Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Šta rezultat izbora znači za srpsku demokratiju
|
|
|
|
Objavljeno : 24.03.2014. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Kada je Aleksandar Vučić nakon ubedljive pobede svoje Napredne stranke u nedelju održao pobednički govor, činilo se da njegova ozbiljnost nije srazmerna uspehu koji je postigao. Po prvi put od 1992, kada su održani drugi višepartijski izbori, jedna partija može da upravlja zemljom sama. Sa 48,34% glasova i 156 (od 250) mesta u parlamentu, ovoj stranci nije potreban koalicioni partner, osim ukoliko želi većinu za promenu ustava. Ova pobeda nosi opasnost i za pobednika i za srpsku demokratiju.
Autor: Florijan Biber, direktor Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu, preuzeto sa bloga Balkan u Evropi (Balkans in Europe Policy Blog)
Prvo, može se ispostaviti da su Vučić i njegova stranka izvojevali Pirovu pobedu. Izbori su i raspisani zato što je Vučić želeo da smanji vlast premijera Dačića i njegove socijalističke partije. To je i ostvario (iako je SPS ostao jak kao i ranije u pogledu broja glasova), ali sada, ukoliko želi sam da bude na vlasti, ne može loše odluke da svali na koalicionog partnera. Zato nije iznenađujuće što se čini da uprkos ubedljivoj većini SNS želi da uključi još neke stranke u vladu.
Ipak, čak i ukoliko to bude slučaj, SNS će teško uspeti da sazove prevremene izbore kao što je učinio ovaj put. Ova tehnika re-izbora u trenutku kada su rezultati istraživanja javnog mnjenja povoljni, omiljena među ličnostima na vlasti u regionu (posebno u Makedoniji i Crnoj Gori), novoj vladi neće biti tako lako dostupna.
Najzad, slabosti partije će biti sve očiglednije. Nije predložila vidljivog kandidata za gradonačelnika Beograda jer joj je, izuzev Vučića, nedostajalo ubedljivih i popularnih političara. Ukoliko partija želi da učinkovito obavlja vlast, brzo će morati da poveća kapacitet jer kloniranje Vučića, koje se sugeriše u nekim satiričnim fotomontažama, nije mogućnost.
Jednako su očigledni i rizici za srpsku demokratiju. U političkom sistemu u kojem su uobičajene koalicije, velika većina nosi rizik i u najboljim okolnostima. Međutim, Srbiji nedostaju kontrole i protivteže kojima bi se vlade držale pod kontrolom. Koalicione vlade su u izvesnoj meri bile (manjkava) alternativa kontrolama i protivtežana. Kada se uzme u obzir da ima malo nezavisnih institucija, mnogo lojalnih medijskih kuća i da dve od tri opozicione stranke više žele da rade sa naprednjacima nego da ih kritikuju, postoji rizik da će u tim institucijama biti premalo kritičkih glasova.
Zbog fokusa spoljnih faktora na rezultate srpske vlade po pitanju Kosova nema ni glasa od spoljnog praćenja nedemokratskih praksi.
Ništa manje značajno nije ni to što su sami izbori odraz problematičnog razumevanja demokratskog procesa. Kao posledica toga, izbori postavljaju ozbiljna pitanja o budućnosti demokratije u Srbiji. Ne deluje realno da će nova vlada postati autoritarna ili zakoračiti nazad i krenuti Miloševićevim stopama, ali bi Srbija bi mogla da skrene sa učvršćivanja demokratije ka hibridnom sistemu koji se može videti u drugim zemljama regiona.
Pored toga, izbori su skrenuli pažnju i na opadanje desnice i opšte smanjenje ideološke diferencijacije među političkim partijama.
Opadanje ekstremne desnice
Ključni element je trajno opadanje eksremne desnice i konzervativnih partija u Srbiji. Prvi put od 2000. godine Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice više nije u parlamentu. Nakon što su je tokom 90-ih ismevali kao "kombi partiju" čije celokupno članstvo može da okupi u kombi, stranka se vratila počecima. Nisu se isplatili protivljenje evropskim integracijama i fokus na Kosovo.
Background Florijan Biber (Bieber) je profesor jugoistočnih evropskih studija i direktor Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu u Austriji. Studirao je na Triniti koledžu u SAD, Univerzitetu u Beču i Centralnoevropskom univerzitetu, a doktorirao je političke nauke na Univerzitetu u Beču. Između 2001. i 2006. radio je u Beogradu i Sarajevu za Evropski centar za pitanja manjina. Gostujući je profesor na programu studija nacionalizma na Centralnoevropskom univerzitetu, a bio je predavačna Univerzitetu u Kentu, Kornel (Cornell) univerzitetu, Univerzitetu u Bolonji i Univerzitetu u Sarajevu.
Slično tome druge partije na nacionalističkom delu spektra loše su prošle. Srpska radikalna stranka je nastavila opadanje sa 4,62% na 2%, a skorije osnovana desničarska grupa Dveri opala je sa 4,34 %, na 3,57%. Pored toga, čak i manje desničarske grupe dele manje od jednog procenta.
Ovo opšte opadanje ekstremne i konzervativne desnice je značajan razvoj na srpskim izborima, koji se može lako smetnuti suma. Postoje tri faktora kojima se on može pripisati: Prvo, populizam same Napredne stranke, koju su formirali nekadašnji radikali, i koja je mogla da pridobije neke od tih glasača. Drugo, rascepkanost tih stranaka - bilo je različitih priča o predizbornim koalicijama radikala, DSS i Dveri - obeshrabrila je glasače da glasaju za bilo koga od njih. Pod tri, taj trend je deo razvoja u regionu. Ekstremna desnica je u konteksu evorpskih integracija opala i u Hrvatskoj, ali i u Rumuniju. Kako EU u stvari odbacuje ove partije, one postaju manje privlačne budući da većina građana (sa skepsom) podrzava EU integracije. Kosovo i druga nacionalna pitanja više nisu na agendi koja interesuje glasače.
Nedostatak izbora
Na izborima su se nadmetale partije koje zvanično imaju iste ciljeve i među kojima nema vidljive ideološke rzlike. Sve parlamentarne stranke žele da se priključe EU, govore o "reformama" i protive se korupciji. Kao posledica, nema razloga da onaj koje na vlasti ne dobije izbore budući da nema pravog izbora.
Pored ideološke sličnosti, većina partija je pokazala i želju da formira predizborne koalicije sa partijama sa kojima nemaju mnogo toga zajedničkog, a i pokazuju čak i za srpske standarde iznenađujuće malo poštovajna za demokratska načela. Kada se Boris Tadić vratio na scenu nakon razlaza za Djilasom i Demokratskom strankom, nije osnovao sopstvenu partiju, već je preuzeo Zelene (ili su mu se ponudili). Promenili su ime i dodali "Nova Demokratska stranka" i, gle, partija zelenih je postala Tadićevo izborno sredstvo.
Liberalno dekmokratska partija Cedomira Jovanovića je ranije nudila radikalniji reformski program nego Demokratska stranka. Međutim, ta tvrdnja je diskreditovana neprincipijelnom koalicijom sa konzervativnom Bošnjačkom demokratskom zajednicom, bliskom sandžačkom muftiji Zukorliću, ali i stalnim flertovanjem sa naprednjacima.
Zapravo, dve jedine programski dosledne izborne liste su bile lista Demokratske stranke Srbije, koja nije ušla parlament, i lista bivšeg ministra ekonomije Saše Radulovića "Dosta je bilo", koja je uputila radikalne kritike na račun uticaja političkih partija i ekonomskih politika srpskih vlada u prethodnoj deceniji. I dok je verovatno da će ta konzistentnost voditi DSS pravo u politički zaborav, Radulovićeva lista bi mogla da poveća značaj u Srbiji. Budući da su vodili kampanju pomoću štapa i kanapa, jedva uspeli da prijave listu dve sedmice pre izbora, i bili izloženi jakim napadima u medijima, rezultat koji su ostvarili sa 2,08% glasova nije mala stvar.
Antipolitični?
Ponavljanje kampanje "belih listića" iz 2012. bio je još jedan način da se odbaci ideološka i etička homogenizacija srpskih političkih stranaka. Više aktivista pozvalo je građane da izađu na glasanja i onda odbace sve kandidate time što će predati nevažeći listić. Ukupno je 3,17% građana uradilo tačno to. Nisu svi predali nevažeći listić iz tog razloga, ali visok procenat pkazuje da je većina verovatno namerno to učinila iz protesta. Iako manji nego 2012. kada je nevažećih listića bilo 4,39%, udeo je i dalje znatan.
Najzad, najlakši i najuobičajeniji način da se odbaci trenutna politička ponuda bio je da se na glasanje ne izađe. Izlaznost je bila 53,12%, odnosno četiri procentna poena manje nego pre dve godine, i najmanje na srpskim izborima od uvođenja višepartijskog sistema 1990. godine.
Naprednjaci su dakle uspeli da pridobiju veći udeo glasača od bilo koje partije od 1992. godine, ali njihov uspeh nije zasnovan na animiranju birača ili promeni percepcije politike, već je pre rezultat toga što se su se građani pomirili sa neizbežnim, ili nije relevantan. SNS neće rešiti problem širokog nezadovoljstva politkom partija, tako da kao mogućnost ostaje šira opozicija kroz društvene pokrete ili nove stranke, iako se pluralistički politički prostor možda smanjuje.
Foto: Centar za jugoistočne evropske studije
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
