 Žene u sektoru bezbednosti u Srbiji ne prijavljuju diskriminaciju, a glavna parola je "ćuti, jer se ništa neće promeniti", ocenjeno je 30. novembra u Beogradu na skupu o mehanizmima zaštite od rodne diskriminacije u sektoru bezbednosti koji je organizovao Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP). Razlozi neprijavljivanja su strah od odmazde, teškoće u dokazivanju i slabost mehanizama zaštite od diskriminacije unutar samih institucija. Holandska armija godinama radi na privlačenju žena u vojsku, ali Holanđanke generalno kraće ostaju u vojsci i ne napreduju kao muškarci.
Istraživačica u BCPB Maja Bjeloš kazala je da su istraživanja te organizacije pokazala da je najrealnije da slučaj diskriminacije neće biti prijavljen u sektoru bezbednosti Srbije, već će diskriminisana osoba nastaviti da trpi diskriminaciju.
Kako je rekla, rizici od pojave diskriminacije su tradicionalno muško okruženje u sektoru bezbednosti, kriterijumi za prijem na posao, opis posla, mogućnost usavršavanja i kriterijumi za napredovanje.
Prema podacima BCBP-a, u julu 2012. godine 0,2% oficira u vojsci Srbije su bile žene dok ih je pre dve godine bilo 0,1%.
Žena podoficira je 0,1% - isto kao pre dve godine, dok je među civilnim licima 16% žena što je pad od 1,3 procentna poena u odnosu na septembar 2010. Među profesionalnim vojnicima je 2,9% žena ili 0,9 procentnih poena više nego pre dve godine.
Žene u operativnom i uniformisanom sastavu srpske policije učestvuju sa ukupno 39,6% (od ukupnog broja žena u MUP) ili 11,6% u ukupnom broju zaposlenih sa tim statustom, podaci su Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
U preostalom procentu žene su zastupljene na ostalim poslovima u MUP (logistika, administracija, tehnička podrška isl.)
Broj žena u MUP-u konstantno raste. Godine 2000. bilo ih je 15,2%, 2005. godine – 19,1%, 2010. -21,7%, a sada 21,8%).
Ako se analizira struktura zaposlenih u uniformisanom sastavu policije, na poslovima obezbeđenja angažovano je 11% žena, u bezbednosti saobraćaja - 5,5% žena, među graničnom policijom je 18% dok su 2% žandarmerije žene.
Na operativnim poslovima suzbijanja kriminala 19% su žene a na vanrednim situacijama, žene čine 25% zaposlenih.
Razlozi za diskriminaciju
Glavni razlog zašto se diskriminacija ne prijavljuje je strah od odmazde jer onaj koji vrši diskriminaciju prolazi sa blagom kaznom ili bez sanksija.
"Jedina osoba koja bi realno trpela posledice je i dalje diskriminisana osoba koja bi bila izložena preziru kolega, izolaciji, maltretiranju ili premeštena na drugo radno mešto što je najčešće rešenje", kazala je Bjeloš.
Iako postoje zakonski okvir i pravila službe kojima je regulisano pitanje diskriminacije, učesnici skupa su ocenili da nije jasno šta se podrazumeva pod diskriminatorskim ponašanjem.
Bjeloš je istakla da žene nemaju dovoljno poverenja u postojeće mehanizme koji nisu dosad postupali po prijavi o diskriminaciji što znači da nema ohrabrujućih primera da je diskriminator kažnjen.
Prema njenim rečima, na neprijavljivanje diskriminacije utiče i organizaciona kultura bezbednosnih institucija po kojoj zaposleni koji se suočavaju sa problemima na radu "ne treba da se žale, već da budu jaki i idu dalje".
“Uverenje je da zaposleni treba da budu i psihički i fižički izdržljivi, jer ko se žali taj nije dobar ni policajac ni vojnik”, kazala je ona.
Istaknuto je da bi trebalo raditi na osnivanju mreže za okupljanje žena, slično mreži policajki Jugoistočne Evrope, u okviru koje bi mogle da razmene svoje probleme i deluju kao grupa za pritisak prema donosiocima političkih odluka.
Modeli zaštite
Dominantan model zaštite prava zaposlenih u sektoru bezbednosti je hijerarhijski što znači da diskriminisana osoba mora da se obrati pretpostavljenom.
Takođe, dostupnost mehanizama zaštite nije ista za civilna i vojna lica, odnosno policijske službenike. Takođe, mehanizmi zaštite nisu isti za one koji rade u sedištu ministarstva ili van njega.
“Pravilo službe u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) je takvo da se zaposleni za problemima obraćaju nadležnima unutar sistema. Kršila bi se pravila službe ako bi se obratili nekome van sistemima, kao što je poverenik za zaštitu ravnopravnosti”, istakla je Maja Bjeloš.
Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti EU predviđa uvođenje "osobe od poverenja" koja nije na hijerarhijski višoj poziciji već su je izabrale kolege. Njen zadatak je da uoči dksriminaciju i savetuje, ali nema ovlašćenja da prekine diskriminatorno ponašanje, rečeno je na skupu.
Ta institucija zasad postoji u BIA i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.
Učesnici skupa su istakli da su ponekad i muškarci diskriminisani. Jedan od učesnika debete prokomentarisao je da je sadašnji zakon o Vojsci Srbiji na štetu muškaraca jer je uslov za prijem u vojnu službu da je muškarac služio vojni rok sa oružjem, a za žene taj kriterijum ne postoji, zbog čega žene lakše prolaze na konkursima za posao.
Iskustvo iz Holandije
Kristin Vermu, potpukovnica u holandskoj Žandaremeriji i bivša savetnica za rodna pitanja u Generalštabu Holandije navela je da je od 1978. kraljevska vojna akademija u Holandiji otvorena i za žene.
Prve žene u holandskoj mornarici pojavile su se 1985. godine, a prva žena general promovisana je 2006. godine.
U holandskoj armiji je trenutno 45.000 vojnih lica i 19.000 civilnih lica od čega je 9% žena među vojim licima i 24% među civilima.
"Svi rodovi holandske vojske su otvoreni za žene, izuzev marinaca", kazala je Vermu.
U kopnenoj vojsci Holandije, šest odsto su žene, u ratnom vazduhoplovstvu 11%, u ratnoj mornarici 5%, dok su 13% pripadnika vojne policije - žene.
Ona je navela da Holanđanke ulaze u vojsku, ali ne ostaju dugo i ne napreduju kao muškarci. Kako je ocenila, razlozi su sposobnosti, pritisak spoljnog okruženja kao i način razmišljanja žena koje odustaju ako ne ispunjavaju sve kriterijume za prijem u vojnu službu.
Prisustvo žena se pokazalo naročito važno u vojnim misijama u kojima su osim vojničkih sposobnosti, potrebne i diplomatske veštine i komunikacija sa lokalnim stanovništvom.
Kako je ocenila, mešovite oružane snage imaju bolje rezultate u smislu atmosfere i načina na koji ljudi jedni druge tretiraju.
"Mene niko nije maltreritao jer se niko ne usuđuje da to radi oficiru, ali žene vojnici prolaze kroz teške sutuacije", navela je ona.
Iz njenog kontakta sa drugim Holanđankama u armiji, većina žena se ne žali na otvoreno uznemiravanje, već na prikrivene prepreke u poslu.
Olakšice za roditelje vojnike
Ona je navela da u holandskoj vojsci ne postoji sistem kvota o zastupljenosti žena, već samo ciljevi o željenom procentu žena za čije neispunjavanje nema sankcije.
U okviru programa "Genderforce" koji se sprovodi od 2005. radilo se na privlačenju žena za neke druge poslove u vojsci osim tradicionih vezanih za nošenje oružja.
Cilj je bio da se promeni stav da žene ne mogu da budu u oružanim snagama zbog čega je obučeno 500 instruktora koji su se pobrinuli da u svakoj lekciji ima nešto o rodnim pitanjima.
Međutim, pokazalo da nije dobro što su instruktori bili civili van sistema vojske zbog čega su naišli na otpor vojske i komentare "šta ti znaš o vojsci".
Vermu,koja i sama ima blizance, navela je da dosta žena nakon 30. godine napusti vojsku jer smatraju da je nemoguće pomiriti vojsku i porodicu.
I za muškarce i za žene sa porodicom predviđene su olakšice kao što je plaćanje čuvanja dece ili mogućnost polučasovnog radnog vremena na nekim poslovima.
Ako žena vojnik ima decu mlađu od pet godina, ne mora u misiju, ali holandski muškarci su zatražili i dobili na sudu isto pravo zbog čega se sada više vodi računa o porodičnim potrebama i muškaraca koji se šalju u misiju.
Međutim, zanimljivo je da se žene dobrovoljno javljaju za misije i ima ih više nego žena na služenju u Holandiji, istakla je potpukovnica Vermu.
Mreže u amsterdamskoj policiji
Gerald oud Ammervelb, šef uprave za operativne poslove i zamenik šefa amsterdamske policije naglasio je da amsterdamska policija neguje različitosti i naveo je nekoliko primera dobre prakse.
Amsterdamska policija ima 7 mreža među kojima su mreže žena, mreže različitih etničkih manjina (turska, marokanska…), LGBT mreža itd.
Te mreže su od velikog značaja jer su osetljive na etničko i rodno zasnovano nasilje i imaju specijalizovane policajce/ke koji odgovaraju na nasilje odgovorno i senzibilisano, a takođe rade i na usavršavanju procesa indentifikacije nasilja.
Svaka policijska stanica u Amsterdamu ima osobu od poverenja koja je zadužena da reaguje na diskriminatorne prakse unutar policije.
Izvor: Euractiv.rs
Foto: BCBP
 Povezani sadržaj
|
EurActiv Srbija
