Šta je zajedničko zemljama Zapadnog Balkana dve decenije nakon nasilnih etničkih sukoba koji su obeležili raspad Jugoslavije, i više od decenije otkako je EU počela da primenjuje uslovljavanje u kontekstu proširenja? Zašto i dalje zaostaju i opiru se značajnim delovima kriterijuma iz Kopenhagena? Mnogi akademici i stručnjaci koji rade na krvavim etničkim sukobima 90-ih godina 20. veka, aktuelnim etničko-religijskim podelama i mogućim problemima u stabilizaciji i dalje bi mogli da budu u iskušenju da kao glavni problem izdvoje regionalnu stabilizaciju i etno-nacionalne podele. Ustvari, pitanja stabilizacije bila su glavni izazov u regionu i ključni deo uslovljavanja EU tokom prethodne decenije, od kada je EU obećala članstvo. Međutim, isključivi fokus na pitanja stabilizacije doprineo je tome da se prikrije i skrajne sve izraženiji problem slabe državne infrastrukture, koji je narastao pod izgovorom etničkog razdvajanja i strategija EU da se s njima nosi. Očigledno, sve dok se od domaćih elita tražio napredak pre svega u oblastima povezanim sa stabilnošću, dozvoljavalo im se da se tek deklarativno pozabave zahtevima EU u pogledu izgradnje države i vladavine zakona.

Autor: Arolda Elbasani, stipendista Žan Mone programa (Jean Monnet) na Evropskom univerzitetskom institutu (EUI), preuzeto sa bloga Balkan u Evropi

Na stabilizaciju se od samog početka gledalo kao na prvi stub takozvanog procesa stabilizacije i pridruživanja. Kao okvir proširenja po meri (kandidata), proces stabilizacije i pridruživanja sadrži obećanje članstva i naglašava korišćenje instrumenata za proširenje da bi se zemlje Balkana prvo stabilizovale a onda pridružile EU.

EU je, s obzirom na situaciju na Balkanu nakon sukoba, često bila sklona da ohrabruje domaće elite da prvo rešavaju osnovne probleme u vezi sa sukobima. Pojedinačnim zemljama su obećavane nagrade od EU, kako u pogledu ponude pomoći, tako i u pogledu napretka institucionalnih odnosa pod uslovom da postižu napredak u vezi sa stabilizacijom, što je definisano od slučaja do slučaja. Za Srbiju i Hrvatsku je od 2000. prvi prioritet najčešće bila saradnja sa Međunarodnim sudom za zločine u bivšoj Jugoslaviji i isporučivanje ratnih zločnaca Hagu. Isto tako, u post-konfliktnim podeljenim zemljama - Bosni i u manjoj meri Makedoniji - pažnja EU bila je usmerena na uspostavljanje decentralizovanih struktura koje mogu da sprovedu autonomiju konstitutivnih zajednica. Od najmlađe države odnosno Kosova se na sličan način traži da garantuje prava srpske manjine koja postepeno nestaje u da uspostavi normalne odnose sa Srbijom kako bi dokazala odlike državnosti. Čak i Albanija, koja ima tu privilegiju da ima etnički homogeno stanovništvo, češto je osuđivana ili hvaljena prema svojoj konstruktivnoj ulozi u "regionalnoj stabilnosti".

Kao posledica toga često je stvaran ad hoc i neretko politizovani oblik uslovljavanja, što je u praksi značilo: 1. nizak prag za ispunjavanje standarda iz Kopenhagena za demokratiju i vladavinu prava; 2. nedovoljno jasno izražena očekivanja od kandidata koji žele napredak; 3. nedostatak ozbiljne sistematske procene i s tim povezanih merila; 4. i što je još veći problem, nedostatak direktne veze između napretka zemlje u odnosima sa EU i napretka u demokratskim reformama.

U trenutku kada se proces stabilizacije i pridruživanja primenjuje već deceniju, EU i ostali međunarodni akteri su uspeli da obezbede neku vrstu stabilnosti u skoro svim zemljama regiona. I oni skriveni sukobi i secesionistički zahtevi koji i dalje postoje su niskog intenziteta i malog dometa. Poboljšala su se i prava manjina i grupa, koja su takođe u središtu pažnje EU. Generalno gledano, ostvarene su i teritorijalne autonomije i drugi oblici autonomije za razne grupe. Isključive nacionalističke i autoritarne politke 90-ih godina su u međuvremenu zamenjene raznovrsnim mogućnostima izbora i fleksibilnijim politikama na domaćem terenu u zemljama u regionu proširenja. Oni pragmatični koji su sve založili za proces EU integracija došli su u bolju poziciju da se nadmeću sa nacionalističkim snagama, pa čak i da ih pobede. Region je generalno gledano krenuo ka prikupljanju "slobodnog kapitala", i to se odnosi i na pojedinačne lidere, partije, većine koje upravljaju, grupe civilnog društva i javno mnjenje koje je većinski naklonjeno evropskim integracijama.

Naredni izazov za EU: Bujanje slabih država

Međutim, najveći deo tog napretka ostvaren je nauštrb funkcionalnih država i uz bujanje korumpiranih vladajućih elita (između ostalog u "liberalnim krugovima") koje se oslanjaju na državne izvore i dodatno svode zvanične institucije na "prazne školjke koje ne mogu da ispunjavaju svoje zadatke". Standardnoj postkomunističkoj balkanskoj zemlji "nedostaje funkcionalna birokratija, beznadežno je osuđena da gubi bitku sa grabljivima koji traže svoj deo kolača..., nemoćna da nadzire niže državne zvaničnike, nesposobna da izvuče resurse iz stanovništva".

U nekim zemljama to je posledica aktuelnih razmimoilaženja u pogledu teritorijalnih granica političke zajednice i toga ko ima pravo na državljanstvo u u zemlji. Činjenica je da se i podeljene države i one čvršće strukture odlikuju slabim centralnim državnim aparatom. Međunarodni indeksi nedvosmisleno pokazuju jasan jaz između zemalja Zapadnog Balkana i članova EU, uključujući i najnovije post-komunističke članove, u pogledu indikatora državnih kapaciteta - korupcije, vladavine prava i administrativnih kapaciteta.

U slučajevima na Balkanu, korumpirane elite su neplanski uspevale da iskoriste prioritete u stabilizaciji i proizvoljni format uslovljavanja kako bi se oduprle jačanju kapaciteta i rešavanju pitanja klijentelističkih mreža moći koje su procvetale tokom decenija haotične tranzicije. Sve dok su od domaćih elita traženi rezultati pre svega u pitanjima u vezi sa stabilizacijom, mogle su da biraju, gube vreme i ne ostvaruju narpredak po ostalim zahtevima EU u pogledu ključnih aspekata izgradnje države i vladavine prava.

Za Zapadni Balkan je tipično da korumpirane elite samo deklarativno ispunjavaju uslove EU koji se odnose na to što se čvrsto drže vlasti. Za to vreme, u fazi primene vraćaju ono što su izgubili tokom pregovaračkog procesa. I dok je pre jednu deceniju EU imala pune ruke posla za svrgavanje nacionalista i ujedinjavaje liberala, danas ostaje pitanje da li i kako EU moze da podstakne političku posvećenost jačanju državnih institucija i da neutrališe korumpirane mreže koje izvlače korist od slabe države.

Prevela: Smiljana Vukojičić Obradović

Foto: EUI

Povezani sadržaj

• 

  Analize i stavovi

  : Šta rezultat izbora znači za srpsku demokratiju
  
• 

  Vesti

  : Zajednički prostor za ambasade ali ne i diplomatija
  
• 

  Vesti

  : Razlike u regionu u integracijama
  
• 

  Vesti

  : Proširenje ostaje prioritet EU
  
• 

  Analize i stavovi

  : Politika proširenja EU na Zapadni Balkan: Mučna vremena za teške ..
  
• 

  Vesti

  : Grčka planira da bolje poveže Zapadni Balkan
  
• 

  Vesti

  : EU ne sme da dozvoli proširenje u dve brzine