Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Nedostatak novca nije izgovor za loše zdravstvo
|
|
|
|
Objavljeno : 02.01.2014. | Ažurirano : 03.01.2014. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Arne Bjernberg, predsedavajući organizacije Helt konsjumer pauerhaus (Health Consumer Powerhouse) i autor Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa (EHCI)
Nije tačno da nismo kontaktirali nikoga kada smo radili istraživanje, već se nekim političarima nije dopalo što je Srbija najlošije rangirana. Takve stvari se ne dešavaju samo u Srbiji... Iako je lakše ostvariti dobre rezultate lečenja sa dosta novca postoje i jeftini načini da se unapredi zdravstvo. Prepustite stručnjacima organizaciju. Počnite da objavljujete rezultate klinika uz navođenje imena, to deluje kao čarolija! Ukinite liste čekanja, one ne štede novac, to su u Albaniji shvatili i uspešno sproveli u delo.
Razgovarala: Smiljana Vukojičić Obradović
Srbija je, po istraživanju organizacije na čijem ste čelu, na zadnjem mestu u Evropi po kvalitetu zdravstvenog sistema. U Srbiji se često može čuti da je problem u novcu. Da li se slažete s tim?
To političari svugde pričaju. Svakako je lakše ostvariti dobre rezultate sa više novca. Na primer, za srčana oboljenja bogate zemlje mogu osobe sa manje ozbiljnim simptomima da prime na klinku i da leče više ljudi.
Međutim, ako govorimo o dostupnosti zdravstvene zaštite, na primer o listama čekanja, to nema veze s novcem.
Liste čekanja se obrazlažu time da nema dovoljno opreme i/ili stručnjaka...
Background Srbija je 2013, kao i prethodne godine, zauzela poslednje mesto po odabranim indikatorima zdravstvenog sistema u 34 evropske zemlje. Kako se vidi iz Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa (EHCI) Srbija, iako među siromašnijim zemljama, nema najniža izdvajanja za zdravstvo po stanovniku, ali je zato među najgorima po većini indikatora, a najgora u pogledu rezultata zdravstvene zaštite. Srbija i Rumunija su jedine zemlje kojima se u kategoriji "ishodi" svi indikatori ocenjeni negativno. To su smrnost od infarkta, smrtnost novorođenčadi, smrtnost od raka u poređenju sa brojem novoobolelih, broj izgubljenih godina koji se mogao sprečiti, broj MRSA infrkcija, odnosno infekcija rezistentnim stafilokokama, stopa abortusa i depresija.
EHCI izveštaj objavljuje se od 2005. godine. Sastavljen je kombinacijom javnih statistika, ankera sprovedenih među pacijenata i nezavisnog istraživanja koje sprovodi privatna kompanija sa sedištem u Švedskoj Helt konsjumer pauerhaus (Health Consumer Powerhouse), koja meri efekte zdravstvene zaštite u Evropi i Kanadi.
To nije istina. Jeftinije je voditi zdravstveni sistem bez lista čekanja. Mnogi političari veruju da se listama čekanja štedi novac, ali to nije tačno, jer to kosta.
Albanija je primer zemlje koja nema liste čekanja. Albanci su shvatili da ukoliko doktor primi pacijenta i kaže da mu treba kompjuterizovana tomografija (CT), taj pregled treba omogućiti istog popodneva jer inače pacijent mora ponovo da se poziva. Tako treba da se vodi zdravstveni sistem. Jeftinije je sve obaviti u jednom odlasku kod lekara.
U Izveštaju ima jedna lepa priča koja to ilustruje, o nemačkom penzioneru koji u Francuskoj u roku od 10 dana stigne od prve posete lekaru opšte prakse, koga do tada nije video, do izlaska iz bolnice sa zamenjenim kukom. Pouka te priče je da su u zdravstvu skupi radni sati, odnosno osoblje - doktori i sestre. Za tih 10 dana nema prilike da se nakupe sati, pa zbog toga treba optimizovati procese, ali prosečan evropski političar ne zna šta bi to značilo u stvarnom životu.
Odakle treba da počne reforma u Srbiji?
Preporučili bismo jednu jeftinu stvar koju Srbija sigurno može da uradi: transparentnost. Počnite da merite i objavljujete liste čekanja zdravstvenih ustanova i rezultate lečenja. Nijedan stručnjak ne voli da ima loše rezultate, tako da to deluje gotovo kao čarolija. Ukoliko počnete da merite i objavljujete rezultate, uključujući imena, rezultati se čarobno poboljšavaju.
Potom, revidirajte sistem osiguranja. Uspešni sistemi u Evropi su oni koji imaju nezavisno zdravstveno osiguranje, u kojima svi građani plaćaju premiju, pacijenti mogu sami da biraju kliike, a ustanove plaća osiguranje.
Kada bi Srbija tako nešto uvela, sve klinike bi trebalo uključiti. Jedan od problema sa kojima se sada suočavate je što imate državne ustanove sa slabo plaćenim doktorima i mnogo pacijenata, privatne, gde bogati plaćaju iz sopstvenog džepa, imate vojne bolnice, sa mnogo dobrih doktora koji rade malo, jer nemate više veliku vojsku. Sve te ustanove moraju biti u istom sistemu.
Kako poboljšati ishode lečenja, ono u čemu je Srbija dosta loše ocenjena u izveštaju, sa skromnim iznosima novca?
Tako što će političari prepustiti stručnjacima kontrolu nad zdravstvom. Ono po čemu se Holandija izdvaja, i zbog čega je verovatno ne možemo skinuti sa vodeće pozicije, je da su skoro jedina zemlja u kojoj su političari aktivno odlučili da se povuku i ostave sve operativne odluke medicinskoj struci. U isto vreme su zakonom obavezali stručnjake da razgovaraju sa udruženjima pacijenata.
Amateri ne treba da učestvuju u vođenju zdravstva.
Pored toga, ukoliko radite u jednoj klinici, ne bi trebalo da mogu da rade i na drugim mestima.
Obrazloženje za to je da bi državne ustanove tako izgubile najbolje stručnjake. Šta mislite o tome?
Da, ali to je posledica lošeg upravljanja državnim zdravstvenim sistemom.
Imate li neki primer za postizanje boljih ishoda lečenja uz relativno malo novca?
U istoj ekonomskoj grupi ima velikih razlika. Česka je dobar primer, kao zemlja koja nije toliko bogata, ali ima dosta dobar zdravstveni sistem. Ona, između ostalog, ima manje korupcije u poređenju sa drugim zemljama istočne Evrope.
Poljska, koja je pogođena ekonomskom krizom, ima dobar sistem za srčana oboljenja. Verujemo da su odgovorni u poljskom zdravstvenom sistemu shvatili da su u toj zemlji ishrana i navike po pitanju pušenja i alkohola jako loše za srce. Onda su uložili dosta napora u negu tih bolesti i imaju zapanjujuće dobre rezultate. Stopa smrtnosti od srčanih oboljenja u Poljskoj je otprilike ista kao u Nemačkoj i Švedskoj, što je trećina stope koja se beleži u Litvaniji, i manje od pola nego u Slovačkoj.
Imate li osim Albanije primer neke zemlje uporedive sa Srbijom koja, ukupno gledano, ima dosta bolje rezultate?
Litvanija je bila na dnu indeksa 2006, a ove godine su dobili nagradu za najveći napredak jer su prešli sa poslednjeg na 24 mesto za sedam godina.
Koje mere su preduzeli?
Dali su veća ovlašćenja struci, manja političarima.
Zdravstvo je možda najsloženija grana u istoriji sveta. Velika univerzitetska klinika, koja obavlja nastavu i lečenje, verovatno je najsloženija organizacija na svetu. Amateri ne treba da se mešaju, stručnjaci treba da vode takva mesta, naravno uz visok nivo odgovornosti i polaganja računa.
Kada političari krenu da se mešaju, stručnjaci optužuju političare za sve što doktori ne žele da rade. Koriste političare kao izgovor.
Na klinici koju sam vodio doktori su pitali kako mogu da prave planove kada ne znaju kakve će biti odluke vlade. Odgovorio sam im da zaborave na političare jer njihove odluke ionako samo zagrebu po površini. Ako hoćete da napravite strateški plan za kliniku, to radite na osnovu toga što vi sami znate o morednom zdravstvu.
Trebalo nam je tri sedmice za strateški plan za univerzitetsku kliniku severne Švedske. Na primer smanjili smo broj kreveta sa 12.040 na 8.040. Moderna medicina ne ide na to da ljude smešta u krevete, već se ista stanja leče u dnevnim bolnicama što je jeftinije i obično mnogo bolje za pacijente. Tu na primer Holanđani nisu dobri. Oni imaju isuviše novca, tako da nisu iskoristili sve takve mogućnosti.
Moderno zdravstvo treba da ima manje kreveta a više prostorija za preglede i terapije bez hospitalizacije. A to nije na političarima da odluče. Zašto bi oni to znali?
To deluje jako udaljeno od sadašnjeg načina razmišljanja u Srbiji...
Većina evropskih sistema i dalje je daleko od toga i finansiraju se na osnovu klinika, ljudi i opreme, a ne za to što rade. Dobijaju novac da budu tu. Tu leže velike mogućnosti za poboljšanje u većini zdravstvenih sistema.
U Srbiji je bilo komentara da nije niko iz nadležnih insitucija kontaktiran prilikom sastavljanja indeksa i da podaci nisu tačni...
To su laži. Naši podaci nisu zasnovani na izvorima pojedinačnih država,već proučavamo pokazatelje koje sadrži indeks iz javnih izvora, na primer podaci Svetske zdravstvene organizacije ili Organizavije za ekonomsku saradnju i razvoj, naučni radovi i pored toga za 16 od 48 pokazatelja sprovodimo istraživanje organizacija pacijenata. Ove godine je 1.070 organizacija pacijenata odgovorilo na istraživanje, koje je neka vrsta provere sakupljenih odataka.
Kada prikupimo podatke uspostavimo kontakte sa državnim telima, pa u septembru pošaljemo svim zemljama pojedinačni list sa rezultatima, na osnovu podataka koje smo prikupili, i time dajemo ministarstvima priliku da ukoliko imaju bolje ili skorije podatke ubace sugestije, pod uslovom da imaju referencu.
U 2012. smo imali veoma dobru komunikaciju sa ministarstvom u Srbiji, ali je to prestalo jer se nekim političarima nije dopalo što je Srbija na poslednjem mestu, a ni prošle godine nam nije vraćen list sa rezultatima.
I to se ne dešava samo u Srbiji. Imali smo više primera kada zvaničnici ne žele ni da pipnu indeks jer zemlja ne dobija visoku ocenu, a političari misle da bi trebalo. Jedan od primera je Velika Britanija. U 2013. smo imali dve zemlje koje zvanično odbijaju da vide preliminarne rezultate, to su Engleska i Škotska.
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
