 Uprkos odsustvu odlučnih reformi i borbe protiv korupcije, što je bitan zahtev EU, vlada Mirka Cvetkovića napravila je značajan iskorak na putu ka EU, pošto je za njenog mandata pređen put od podnošenja zahteva za članstvo do dobijanja statusa kandidata. U približavanju EU bilo je, međutim, odlaganja, razočaranja i rešavanja otvorenih pitanja u poslednjem trenutku. Hapšenjem preostalih haških optuženika vlada je, iako sa kašnjenjem, otklonila ključnu prepreku koja je godinama opterećivala odnose Srbije i EU, kao i odnose sa zemljama regiona. U pogledu regionalne saradnje i napretka ka EU, odlazeća vlada je balansirala između otvorenosti za saradnju i promene i težnje da, makar zvanično, očuva suverenitet nad Kosovom. Odatle su proistekle mnoge trzavice i zastoji. Na planu reformi vlada se uhvatila u koštac sa nekim pitanjima na čije rešavanje se godinama čekalo, ali joj je trebalo vremena, reforme su često bile manjkave, a primena reformskih zakona se pokazala kao nedovoljna.
Prvi korak značajan za građane na putu integracije u EU - vizna liberalizacija - postignut je u drugoj godini rada vlade. Nakon perioda zastoja u evropskim integracijama, ukidanje viza za zemlje šengenskog prostora 19. decembra 2009. bila je potvrda posvećenosti i Brisela i vlasti u Beogradu evropskim integracijama i značajan korak za građane koji su skoro dve decenije cekali u redovima za vize.
Vlada se, međutim, nakon ispunjavanju neophodnih koraka, poput izdavanja biometrijskih pasoša, suočila sa novim izazovom. Nakon vizne liberalizacije broj zahteva za azil iz Srbije drastično je povećan, a azil su uglavnom tražili ljudi iz siromašnih sredina. To je izazvalo zabrinutost u EU i spekulisalo se i o mogucnosti ukidanja bezviznog rezima.
Evropska komisija je u maju 2011. predložila "zastitnu odredbu" koja podrazumeva privremenu suspenziju bezviznog režima u slučaju "vanrednih prilika", odnosno naglog povećanja broja takozvanih "lažnih azilanata". Vlasti Srbije su, takođe, preduzele mere i broj zahteva za azil je donekle smanjen, ali je Srbija tokom prošle godine ipak bila peta po broju građana koji su podneli zahtev za azil u EU.
Prva prepreka - Haški tribunal
Nedovoljna saradnja sa Haškim tribunalom, kako se eufemistički govorilo o nedovoljnom angažovanju na hapšenju optuženika za ratne zločine Ratka Mladića i Radovana Karadžića, više puta je dovodila do zamrzavanja pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Konkretan napredak u saradnji usledio je nedugo nakon osnivanja vlade, u julu 2008, kada je uhapšen Karadžić. To, međutim, nije ubedilo EU, a pre svega Holandiju, koja je insistirala na hapšenju Mladića kao preduslovu za ratifikaciju SSP u zemljama članicama i za primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma, koji se primenjuje do stupanja SSP-a na snagu.
U izostanku konkretnih rezultata, Vlada Srbije je svoju posvećenost evropskim integracijama želela da pokaže i ratifikacijom SSP i takozvanom "jednostranom primenom" Prelaznog trgovinskog sporazuma, koja je počela u januaru 2009. godine. U EU je konsenzus o deblokiranju tog sporazuma postignut skoro godinu dana kasnije, pa se on i zvanično primenjuje od decembra 2009. Tome je prethodila ocena tadašnjeg tužioca Haškog tribunala da je saradnja Srbije sa Tribunalom zadovoljavajuća. Ratifikacija SSP u EU počela je tek sredinom 2010. godine.
Ključni kamen spoticanja - hapšenje Mladića - uklonjen je 26. maja 2011. godine, kada je taj begunac i uhapšen u selu Lazarevu u blizini Zrenjanina, posle 16 godina skrivanja. Još nije utvrđeno ko su mu bili pomagači, mada je postupak pokrenut.
Srbija 22. decembra 2009. podnosi zahtev za članstvo u EU, a Savet ministara EU je u oktobru 2010. zatražio od Evropske komisije da izradi mišljenje o spremnosti Srbije da dobije status kandidata za članstvo u EU.
Između Kosova i EU
Uprkos očekivanjima srpskih vlasti da će naredni korak posle dugo iščekivanog hapšenja Mladića - dodela statusa kandidata, pa i otvaranje pregovora o članstvu, doći "glatko", to se nije dogodilo.
Specijalne jedinice Kosova ROSU su tokom leta 2011. godine prvi put od proglašenja nezavisnosti Kosova pokušale da ostvare kontrolu na severu Kosova - postavljanjem graničnih kontrola i sprečavanjem uvoza iz Srbije zbog toga što Srbija nije priznavala carinski pečat Kosova. To je, prema nekim analitičarima, bilo i očekivano, kao vid pritiska na Beograd uoči značajne odluke o napretku o evropskim integracijama. Tada su izbili sukobi na Kosovu, zbog kojih su lideri EU od Srbije u decembru 2011. zatražili napredak u uspostavljanju odnosa sa Prištinom, odnosno postizanje novih dogovora u dijalogu i primenu postojećih.
U Vladi nakon odlaganja odluke o dodeljivanju statusa kandidata nisu krili razočaranje, a potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić je podneo ostavku.
Bila su potrebna tri meseca za napredak koji je omogućio dodelu statusa kandidata, a fokus je bio na postizanju sporazuma u dijalogu Beograda i Prištine uz posredovanje Brisela, koji je počeo u martu 2011. godine.
Od Srbije se, pre svega, tražilo postizanje dogovora o učešću Kosova na skupovima regionalne saradnje. On je sklopljen uoči dodele statusa kandidata Srbiji. Pokazalo se, međutim, da je na "klimavim nogama", budući da se zbog različitog tumačenja sporazuma dešava isto što i ranije - nemogućnost saradnje. Prva dva skupa na kojem su učestvovale delegacije i Srbije i Kosova nisu bila uspešna, budući da su zbog različitog shvatanja sporazuma sa jednog skupa otišla delegacija Srbije, a sa drugog delegacija Kosova.
Do sada su postignuti sporazumi o više konkretnih pitanja - o slobodnom protoku ljudi i robe, matičnim knjigama i katastru, carinskim pečatima, priznavanju diploma, integrisanom upravljanju prelazima na severu Kosova i predstavljanju Kosova na regionalnim skupovima, ali ostaje da se ti sporazumi primene. Problem je, takođe, nestabilna situacija na severu Kosova, u kojem Srbi imaju svoje strukture, a država Srbija veliku kontrolu, čemu se Priština protivi.
Za otvaranje pregovora traže se dodatni koraci u normalizaciji odnosa sa Prištinom.
Kosovo: oklevanje od samog početka
Formirana nekoliko meseci nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Cvetkovićeva vlada je od početka balansirala između koraka koje mora da učini kako bi zemlju približila EU i insistiranja na suverenitetu nad Kosovom.
Jedan od izazova sa kojima se vlada suočila u prvim mesecima od formiranja bilo je raspoređivanja pravosudne i policijske misije EU (Euleks) na Kosovu. Beograd je uspeo da izdejstvuje da mandat misije bude verifikovan kroz Savet bezbednosti UN i da misija bude "statusno neutralna". Misija je počela da deluje na Kosovu 9. decembra 2008. Odnosi sa Euleksom su od samog početka bili osetljivo pitanje, posebno kada se sagledaju u kontekstu pridruživanja zemlje EU i tenzija na severu Kosova, gde je proteklih meseci onemogućeno kretanje pripadnicima te misije.
U početku je kao drugi diplomatski uspeh Srbije bilo viđeno izglasavanje rezolucije kojom UN od Međunarodnog suda pravde traže da oceni legitimnost odluke o proglašenju nezavisnosti Kosova. Međutim, to je bila prividna pobeda, jer je izvojevana protiv volje najuticajnijih zemalja Zapada i mimo procesa koji se uveliko odvijaju na terenu. Događaji koji su usledili neposredno nakon odluke UN pokazali su da Srbija ne drži tu situaciju pod kontrolom. Dva važna srpska suseda, Crna Gora i Makedonija, priznale su nezavisnost Kosova odmah posle glasanja u UN. Međunarodni sud pravde je, takođe, 22. jula 2010. objavio mišljenje da proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunaordnim normama.
Ovaj potez Beograda, kao i snažna diplomatska kampanja u azijskim i afričkim zemljama, možda je odložio i usporio neka priznanja Kosova ali ih nije zaustavio. Kosovo je do sada priznalo 90 zemalja, od kojih je 50 to učinilo do kraja 2008. U EU pet zemalja nije priznalo Kosovo.
Nakon objavljivanja mišljenja Međunarodnog suda pravde i pritisaka iz inostranstva, Srbija se opredelila za nešto drugačiji pristup kosovskom pitanju. Uz podršku Evropske unije podnela je predlog rezolucije o Kosovu koju je Generalna skupština UN usvojila 9. septembra 2010. Rezolucijom je omogućeno pokretanje dijaloga Beograda i Prištine koji treba da doprinese što većoj normalizaciji odnosa i rešavanju praktičnih pitanja.
Napori Beograda da se pod okriljem UN sprovede istraga o trgovini ljudskim organima na Kosovu nisu urodili plodom već je odlučeno da to pitanje bude u nadležnosti Euleksa.
Sporna reforma pravosuđa
Saradnja sa Haškim tribunalom ili pitanje Kosova nisu bili jedini faktor usporavanja evropskih integracija - za napredak su bile ključne i reforme. Venecijanska komisija Saveta Evrope je srpskim vlastima vraćala zakone o finansiranju političkih stranaka, kojima je strankama prvi put nametnuta kontrola trošenja novca tokom kampanje. Iz EU i Saveta Evrope upućivane su oštre kritike na račun reforme pravosuđa, koja se smatra jednom od najspornijih reformi vlade Mirka Cvetkovića, koja se prva od petooktobarskih promena 2000. uhvatila u koštac sa tim pitanjem.
Reforma se, međutim, pokazala kao nepotpuna, a posebno je kritikovan izbor sudija i tužilaca započet decembra 2009. U izveštaju za 2010, objavljenom na jesen te godine, Evropska komisija je konstatovala da manjkavosti i odsustvo uvida u postupak izbora sudija i tužilaca dovode u pitanje nezavisnost pravosuđa i da mogu da vode i političkim uticajima na sudstvo.
Krajem 2010. Skupština Srbije je uvažavajući preporuke Evropske komisije i Venecijanske komisije usvojila izmene i dopune zakona iz oblasti pravosuđa Srbije koje je trebalo da otklone sumnje u postupak opšteg izbora sudija i kritike na račun reformi pravosuđa.
Međutim, to nije umirilo stručnu javnost, nezadovoljstvo reformom je i dalje prisutno, a kritike iz Brisela nisu prestale da stižu. Ustavni sud Srbije usvojio je 11. jula 2012. više od 120 žalbi neizabranih sudija i utvrdio da u odlučivanju o njihovim prigovorima nije oborena pretpostavka da ispunjavaju uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju.
Kozmetičke promene u suzbijanju korupcije
Korupcija je jedna od ključnih oblasti u kojima je od vlade napredak očekivala i Evropska unija, ali i građani Srbije koji tu društvenu pošast osećaju i u svakodnevnom životu.
Umesto da na međunarodno priznatom Indeksu percepcije korupcije Transparentnosti internešenala (Transparency International) ostvari napredak, Srbija je između 2008. i 2012. godine pala za jedno mesto - sa 85. na 86. od 183 zemlje u svetu. I ocena Srbije se pogoršala, iako gotovo neznatno, sa 3,4 na 3,3, pa je Srbija lošija od regionalnog proseka od 3,5.
U periodu vlade Mirka Cvetkovića donet je zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, što je trebalo da označi veliki pomak s obzirom na to da je reč o nezavisnom telu, za razliku od Saveta za borbu protiv korupcije koji je vladino savetodavno telo, koje nema mogućnost da samostalno deluje osim da radi analize i mišljenja.
Međutim, u izveštaju Evropske komisije navedeno je da Agencija ima ograničene nadležnosti u proveri imovinskih karata funkcionera, koja je značajna za sprečavanje korupcije. Pored toga, iz Brisela je stigla i kritika na račun nedovoljne primene zakona, akcionog plana i strategije iz ove oblasti, što je mana Srbije i u drugim oblastima.
U ovom periodu nisu pokrenuti i okončavani postupci na visokom nivou. Tome se u izveštaju Evropske komisije pridaje veliki značaj, jer je reč o slučajevima u kojima su državni fondovi mogli biti u velikoj meri oštećeni. Građani Srbije su, sa druge strane, posebno ogorčeni zbog korupcije u zdravstvu i obrazovanju.
Upadljivo je bilo i da vlada nije pridavala veliki značaj izveštajima svog tela - Saveta za borbu protiv korupcije, na čijem je čelu bila posvećena Verica Barać. Iako su oni nekada bili možda isuviše "zašiljeni", sadržali su dragocene informacije i smernice za angažovanje.
Srbiji se zamera i nedovoljna zaštita uzbunjivača, za koju ni zakoni ne pružaju dovoljnu osnovu, što potvrđuje i nedavni slučaj Bojane Bokorov, koja je ukazala na trgovinu listama čekanja na Institutu za onkologiju Vojvodine 2009. godine i nakon toga dobila otkaz na mesto docenta na Univerzitetu u Novom Sadu.
Primer sporog delovanja Vlade Srbije je zakon o restituciji, na kojem insistira EU radi uspostavljanja pravne sigurnosti imovine. On je usvojen tek nakon dosta odlaganja, krajem septembra 2011. godine, uoči objavljivanja mišljenja Evropske komisije o spremnosti Srbije za status kandidata. Treba imati u vidu, međutim, da se na to čekalo od oktobarskih promena 2000. godine i da je Cvetkovićeva vlada prva uspela da usvoji taj zakon, kao i da je u Briselu nije bilo zamerki da model koji je usvojila.
Ugrožene seksualne manjine i Romi
U oblasti ljudskih prava i sprečavanja diskriminacije, napori vlasti su bili usmereni na unapređenje i zaokruživanje zakonskog okvira, poput donošenja Zakona o zabrani diskriminacije u martu 2009. Donošenje tog zakona nije prošlo bez kontroverzi zbog insistiranja tradicionalnih verskih zajednica na nekim izmenama kada je reč o verskim pravima ili pravima pripadnika LGBT populacije. Zakon nije podržao deo poslanika vladajuće koalicije, pa je izglasan uz podršku opozicione Liberalno demokratske partije, koja je vladajućoj koaliciji još u izvesnom broju slučajeva "pritekla u pomoć".
U ovoj oblasti je zakonodavni okvir manje-više zaokružen, a izazov predstavlja primena propisa. Problem je i što vlada u praksi nije našla prave odgovore za govor mržnje i nasilje usmereno protiv različitih manjinskih grupa, poput Roma ili seksulanih manjina, i za uspostavljanje tolerancije. Kao pokušaj da se se ide u tom pravcu može se smatrati zabrana ekstremno desničarskih organizacija Obraz i Nacionalni stroj, koje su pretile nasiljem.
EU je kao "minus" Vladi Srbije upisao zabranu Parade ponosa koju je policija donela 30. septembra 2011. sa obrazloženjem da je to potrebno iz bezbednosnih razloga, a tada su zabranjene i manifestacije desničarskih organizacije Dveri i Obraza. U 2010. Parada ponosa je održana u kontrolisanim uslovima, ali država nije mogla da spreči nasilje i vandalizam protivnika i huligana koji su "divljali" na ulicama.
Takođe, odlukom da ne pošalje svog zvaničnog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade za mir 2010. kineskom disidentu Liju Sjaobou vlada je podstakla sumnje u svoju doslednost u domenu ljudskih prava.
Za mandata ove vlade prvi put su uspostavljeni saveti nacionalnih manjina.
Reforma vojske
U pogledu odbrane Srbija po reformama ide ispred zahteva EU, budući da taj sektor u ovoj fazi integracija još nije u fokusu. Potvrda toga su i odobreni pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj agenciji za odbranu. Takođe, srpski oficiri su uključeni u misije EU, što je korak na koji se u EU gleda sa odobravanjem, ali nije neophodno pre pristupanja.
Jedna od reformi koje za građane imaju najveći značaj je bila profesionalizacija vojske. Nakon više od 170 godina ukinuta je obaveza služenja vojnog roka, a oružane snage se popunjavaju profesionanim vojnicima, uz otvorenu mogućnost za 2.000 mladića i devojaka godišnje da služe vojni rok.
Regionalna saradnja obeležena Kosovom
Odnose Srbije sa zemljama u regionu tokom mandata odlazeće vlade obeležili su usponi i padovi, ali uz pozitivnu tendenciju, koju u celom regionu podstiče EU. Kao opšta ocena može se reći da je vlada bila opredeljena za poboljšanje saradnje i pomirenje, ali da se držala čvrstog stava u pogledu Kosova, što je značilo i zaoštravanje odnosa, uključujući i proterivanje ambasadaora, kada su susedi uspostavljali saradnju sa Kosovom.
Odbijanje Beograda da učestvuje u skupovima na kojima su i predstavnici Kosova ugrozilo je, takođe, ambicije Srbije da bude jedna od vodećih zemalja regiona i otežalo komunikaciju u regionu.
U bilateralnim odnosima bilo je više napetih trenutaka, upućivanja protestnih nota, verbalnih razmena optužbi, sporenja oko pitanja iz prošlosti ili crkvenih pitanja, optužbi za mešanje u unutrašnje stvari druge zemlje. Odnosi sa Crnom Gorom i dalje nisu unapređeni u meri u kojoj bi mogli, sa Hrvatskom su na uzlaznoj putanji ali uz gotovo redovne trzavice i napetosti, odnose sa Bosnom i Hercegovinom i dalje definišu specijalne veze sa Republikom Srpskom, dok odnose sa Makedonijom povremeno narušavaju crkvena pitanja.
Primer značajnog koraka ka pomirenju je usvajanje u martu 2010. Deklaracije kojom se osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine. Značajne su i međusobne posete visokih zvaničnika zemalja, multilateralni sastanci i podsticanje saradnje sklapanjem sporazuma u različitim oblastima, poput pravosuđa, a posebno izručenja optuženih za teške zločine.
Istovremeno, tokom mandata ove vlade, Srbija je na hrvatsku tužbu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu odgovorila podnošenjem kontratužbe u januaru 2010, a na Zakon o dijaspori i Srbima u regionu koji je donela 2009. nije se blagonaklono gledalo u okruženju.
Decentralizacija pod znakom pitanja
Usvajanje Statuta Vojvodine i pratećeg zakona, kojim Vojvodina dobija širu autonomiju, bilo je jedno od predizbornih obećanja i najavljivano je kao početak decentralizacije i regionalizacije Srbije. Međutim, tome se oprezno pristupalo, često uz kompromise zbog osetljivosti pitanja prenosa nadležnosti, imovine i sredstava na niže nivoe vlasti.
Skupština Vojvodine je predlog Statuta utvrdila u oktobru 2008. godine. Međutim, na dnevni red republičkog parlamenta došao je tek godinu dana kasnije, i to uz izmene usvojene u vojvođanskom parlamentu, zbog ocene da Vojvodina njime dobija isuviše široka ovlašćenja, koja nalikuju državnim. Ustavni sud Srbije je, međutim, osporio 10. jula 2012. dvadesetak odredbi zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine.
Decentralizacija ponovo postaje aktuelno pitanje tokom 2011, kada ga kroz agresivnu kampanju nameću Dinkićevi Ujedinjeni regioni Srbije, čija predizborna kampanja se na toj temi i bazira. Jedan od značajnih, ali i spornih, rezultata te kampanje je usvajanje izmena Zakona o finansiranju lokalne samouprave na osnovu kojih opštine i gradovi dobijaju više sredstava od poreza na zarade, što je, prema oceni Fiskalnog saveta, stvorilo dodatni manjak u budžetu.
U septembru je usvojen i Zakon o javnoj svojini kojim se utvrđuju tri nivoa vlasništva javne svojine, i koji je bio jedna od značajnih reformi koje je tražila EU.
Međutim, prava regionalizacija koja će omogućiti ravnomerni razvoj i regionalnu saradnju sa EU još nije sprovedena.
Izvor: EurActiv.rs
Foto: Beta/AP
 Povezani sadržaj
|
EurActiv Srbija
