Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Neizvesna kampanja u Velikoj Britaniji
|
|
|
|
|
|
|
Objavljeno : 30.03.2015. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 U Velikoj Britaniji 30. marta je počela petonedeljna kampanja za izbore sa veoma neizvesnim ishodom. Vodeće stranke - konzervativci i laburisti - imaće tezak zadatak da se izbore za mogućnost da formiraju vlast, a s obzirom na podeljenost političke scene sve opcije su otvorene - koalicije, savezi, čak i ponovni izbori. Laburisti će imati znatno manje novca za kampanju od konzervativaca, koji su i na prošlim izborima imali dva puta više sredstava na raspolaganju. U trenutku kada su Britanci preokupirani padom standarda, konzervativci nude menjanje poreske osnove, a laburisti snižavanje cena gasa i struje.
Već 2. aprila televizijska debata će biti prilika da se pokaže rascepkanost političkog pejzaža, sa učešćem lidera sedam političkih stranaka: konzervativaca, laburista, liberalnih demokrata, populističkog i evrofobnog Ukipa, Zelenih i nacionalista Škotske (SNP) i Velsa.
U raspravi će bez sumnje dominirati teme krize zdravstvenog sistema (NHS), ekonomije, imigracije i Evrope. Debata se više nego ikada vodi i na društvenim mrežama.
Među retkim stvarim koje su izvesne je da će nakon glasanja 7. maja premijer biti ili dosadašnji premijer i lider konzervativaca Dejvid Kameron ili laburista Ed Miliband.
Prognoze za odnos snaga u skupštini je tim teže dati što se primenjuje uninominalni većinski sistem u jednom krugu, koji omogućava znatan raskorak između glasova i broja mesta u donjem domu parlamenta. Reč je o sistemu u kojem se bira po manjim izbornim jedinicama, a pobeđuje onaj ko ima najviše glasova, što znači da može dobiti mesto iako je većina protiv njega (ukoliko on ima više glasova od drugih, ali ne i većinu).
Kako se navodi na francuskom sajtu posvećenom političkim sistemima i društvenom životu (Vie-Publique.fr), u ovakvom sistemu stranka koja je druga po broju glasova često dobija manji udeo mesta od udela u broju glasova, dok ostale stranke praktično nemaju predstavnike. Pored toga, na rezultat utiče i geografska raspodela podrške stranaka, pošto mala stranka sa povoljno raspodeljenom podrškom može da dobije predstavnike, dok stranka sa najvećom podrškom na nacionalnom nivou može da bude lišena izborne pobede zbog isuviše rasutih glasova.
Evo i primera - krajem marta, prema istraživanju Bi-Bi-Sija, konzervativci i liberali imaju po 34% podrške, i tu savršenu ravnotežu održavaju već šest meseci. Na trećem mestu sa 13% je protivnik EU, populistički Ukip koji je pobedio prosle godine na evropskim zborima, Liberalno-demokratska stranka ima 8%, Zeleni 5%, a svi ostali zajedno, uključujući i škotske nacionaliste SNP 6%.
Međutim, prema raspodeli mesta u skupštini škotski nacionalisti SNP došli bi na treće mesto, sa dva puta više poslanika od Liberalno-demokratske stranke. Sa druge strane, Ukip čiji šef Najdžel Faraž želi da bude "lisica u kokošinjcu u Vestminsteru", morao bi da se zadovolji šačicom poslanika.
Sve kombinacije su otvorene
Nakon izbora će sigurno morati da se vode intenzivni pregovori, budući da neće biti apsolutne većine od 326 poslanika od ukupno 650.
U takvim okolnostima prioritet za odlazeću vladu mogao bi da bude da formira održivu vladu koalicijom sa liberalno-demokratskom strankom, sa kojom je na vlasti od 2010. godine. Međutim, saveznici konzervativaca mogli bi da odaberu i drugačije rešenje, da sklope dogovor sa laburistima.
Sa druge strane, stranke su unapred odbacile mogućnost desničarskog saveza sa Ukipm ili levičarskog sa SNP.
Ostaje i mogućnost manjinske vlade koja se odlikuje nestabilnošću, i gde se za svako glasanje u parlamentu vode teški pregovori.
Takve okolnosti su pogodne za nastojanja malih stranaka da ostvare ciljeve: Liberalno-demokratska partija mogla bi da proba da umeri mere štednje i zaustavi put ka odlasku iz EU, dok lider SNP-a Nikola Sterdžon kao prioritet navodi odlazak koonzervativnog lidera Dejvida Kamerona, mere socijalne podrške i napredak ka nezavisnosti Škotske. Ukip želi da zadrži uticaj za radikalizaciju govora o evroskepticizmu i imigraciji.
Lideri obe vodeće stranke, i konzervativac Dejvid Kameron i laburista Ed Miliband, su dosta bledi i osporavaju ih u okviru sopstvenih stranaka.
Pad standarda u fokusu
Iako Britaniija ima gotovo primeran privredni rast u Evropi od 2,5% i nezaposlenost ispod 6%, Kameron samo delimično uživa podršku zbog toga.
Uprkos nedavnom kočenju inflacije cene su porasle za skoro 11,5% za pet godina, dok su plate porasle za samo 7,5% u proseku, pokazuju podaci nacionalnog statističkog zavoda. To znači da je kupovna moć opala.
Pored toga, uprkos smanjenju stope nezaposlenosti od sredine 2013. godine, veliki deo otvorenih radnih mesta čine slabo plaćeni poslovi.
U toku prethodnih godina porasle su i nejednakosti. U Londonu je 10% najbogatijih povećalo za čertvrinu svoje bogatstvo u poređenju sa periodom od pre recesije, dok su prihodi 10% najsiromašnijih smanjeni još za petinu, pokazuje studija Londonske škole za ekonomiju za period 2007-2013. Sličan trend zabeležen je i u drugim delovima zemlje, poput Vorčestera, gde je primetna i prezaduženost srednjih klasa.
Da bi sre ublažili problemi, Kameron predlaže da se poveća neoporezivi iznos kako bi se povećala kupovna moć domaćinstava, dok laburisti predlažu da se distributeri struje i gasa primoraju da snize cene za 10%.
Kameron je nakon dolaska na vlast 2010. godine pokrenuo oštre mere štednje da bi prepolovio javni deficit nakon velike potrošnje koja je bila potrebna posebno 2009. da bi se otklonile posledice finansijske krize.
Konzervativci imaju najviše novca
Uoči izbora u Britaniji treba imati u vidu i ogromne razlike u sredstvima za predizbornu kampanju kojima raspolažu konzervativci i laburisti.
Za sada nema informacija o planiranoj potrošnji za kampanju 2015, a jedini podatak je procureo početkom februara kada je britanski Bi-Bi-Si otkrio da je imao uvid u račune konzervativaca prema kojima se mesečno za pozicioniranje na Fejsbuku izdvaja 100.000 funti, dok evrofobni Ukip za to troši samo 100 funti.
Uoči prethodnih izbora 2010. konzervativci, koji su dobili 306 od 650 poslanika, potrošili su u kampanji 16,7 miliona funti (22,8 miliona evra) za kampanju, što je duplo više nego laburisti (8 miliona funti odnosno 10,9 miliona evra). Sa druge strane, laburisti su te godine, kada su osvojili 258 mesta, potrošili duplo manje nego pet godina ranije.
Na ovogodišnjim izborima će finansijska slabost laburista, najveće opozicione partije, biti još izraženija, pre svega zbog reforme odnosa ove partije i sindikata, koja je odobrena 2014. godine.
Naime, tradicionalno se smatralo da su članovi sindikata automatski pridruženi laburistima i davali su doprinose partiji. U želji da se oslobodi svake kontrole sindikata, Laburistička partija se lišila autoamtskih kotizacija tri miliona sindikalaca, u ukupnom iznosu od osam miliona funti.
Taj gubitak je tim veći što je partija ionako u lošijem finansijskom položaju od konzervativaca koji imaju podršku finansijskih krugova u Londonu.
Budžet britanskih partija je u poređenju sa američkim minimalan, budući da je američka Demokratska partija predsednika Baraka Obame 2012. potrošila 985,7 miliona u kampanji, a Republikanska 992 miliona.
U predsedničkim izborima u Francuskoj 2012. godine, troškovi dva voeća kandidata, sadašnjeg predsednika Fransoa Olanda i njegovog tadašnjeg glavnog protivkandidata Nikole Sarkozija iznosili s 21,8 odnosno 21,3 miliiona evra.
Izvor: AFP, Vie Publique.fr
Foto: Beta-AP
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
