog dana. Iako očekuju od migranata da daju doprinos otvaranju novih radnih mesta, državne i gradske vlasti u Evropi sporadično i nesistematski podržavaju preduzetničke inicijative migranata. U nekim gradovima, kao što su Zagreb ili Strazbur vezivanje pojma "etnički" uz preduzetništvo se izbegava iz političkih razloga. Hrvatske službe za registrovanje firmi radije koriste izraze "manjinska zanimanja", "aktivnost na malo" i "trgovina na malo". U ovoj poslednjoj kategoriji su najčešće poslastičarnice, pekare i zlatare, koje su gotovo uvek u vlasništvu Albanaca.
Studiju je objavila Evropska fondacija za unapređenje uslova života i rada. Pojam etničko preduzetništvo podrazumeva pripadnike etničke grupe u drugoj zemlji koji pokreću biznis, zapošljavaju pripadnike svog naroda, a pritom kupci ne moraju nužno pripadati istoj etničkoj grupi. Sinonimi za ovaj pojam su manjinsko ili migrantsko preduzetništvo.
Uprkos uvreženim stavovima da migranti nemaju preduzetnički duh, studija je pokazala da je 12,8% migranata u zemljama OECD uključeno u preduzetničke aktivnosti u poređenju sa 12,1% starosedelaca. Međutim, ima razlika među zemljama kao i zanimljivih trendova u periodu 1998-2008.
Podaci pokazuju da su zemlje sa najvećim udelom samozaposlenih stranaca u nepoljoprivrednim delatnostima skoncentrisane u regionu centralne i istočne Evrope, i to u Poljskoj, Slovačkoj i Češkoj (od 20 do 30%). Zatim sledi grupa zemalja predvođena Britanijom, Belgijom, Mađarskom i Portugalijom koje imaju srednji nivo samozaposlenosti migranata (oko 15%). Zemlje sa najmanjim procentom samozaposlenih građana rođenih u inostranstvu su Austrija, Nemačka, Irska i Luksemburg.
Velika samozaposlenost migranata u Poljskoj i Slovačkoj može se tumačiti relativno fleksibilnim sistemom regulisanja viza za preduzetnike imigrante u poređenju sa zahtevima u starim zemljama članicama.
U gradovima kao što su Strazbur, Amsterdam ili Beč, preduzetnici migranti imaju veliko učešće u lokalnom biznisu, preko 30%. U Atini i finskom gradu Turku je udeo biznismena iz manjinskih zajednica zanemarljiv. Udeo zamozaposlenih stranaca u gotovo svih 30 gradova kojima se studija bavi je ispod 10%. Najviši je u Atini, Beču i Bolonji.
Ako se pogledaju podaci za broj poslova u osnivanju (start up), dobija se nešto drugačija slika. U Frankfurtu, recimo, 50% svih početnih biznisa pokreću preduzetnici iz manjinskih zajednica u Nemačkoj, a prosek na nivou cele zemlje je 15%. Švedski Malme takođe ima relativno visok udeo, 25%. Niže procente učešća manjinskih preduzetnika u start ap poslovima imaju finski grad Turku i Kopenhagen. Autori studije nisu iznenađeni što mali broj gradova prikuplja ovakve informacije.
Nove generacije sve obrazovanije
Broj preduzetnika pripadnika neke od manjinski zajednica brzo raste iako ima velikih razlika: skorašnje generacije migranata imaju razvijeniji preduzetnički duh u poređenju sa starijim generacijama, muškarci radije otpočinju biznis nego žene, kao i neke etničke grupe u odnosu na druge.
Etnički preduzetnici najčešće vode trgovine, restorane i ketering službe, ali sve ih je više u sektorima poslovnih usluga. Takođe, preduzetnici pripadnici manjinske zajednice se sve više mogu naći i van etnički obojenih predgrađa, u centralnim poslovnim kvartovima. Time im se otvaraju vrata da usluže brojniju i bogatiju klijentelu. Ovo naročito važi za one generacije preduzetnika koje su bolje obrazovane.
Dok ima preduzetnika koji su uspešni i napreduju na socijalnoj skali, mnogo njih se još bori za opstanak u slabo profitabilnim poslovima. Preduzetnici iz manjinskih zajednica uglavnom su manje obrazovani u poređenju sa konkurencijom među starosedeocima, mada se čini da se ovaj trend menja sa razvojem druge i treće generacije preduzetnika migranata. Neobrazovani migranti koji uz to i loše govore jezik zemlje u kojoj borave teško dolaze do izvora finansiranja zbog čega je njihov biznis osuđen na malu zaradu i vrlo težak rad u toku celog dana.
Preduzetnici iz manjiskih zajednica pri otpočinjanu biznisa suočavaju se sa svim preprekama kao i preduzetnici starosedeoci. Često imaju problema sa razumevanjem regulative i birokratskih pravila, naročito oni koji nisu dovoljno obrazovani i ne poznaju jezik. Iako bi se taj problem mogao rešiti štampanjem formulara na jeziku manjine, to se retko dešava.
Ne mogu se pohvaliti ni menadžerskim veštinama, a ne poznaju ni lokalnu poslovnu kulturu. Nedovoljno su upućeni i u državne mere pomoći, a neprijatno im je da traže pomoć.
Većina preduzetnika ima problem sa pronalaženjem prostora za otpočinjanje biznisa jer se urbanistički planovi grardova sukobljavaju za željama migranata o lokacijama. Migranti teško dobijaju kredit jer nemaju istoriju zaduživanja, ne mogu da pruže garancije, a poslovne delatnosti za koje traže start ap kredite su niskoprofitne i rizične. U migrantskim radnjama najčešće rade rođaci vlasnika koji predstavljaju jeftinu i fleksibilnu radnu snagu.
Studija preporučuje da lokalne vlade treba da ohrabre preduzetnike migrante da ne traže klijente samo među svojim sunarodnicima u predgrađima, već i među ostalim građanima na drugim lokacijama.
Iako su preduzetnici migranti često povezani sa poslovnim zajednicama u svojoj matičnoj zemlji ili sa organizacijama u dijaspori, većina gradova ne prepoznaje ekonomske potencijalei ovakve prekogranične saradnje.
Uprave ignorišu probleme migranata preduzetnika
Studija podvači da etničko preduzetništvo uprkos svojim potencijalima za otvaranje novih radnih mesta nije deo Evropske politike za integraciju migranata. Studija je uočila da promovisanje preduzetništva među migrantima nije deo strategija, ali ima puno programa za podršku migrantima i otpočinjanje biznisa.
Taj trend se preslikao i na nacionalni nivo. U većini zemalja etničko preduzetništvo nije deo šire državne strategije, a predstavnici manjinskih zajednica nisu zastupljeni u glavnim poslovnim udruženjima kao što su privredne komore. Oni ne učestvuju u političkim debatama koje se tiču ekonomije, a sa druge strane poslovna udruženja malo vode računa o potrebama migranstkog biznisa. U nekim gradovima oformljene su posebne poslovne asocijacije koje se samo bave pitanjem preduzetništva manjinskim zajednica, ali i one imaju problema sa finansiranjem.
Uprkos slaboj podršci na nacionalnom i gradskom nivou, i vlade i nevladin sektor očekuju da migranti daju doprinos otvaranju novih radnih mesta.
Ima više razloga za slabu uključenost migranata u dugoročne ekonomske planove gradova u Evropi. Prvo, neke gradske vlade se pravdaju da migranti nisu ušli značajno na preduzetničko tržište, pa otuda i nema potrebe za posebnim programima čime se otvara dilema "kokoška ili jaje".
Ima gradskih uprava koje nisu ubeđene da migranti imaju neke posebne poteškoće koje bi zahtevale mere i veće angažovanje grada. U nekim gradovima politika integracije uopšte nema ekonomski karakter već se prevashodno bavi učenjem jezika, korišćenjem javnog prostora i usvajanjem vrednosti. Još jedan razlog je i to što je u većini gradova zabranjena pozitivna diskriminacija preduzetnika na bazi etničke propadnosti.
Pojam etničkog preduzetništva ne koristi se često u gradovima. U nekim gradovima je zabranjeno uzimati podatke o etničkoj pripadnosti preduzetnika, u nekim se taj termin ne upotrebljava jer je status manjina politički osetljivo pitanje.
Studija navodi primer Hrvatske u kojoj se sintagma "etnički preduzetnik" ne koristi, već se koriste drugi opisni izrazi koji ukazuju na pripadnike jednog naroda koji su se specijalizovali u pojedinim poslovima. Takvi izrazi su „novoformirane migrantske zajednice”, “manjinska zanimanja”, “aktivnost na malo” i „trgovina na malo”.
U ovoj poslednjoj kategoriji su najčešće poslastičarnice, pekare i zlatare koje su gotovo uvek u vlasništvu Albanaca.
Drugi grad u kome reč „etnički“ nije omiljena je francuski Strazbur na granici sa Nemačkom. Radije se koriste izraz „preduzetnici stranci“ ili „imigrantni preduzetnici“, a sve u cilju da se imigranti ne prepoznaju kao etnička grupa već kao bilo koji drugi građani.
Izvor: EurActiv.rs
Foto: Sxc.hu
Linkovi
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
