Srpska vlada je najavila da će do kraja leta Skupštini Srbije proslediti na usvajanje zakone o denacionalizaciji i javnoj svojini, bez kojih Srbija ne bi mogla ni da računa da će dobiti status kandidata za članstvo u EU i datum početka pregovora o pridruživanju. Zakon o denacionalizaciji najavljivale su sve prethodne demokratske vlade od 2000. godine i nijedna nije bila spremna da preuzme veliki teret obeštećenja vlasnika imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, odnosno njihovih naslednika. Tek pod pritiskom EU aktuelna vlast se obavezala da će do polovine ove godine imati gotov zakon o denacionalizaciji, ali do tada neće biti pripremljen ni nacrt tog dokumenta.

Za sada je pred radnom grupom koja priprema nacrt zakon o denacionalizaciji nekoliko verzija budućeg modela povraćaja oduzete imovine, a koja od njih će ići u javnu raspravu zavisiće od dogovora članica vladajuće koalicije. U radnoj grupi su predstavnici Vlade i nema nikoga od zastupnika bivših vlasnika koji jedva čekaju da vide šta im se nudi i spremaju se za žestoku borbu ukoliko ne budu zadovoljni predloženim rešenjima.

Na čelu radne grupe je državni sekretar u Ministarstvu finansija Goran Radosavljević koji tvrdi da će nacrt zakona o denacionalizaciji biti gotov do sredine jula, ali da bi mogao da bude spreman za jedan dan, samo je potrebno da se sve stranke koje čine vladu usaglase o jednom od ponuđenih modela kako bi se izbegla neizvesnost i razne ucene prilikom izglasavanja zakona u Skupštini. Prema saznanjima EurActiv-a, postoji spremnost lidera svih koalicionih partnera da podrže model koji predviđa naturalnu restituciju u svim slučajevima gde postoje uslovi da se vrati ono što je i oduzeto, a da se svim ostalim slučajevima primeni finansijsko obeštećenje.

To znači da ne bi bila sprovođena supstitucija imovine, odnosno vraćanje neke druge imovine približne vrednosti, na šta su najviše računali bivši vlasnici, pa se može očekivati da će se oni u javnoj raspravi suprostaviti takvom rešenju. Mreža za restituciju, koja okuplja najveći broj građana koji potražuju oduzetu imovinu, smatra da se 97% oduzete imovine može vratiti u naturi, bilo u izvornom obliku bilo supstitucijom, jer se radi o građevinskom i poljoprivrednom zemljištu i šumi koja je u državnom vlasništvu, i izvesno je da se neće zadovoljiti da umesto imovine bivši vlasnici dobiju obveznice koje će im biti isplaćivane u godišnjim ratama.

Sve dosadašnje rasprave u okviru radne grupe koja priprema zakon o denacionalizaciji najpribližnije su rešenju da finansijsko obeštećenje sprovodi isplatama obveznica u roku od deset godina, a da isplata počne tek za nekoliko godina. Procenjeno je da bi za državu bilo najprihvatljivije da preuzme obaveze po tom osnovu od 1,5 do dve milijarde evra, a da se početak isplate obveznica poklopi sa okončanjem izmirenja obaveza po osnovu stare devizne štednje, 2016. godine. Takav predlog verovatno ne bi zadovoljio EU, a sasvim sigurno ni stare vlasnike, koji se nadaju da bi već od 2013. godine zakon bio u primeni.

Dosadašnje analize su pokazale da bi za budžet Srbije bilo najprihvatljive rešenje koje predviđa da godišnji trošak za restituciju ne bude veći od 0,5% bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je oko 160 miliona evra.

U javnosti su državni zvaničnici stidljivo pominjali da će budući zakon utvrdiditi maksimalnu vrednost imovine koja pojedinačno može biti vraćena na pola milona evra. Neke analize pokazuju da će u
najboljem slučaju biti vraćeno oko 20% oduzete imovine.

Radosavljević očekuje da će zakon o denacionalizaciji obuhvatiti postojeći Zakon o povraćaju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je usvojen 2006.godine, ali je njegova primena bila stopirana zbog provere ustavnosti načela o prioritetnoj naturalnoj restituciji. Ustavni sud je procenio da zakon nije neustavan i preporučio je da se po istom principu donese i zakon o povraćaju imovine građanima. Planirano je i da bude ukinuta Direkcija za restituciju, koja je bila zadužena za sprovođenje Zakona o povraćaju imovine crkvama i verskim zajednicama, tako da bi restituciju ubuduće trebalo da preuzmu lokalne samouprave.

Zbog toga je, kako je ukazao Radosavljević, važno da budući zakon o denacionalizaciji u potpunosti bude usklađen sa zakonom o javnoj svojini kojim će lokalnoj samoupravi Vojvodini biti vraćen deo
imovine kojom sada gazduje republika.

Planirano i vraćanje imovine Vojvodini

Na čelu radne grupe koja priprema zakon o javnoj svojini je Bojan Kostreš, zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine i bivši predsednik Skupštine Vojvodine, koji je potvrdio da je bluzu konačno rešenje tog zakona.

Za sada je nesporno da će institucije i imovina od državnog interesa pripasti republici, a opštinama i gradovima ono što su sami izgradili, a što ukupno obuhvata 80% imovine koja će biti predmet deobe. Preostalih 20% je imovina Vojvodine, a Kostreš se zalaže da Pokrajina dobije natrag imovinu kojom je raspolagala do 1995. godine, a ne ono što joj je obezbeđivao Ustav Srbije iz 1974. godine. Skoro je izvesno da će pokrajini biti vraćena svojina nad zemljištem i poslovnim prostorom, kao i putevima, dok će Želežnica i Telekom ostati imovina republike, iako se tome protivi Kostreš. On je odustao od zahteva da vojne kasarne i policijske stanice budu pokrajinska svojina.

Šef Delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer (Vincent Degert) je na prvoj javnoj debati o budućem zakonu o denacionalizaciji u Skupštini Srbije istakao da Srbija mora hitno da donese taj zakon i da izazovi koje taj proces nosi ne mogu da budu opravdanje za dalje kašnjenje. Njegova je poruka bila da EU ne nameće model po kojem će imovina biti vraćena, ali da insistira na principima da u tom postupku ne bude diskriminacije, odnosno da se poštuje vladavina prava i socijalna pravda. Za te principe se zalaže i potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić koji uvek u prvi plan stavlja obavezu države da ispravljanjem jedne nepravde ne napravi novu i da ne nametne preveliki teret novim generacijama.

"Znam da niko neće biti zadovoljan", izjavio je Đelić koji koordinira rad na donošenju zakona o denacionalizaciji i javnoj svojini i sprema argument za "vrelu javnu raspravu" o tim zakonima. Najvažnije je, kako je rekao, da budu usvojena sprovodljiva rešenja.

Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić kaže da ima bojazan da će zakon o javnoj svojini biti u primeni pre zakona o denacionalizaciji i da će tako biti onemogućena prvenstvena naturalna restitucija. On smatra da će lokalnoj samoupravi biti vraćano zemljište koje će potom biti dato privilegovanim ljudima i tajkunima, a bivši vlasnici će čekati isplatu obveznica.

Takvu mogućnost Đelić demantuje, navodeći da će se prilikom deljenja javne svojine voditi računa da li se radi o imovini koja se ne može opteretiti ili otuđiti jer ima bivše vlasnike. On očekuje da će biti usvojeno prelazno rešenje kojim će se zadašnjim zakupcima imovine koja se potražuje dati određeni rok da je koriste, verovatno do isteka ugovora, a za to vreme bi bivši vlasnici primali nadoknadu što čekaju da im vlasništvo bude vraćeno.

Podneto 76.000 zahteva za restituciju

Prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji je donet 2005. godine da bi se utvrdile obaveze države po osnovu restitucije 110.000 građana je podnelo oko 76.000 zahteva za
obeštećenje. Od tog broja je 3.964 prijave stiglo iz inostranstva. U ukupnoj imovini koja se potražuje je 97% zemljišta i to najviše poljoprivrednog - 305.942 hektara, zatim građevinskog
zemljišta 9.969 hektara i šumskog 44.859 hektara.

Poreska uprava je procenila da je ukupna vrednost potraživane imovine između 100 i 221 milijarda evra, što je Mreža za restituciju ocenila kao "naduvano", da bi se odložilo obeštećenje. Mreža je nezadovoljna i što država izbegava da pribavi precizne podatke o zemljištu kojim gazduje, navodeći da u zvaničnim knjigama nije upisana ni trećina državne imovine.

Budući zakon o denacionalizaciji će, prema rečima Radosavljevića, predvideti ponovno prijavljivanje oduzete imovine, zatim će uslediti provera dokumentacije i procena obaveza države.

U bivšim komunističkim zemljama restitucija je obavljana najvećim delom po naturalnom modelu i još se sprovodi, ali ima i drugačjih rešenja. Hrvatska je, na primer, obeštetila tek polovinu starih
vlasnika koji su podneli 51.000 zahteva. U toj bivšoj jugoslovenskoj republici isplata je uglavnom novčana, i to tako što se daje 25% u novcu, a ostatak u obveznicama na 25 godina. Naturalna restitucija se primenjuje samo u slučaju kada je država vlasnik nepokretnosti koja treba da bude vraćena. Fond za obestećenje je do sredine 2003. godine isplatio 16, 6 miliona evra u novcu i 14,3 miliona evra u obveznicama.

Mađarska je zakon o denacionalizaciji donela 1991. godine i starim vlasnicima je dodelila kompenzacione kupone kojima su mogli da otkupljuju državne obveznice i obveznice preduzeća u procesu
privatizacije. Ukupan iznos koji je država isplatila po osnovu restitucije je 80 milijardi forinti.

Nemačka se restitucijom bavi od 1990. godine, a podneto je 2,2 miliona zahteva za povraćaj nekretnina. Do sada je potrošeno 4,3 milijarde na obeštećenje 600.000 vlasnika, dok je milion zahteva odbijeno. U toj zemlji koja je primenila kombinaciju naturalne restitucije i novčanog obeštećenja ima više od dve hiljade sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Glavni oblik restitucije u Letoniji bio je vraćanje imovine u izvornom obliku, a samo u određenim slučajevima zamenjena je privatizacionim vaučerima, kojih je izdato u vrednosti od 273,5 miliona evra.
Restituciju zemljišta su sprovele opštine, a vraćanje nekretnina su dobrovoljno pokretali korisnici. Poljska je, plred Srbije, jedina zemlja gde još nije ni donet opšti zakon o restituciji, ali je ipak vraćen deo oduzete imovine.

Autor: Marica Vuković

Povezani sadržaj

• 

  Vesti

  : Dežer: Srbija mora hitno da donese zakon o restituciji
  
• 

  Vesti

  : Delević: Očekujem pojačane aktivnosti u ispunjavanju Akcionog plana
  
• 

  Vesti

  : Predlog zakona o restituciji najranije polovinom maja