Projekat podržali
Sponzori mreže
|
 Politika proširenja EU na Zapadni Balkan: Mučna vremena za teške kandidate
|
|
|
|
|
|
|
Objavljeno : 26.11.2013. |
 |
 |
 |
|
|
| |
 Finansijska i dužnička kriza ima značajne posledice po politiku proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan. Unija je sebi postavila za cilj da ovaj deo Evrope, koji već više od dve decenije prolazi kroz niz kriza i nasilnih sukoba, politički stabilizuje i da mu pomogne da ekonomski stane na noge. Po tome da li će EU u tome uspeti, i u kojoj meri, iskazaće se stepen ispunjenja težnje da nastupa kao efikasan međunarodni akter. U toku postjugoslovenskih ratova države EU često su bile, međusobno, u političkom raskoraku, pa su i mere EU često bile bezuspešne. Ulaskom država Zapadnog Balkana u EU trebalo bi da bude okončano prevazilaženje sukoba na kome je sve vreme radila Unija. U zaključcima Samita EU iz juna 2003. godine u Solunu i drugim dokumentima EU državama naslednicima Jugoslavije i Albaniji obećana je perspektiva pridruženja ukoliko ispune uslove za članstvo koje odredi Evropski savet. Od tada Evropska komisija radi na tome da usmeri i pomogne državama Zapadnog Balkana da ispune političke i ekonomske standarde EU.
Autor: Dušan Reljić, šef predstavništva Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost (SWP) u Briselu. Studija "Politika proširenja EU na Zapadni Balkan: Mučna vremena za teške kandidate" objavljena je u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert.
Za politiku proširenja EU važe dve osnovne pretpostavke: najpre, prijem novih država treba da bude ključni instrument osiguranja bezbednosti i stabilnosti u čitavoj Evropi. U tesnoj vezi je druga pretpostavka da sa pridruženjem novih članica treba da ojačaju privredni rast i blagostanje EU.
Nadležni komesar Štefan File definiše u skladu s tim proces proširenja EU kao postupak u toku koga u državama kandidatima, zajedno sa primenom zakonodavstva EU, mora doći i do jačanja ekonomske i finansijske stabilnosti i stvaranja novih trgovinskih i poslovnih mogućnosti. To je, prema njegovom mišljenju, svakako u interesu i EU kao i država koje teže pridruživanju, jer bi na obema stranama trebalo da dođe do povećanja privrednog rasta i zaposlenosti.
Dugotrajna kriza u evrozoni podrila je, međutim, ekonomski temelj politike proširenja EU na Zapadni Balkan: kao što će ovde biti prikazano, zbog krize se gube prednosti koje bi morale da proizađu iz privredne integracije država kandidata u EU. U Evropskoj uniji su sve više prisutni stavovi da će EU prijemom novih članica samo biti opterećena dodatnim ekonomskim i finansijskim problemima. S druge strane, u državama Zapadnog Balkana sve su veće sumnje u to da li je bliska povezanost sa EU zaista jedina ispravna opcija za budućnost.
Od izbijanja finansijske i dužničke krize na dnevnom redu Evropske unije dominiraju teške odluke o budućoj institucionalnoj strukturi EU i njenim političkim upravnim mehanizmima. Zato je, po široko rasprostranjenom utisku, pitanje budućeg proširenja gurnuto daleko u pozadinu političke agende Unije.
Nepovoljni odrazi krize evrozone na Zapadni Balkan
Uprkos teškim finansijskim i dužničkim problemima EU nije odustala od namere da pruži svoj doprinos ubrzanju ekonomskog rasta država kandidata. Međutim, od izbijanja krize došlo je do drastičnog pogoršanja društveno-ekonomskih prilika u tim zemljama: jedan od značajnih razloga za to jeste nedostatak potražnje u EU za proizvodima i uslugama iz država kandidata. Ove zemlje su, međutim, veoma vezane za EU u oblasti trgovine i finansija kao i kada se radi o privlačenju stranih investicija. U 2012. godini maltene dve trećine ukupne spoljne trgovine država Zapadnog Balkana bile su sa članicama EU. Pri tome su vodeće države Nemačka i Italija, zatim slede, s velikim razmakom, Austrija, Mađarska i Grčka.
Od izbijanja finansijske i dužničke krize u Evropi 2008/2009 vrednost trgovine država Zapadnog Balkana sa EU je opala, smanjile su se investicije iz država EU, a opale su i doznake radnika-migranata. Za male, otvorene privrede koje nisu u stanju da u dovoljno meri akumuliraju sopstveni kapital, od odlučujućeg je značaja da budu u mogućnosti da koriste dodatne izvore finansiranja u inostranstvu kako bi podsticali sopstveni privredni rast. Od 2009. godine zapadne investicije u Zapadnom Balkanu po procenama stručnjaka su opale za 50%.Trenutno ne postoje naznake da bi se taj trend mogao preokrenuti.
Štaviše, zapadne banke su od sredine 2011. do sredine 2012. godine povukle svoja ulaganja iz država Istočne, Srednje i Jugoistočne Evrope u vrednosti od maltene 4% bruto društvenog proizvoda ovih država. Odliv zapadnog kapitala smanjuje šanse regiona za novi privredni rast. Po rečima predsednika Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), Suma Čakrabartija, države Srednje, Istočne i Jugoistočne Evrope pate od problema za čiji nastanak u velikoj meri nisu odgovorne. Po Indeksu podložnosti štetnim posledicama krize evrozone, koji je izračunao Economist Intelligence Unit, Mađarska je na prvom mestu, ali tri sledeće države su države Zapadnog Balkana: Hrvatska, Albanija i Srbija.
U grupi zemalja koje Svetska banka vodi kao SEE-6 (šest zemalja Jugoistočne Evrope: Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Republika Makedonija, Crna Gora i Srbija) društveni proizvod je 2012. godine ponovo pao i to za 0,6%. Rast će tokom 2013. možda dostići 1,6%, ali put u trajni oporavak privrede po prognozama Svetske banke ostaje trnovit. Pored toga, zbog sve veće cene hrane, valja se pripremiti za nove udare. Ukoliko se nastavi smanjenje privatne potrošnje, investicija i izvoza i ako se kao posledica toga poveća nezaposlenost, porašće rizik od izbijanja socijalnih nemira.
Finansijski resursi politike proširenja EU
Evropska unija je od 2009. godine više puta najavila mere, a neke je i preduzela, u cilju ublažavanja posledica finansijske i dužničke krize u Evropskoj uniji na države Zapadnog Balkana. Početkom 2013. godine, komesar za proširenje Štefan File potvrdio je nameru izraženu prethodne godine da uspostavi dijalog o zapošljavanju i programima socijalne reforme sa državama kandidatima. Kako bi se ublažila slaba socijalna situacija u državama Zapadnog Balkana, obe strane bi trebalo da odrede prioritetne probleme za čije rešavanje će EU uložiti novac iz Instrumenta za pretpristupnu pomoć. Unija je uspostavila ovaj instrument 2007. godine kako bi pružila finansijsku i tehničku pomoć i podršku reformama i izgradnji demokratskih institucija u državama koje teže priključenju.
Za drugu rundu pomoći iz IPA fonda (2014-2020. godine) Komisija namerava da izdvoji 14,11 milijardi evra. Nominalno bi to značilo povećanje budžeta za IPA fondove, jer je od 2007. do 2013. godine bilo predviđeno da se potroši 11,5 milijardi evra. Ako se, međutim, uzme u obzir inflacija i rast stanovništva, pre svega u Turskoj, državi koja dobija najveći deo sredstava iz IPA fondova (više od 50%), onda će izdaci EU u okviru IPA II narednih godina u najboljem slučaju stagnirati.
Sredstva iz IPA fondova ionako samo posredno i dugoročno doprinose porastu zapošljavanja i privrednom rastu. Od presudnog značaja su trgovina i tokovi kapitala između država koje teže pridruženju i njihovih glavnih privrednih partnera u Evropskoj uniji. U trgovini sa Evropskom unijom države Zapadnog Balkana kontinuirano beleže velike deficite: samo 2011. godine negativni bilans iznosio je 13,8 milijardi evra. S obzirom na sve niže stope rasta i sve niže državne prihode, države Zapadnog Balkana suočavaju se uporedo sa velikim manjkom u budžetu i bilansu plaćanja sa inostranstvom. Evropska komisija je sredinom 2009. godine bila primorana da podrži budžet Srbije sa 100 miliona evra i da podeli dodatnih 150 miliona evra pomoći drugim državama Zapadnog Balkana. Cilj je bio da se podstakne privredni oporavak u regionu i da se ublaže socijalne posledice krize.
Ove mere EU nisu, međutim, bile dovoljne da zaustave pogoršanje ekonomske i finansijske situacije u državama Zapadnog Balkana, što pokazuju aktuelne cifre. Sve dramatičnija situacija podstakla je krajem 2012. godine najvažnije finansijske institucije na Zapadu da stvore zajednički program pomoći za zemlje Istočne, Srednje i Jugoistočne Evrope. Evropska investiciona banka (EIB), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) kao i Svetska banka (WB) obavezale su se da će kao direktan odgovor na kontinuirane posledice krize evrozone finansijskim instrumentima u vrednosti od ukupno 30 milijardi evra, 2013. i 2014. godine, državama u ovom regionu pomoći da ostvare novi privredni rast.
Po prvim procenama agencija za rejting verovatno će efekte ponuda kapitala biti moguće ustanoviti samo dugoročno, pošto je i dalje veoma izražena odbojnost privrednih aktera u regionu prema dodatnom zaduživanju kao i zapadnih investitora da ulaze u nove rizike u oslabljenim nacionalnim ekonomijama Zapadnog Balkana. Ta odbojnost je, pre svega, posledica neizvesnosti u vezi sa političkom budućnošću regiona. Da li će se ispuniti rasprostranjena pretpostavka po kojoj ključne države EU nameravaju da ostave zemlje Zapadnog Balkana da čekaju u redu sve dok ne prođe kriza i dok EU ne reši svoje unutrašnje probleme?
Raskorak između Evropske komisije i država članica u odnosu na proširenje EU
Birokratska mašinerija Evropske komisije proizvodi i dalje svake jeseni godišnje Izveštaje o napretku o stanju priprema država kandidata za pridruženje EU. Komisija je prilično kreativna u nastojanju da ostavi utisak da je politika proširenja napredovala uprkos postojećim političkim blokadama. Tako je 2012. godine za Republiku Makedoniju uveden dijalog o pridruženju na visokom nivou nakon što Evropski savet prethodno, tri godine zaredom, nije želeo da prihvati preporuku Komisije da se započnu pregovori o priključenju sa Makedonijom. Razlog za to je dugogodišnji konflikt oko naziva države između Skoplja i Atine. Sredinom 2012. godine Komisija je najavila početak pozitivne agende sa Turskom, koja bi trebalo da unese novu dinamiku u odnose sa Ankarom.
Komesar File smatra da je suštinski zadatak institucija EU da očuvaju zamajac u dinamici proširenja EU pošto, kako kaže, inače ne postoji niko i ništa što bi moglo u dogledno vreme da iznova pruži neophodni podsticaj. File, doduše, redovno ukazuje i na činjenicu da je politika proširenja pravni i politički domen država članica koje odluke moraju da donose konzenzusom. Time on jasno želi da kaže da je odgovornost za dinamiku i kreiranje politike proširenja EU u rukama partnera u Evropskoj uniji.
U toku krize postalo je, međutim, očigledno da se u ključnim državama EU izgubila politička volja koja je u ranijim rundama proširenja lako uspevala da ukloni postojeće prepreke. U državama članicama nakon završetka Hladnog rata postojao je opšti konzensus oko toga da je neophodno da se ostvari ujedinjenje Evrope putem proširenja EU. Evropska komisija je imala zadatak da tu nameru sprovodi u delo. Odizbijanja finansijske i dužničke krize sve se više, međutim, sumnja da li nakon pristupanja Hrvatske (jul2013. godine), treba da dođe do daljih priključivanja u toku ove decenije. Merodavni političari u ključnimzemljama Evropske unije smatraju da EU trenutno nije u stanju da integriše dodatne zemlje i zahtevaju da se ubuduće pažljivije ispita da li su države kandidati ispunile zahteve koje postavlja EU u oblasti privrede i konkurentnosti. Takav stav odgovara raspoloženju stanovništva: krajem 2012. godine u proseku 52% ispitanika u EU bilo je protiv daljeg proširenja Evropske unije. Odbijanje proširenja posebno je izraženo u Nemačkoj (73%), Austriji (72%) i Francuskoj (68%). Nasuprot tome, u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Sloveniji i dalje se većina stanovništva izjašnjava za prijem novih država u EU.
Taj negativni trend očito se učvrstio tokom krize poslednjih godina: po anketama Evrobarometra sredinom 2012. godine prvi put je većina stanovništva EU bila protiv integracije novih država. Očito je da se prijem ekonomski slabijih država odbija u trenutku kada su, što je Evrobarometar takođe pokazao, ljudi u većem broju država EU zabrinuti zbog situacije na tržištu rada i kada strahuju od pogoršanja svoje ekonomske i finansijske situacije. Ljudi ne žele nova opterećenja koja bi mogla da nastanu ukoliko bi bile ponovo primljene u EU nedovoljno uspešne nove članice poput Grčke, Bugarske i Rumunije. U većini država članica EU veliki delovi političke klase i stanovništva su saglasni da je prijem novih država nepoželjan dokle god njihov privredni i politički bonitet ne bude besprekoran.
Političari reaguju na to podozrenje stanovništva tako što insistiraju da se strože i duže kontroliše pripremljenost kandidata za članstvo u EU. Komisija EU sa svoje strane reaguje na sve odbojniji stav država članica tako što proces proširenja čini sve kompleksnijim i iznalazi sve detaljnije kriterijume za svaku pojedinačnu državu kandidata. Na taj način treba da se poveća kredibilitet procesa proširenja u očima stanovništva EU. Prepreke za pridruženje EU tako, međutim, postaju takođe sve veće.
Proces prijema je za države Zapadnog Balkana poslednjih godina postao znatno komplikovaniji nego što je to bio slučaj kod prethodnih postupaka pridruženje. Dok u EU ranije nije bilo sumnje u činjenicu da je u njenom ekonomskom i političkom interesu da primi države Srednje i Istočne Evrope, sada se izričito naglašava da je proces integracije država Zapadnog Balkana neizvestan. Uverenje da Evropska unija zaista želi da primi nove države u svoju zajednicu jeste, međutim, nezamenljiv katalizator za reforme u državama kandidatima, što su pokazala iskustva sa prijemom država Srednje i Jugoistočne Evrope. Dok se države Zapadnog Balkana suočavaju sa sve strožim kriterijumima za priključenje, u tim zemljama opada nada da će članice EU održati svoje obećanje da ih prime u svoju zajednicu. To podriva uverljivost i efikasnost politike proširenja.
Opadanje moći spoljne politike EU da transformiše Zapadni Balkan
Perspektiva proširenja je suština meke moći (eng. soft power) EU i značajan element njene spoljne politike – to je ponovo ustanovljeno u izveštaju Odbora Evropskog parlamenta za spoljnu politiku krajem 2012. godine. Međutim: što je neizvesniji prijem novih država u članstvo EU, to je EU manje u stanju da razvije meku moć. Upravo u uslovima ekonomske krize izazovi za spoljnu politiku EU u regionu proširenja na Zapadnom Balkanu veći su nego ikada ranije. Zbog ekonomske krize, zemlje - kandidati na Zapadnom Balkanu dospele su u začarani krug: njihove nacionalne ekonomije, vezane za EU, znatno su oslabljene. Samim time je opala i njihova sposobnost da sprovedu političke reforme. Manje političkih reformi i privredni pad znači da će ispunjenje kriterijuma konvergencije za njih biti sve teže. Kako bi oni mogli da izađu iz tog začaranog kruga?
Većina država na periferiji EU mora da traži nove ekonomske šanse: one sve češće upiru pogled ka Evroaziji. Rusija, Turska, Kina, Indija i ostale novoindustrijalizovane zemlje, pre svega u Aziji, sve više su u centru pažnje u čitavoj jugoistočnoj Evropi kao trgovinski i investicioni partneri, a time i automatski kao politički partner. Istovremeno, Moskva, Ankara i Peking imaju strateški interes da prošire svoje političko prisustvo u jugoistočnoj Evropi kako ovaj region ne bi potpuno prepustili hegemoniji Zapada.
Dok EU od država Zapadnog Balkana zainteresovanih za priključenje zahteva izgradnju pravne države i demokratije, borbu protiv korupcije kao i ostale karakteristike dobre političke vlasti (eng. good governance), te teme za potencijalne evroazijske partnere uopšte nisu od značaja. Te države otvaraju nove mogućnosti trgovine i stavljaju na raspolaganje investicioni kapital, a zauzvrat ne očekuju demokratizaciju ili druge slične reforme od svojih partnera. U istoj meri u kojoj je sve manji kredibilitet perspektive priključenja EU i u kojoj su sve jači evroazijski uticaji, sve je manji uticaj EU na države zainteresovane za priključenje.
Pored toga, uopšte nije izvesno da li će se još dugo održati politički i socijalni mir na Zapadnom Balkanu, posebno u trenutnim kriznim centrima na Kosovu i u Makedoniji. Ukoliko se ostvare predviđanja Svetske banke o ekonomskom nazadovanju i pre svega o opasnosti od daljeg povećanja cena hrane, pri čemu se nameće poređenje sa situacijom pre revolucije u Egiptu i ostalim arapskim državama pre dve godine, dugogodišnji napori evroatlantske alijanse oko trajne stabilizacije Jugoistočne Evrope mogli bi brzo da propadnu.
Foto: Medija centar Beograd
Povezani sadržaj
|
|
|
EurActiv Srbija
